("Književni klanovi i gangovi", NIN br. 2611)

      Suština je - 'ajmo odmah reći otvoreno sve - što u prošlom nastavku feljtona o NIN-ovoj nagradi kritike za roman godine čika Miša Mišović, autor feljtona, u šest rečenica o nagradi dodeljenoj za 1989. Vojislavu Lubardi (roman Voznesenje) ima 66 i kusur grešaka i greščetina.
       Da ovo rasitnimo.
       U prvoj rečenici tog znamenitog pasusa o dodeli za 1989, čitalac može lako zaključiti da je te godine predsednik žirija bio lično Slobodan Milošević a ne - a tako je bilo - Borislav Mihajlović Mihiz.
       Pored predsedavajućeg žirija te godine, pokojnog Mihiza, članovi žirija bili su (prema podacima iz prethodnog nastavka feljtona Miloša Mišovića) Novak Kilibarda, Svetozar Koljević, Božo Koprivica, Igor Mandić, Branko Popović i Gojko Tešić. Nema dakle nijednog učesnika, kako Miloš Mišović počinje svoj pasaž o Vaznesenju, "famozne Osme sednice".
       Da li je NIN za tu 1989. godinu, međutim, ipak, kako tvrdi autor feljtona, "propratio neuobičajeno velikim publicitetom" nagradu Vojislavu Lubardi?
       Još od 1981 (nagrada: Pavao Pavličić - Večernji akt), a svakako od nagrade za 1985 (Živojin Pavlović - Zid smrti) redakcija NIN-a je uporno nastojala da maksimalno promoviše dobitnike tada dve NIN-ove nagrade (druga je bila za publicistiku "Dimitrije Tucović", od "oslobođenja NIN-a" 1991. ukinuta). Od "Zida smrti" redakcija je redovno davala i po deset, dvanaest svojih stranica dobitnicima. Na nastojanje moje malenkosti imali smo promociju naših nagrada i dobitnika - što je u feljtonu "preskočeno" - i u Parizu, u našem kulturnom centru. Prilikom promocije Voznesenja u Parizu je s proleća 1990, prema verodostojnim svedočenjima prisutnih u prepunom Centru, bilo više naših ljudi i francuza nego ikada u tom centru.
       Celu tu deceniju koju ovde nastojim ukratko da opišem, čika Miša, doduše protivrečno u istom nastavku feljtona naziva "dobom velikih dometa".
       A zašto da ne prihvatim makar tu ocenu kada sam imao čast da u toj deceniji budem ne samo četiri godine član NIN-ovih žirija kritike za roman godine, nego i - redom - zamenik urednika kulturne rubrike, urednik rubrike kulture (pet godina), zamenik glavnog i odgovornog urednika (petnaest meseci) i glavni i odgovorni urednik (dve godine - 99 brojeva NIN-a)?
       Upravo zato se i javljam: nikada niko ni iz kuće "Politika", kojoj je NIN tada pripadao, niko, ni direktori niti moji glavni urednici NIN-a niti iko iz sveta politike - niko nikada - nije kod mene ni na koji način intervenisao da NIN-ove nagrade dobije ovaj ili onaj autor. Sećao bih se danas ja toga slatko. Nije intervenisao, dakle, ni Borislav Mihajlović Mihiz i, nikada, u petnaestak profesionalnih susreta, koliko sam ih imao sa Slobodanom Miloševićem, ni Slobodan Milošević - naravno. Godine 1990. posle odluke o nagradi Vaznesenju, protiv koje je bio i kao član žirija normalno polemički intervenisao javno Gojko Tešić, smatrajući da je Mihiz vodio žiri "boljševički". (U NIN-ovim kompletima postoji i moj objavljeni odgovor i na tu tezu...)
       I tako dalje, 66 puta i kusur.
       Tek u sedmoj rečenici feljtona može se shvatiti da čika Miša sve što piše o Voznesenju piše u stvari samo zato da bi još jednom pohvalio za NIN i feljtonski prevažno "oslobođenje" 1991. (između 20. marta i 27. marta).
       Pošto je to bilo oslobođenje i od mene, koristim vašu dobru volju da vam možda čak prvi javno čestitam prvu desetogodišnjicu tog "oslobođenja".
       Živeli!
      
       TEODOR ANĐELIĆ