Strategija EU prema jugoistočnoj Evropi morala bi imati viziju i sredstva slična Maršalovom planu ili politici Evropske zajednice u pripremi južnog proširenja, sedamdesetih, i prema srednjoj i istočnoj Evropi, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina

      Ukoliko je politička Evropa, odista, susret jednog prostora i jednog projekta, da li je ovaj susret moguć i na jugoistoku kontinenta koji je istorijski bio uglavnom periferija ili granica Evrope? Za proevropske snage u balkanskim zemljama perspektiva članstva u Uniji je gotovo jedini način da se ukotve u zapadnim vrednostima i stabilizuju svoja društva i svoje međunarodno okruženje u procesu tranzicije. Neuspeh da ispune svoja obećanja bio je razlog zbog kojeg su ovakve političke grupacije gubile izbornu snagu tokom prethodnih deset godina i inicijativu prepuštale nacionalističkim, neokomunističkim i drugim populističkim snagama, kao i snage underdog kulture koja u ovom regionu postoji.
       Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina Evropska zajednica nije izgradila specifičnu politiku prema jugoistočnoj Evropi i primenjivala je prema njoj strategiju koja je inicijalno bila predviđena za zemlje srednje Evrope. Deo zapadnoevropske političke elite u to vreme je smatrao da se istočno širenje evropske integracije, finalit politiljue Unije, završava na istočnim granicama zapadnoevropske civilizacije, u okvirima karolinške Evrope.
       Konzistentna primena načela uslovljenosti i neravnomerna raspodela pomoći Unije zemljama Višegradske grupe i Balkana još više je produbila jaz u razvijenosti između srednje i jugoistočne Evrope. Predstojeće istočno širenje Evropske unije ostaviće najveći deo jugoistočne Evrope na začelju kao bure baruta i siromašni deo Evrope: na taj način, EU de facto deli region levom rukom dok promoviše multilateralnu saradnju između država istog regiona desnom rukom.
       U osnovi, postoje dva moguća scenarija razvoja Balkana u prvim decenijama XXI veka.
       Prvi - trijumf države-nacije - počiva na pretpostavci da tekući etnički i teritorijalni sporovi moraju, uz neizbežne humanitarne intervencije međunarodne zajednice, doći do svog logičnog završetka - stvaranja stabilnih nacionalnih država, i da će tek tada biti moguće uspostaviti trajnije bezbednosne, ekonomske i političke strukture i započeti integraciju ovog regiona u evropske okvire. Tome u prilog govore i posledice dosadašnjih ratova za jugoslovensko nasleđe i raspoloženje uticajnih političkih snaga u ovim zemljama i stavovi dela zapadnih elita. Pet godina posle Dejtonskog sporazuma Bosna i Hercegovina je duboko podeljena zemlja, njene centralne vlasti postoje najčešće samo na papiru, njena privreda počiva i dalje na humanitarnoj pomoći međunarodne zajednice dok se njeno jedinstvo zasniva na soft-protectorate UN i NATO. Godinu dana posle Rezolucije SB UN 1244, Kosovo i Metohija je i dalje u stanju sukoba niskog intenziteta u kojem dominira političko nasilje i na putu je konačne etničke podele gde su se male srpske enklave zadržale samo na severu i, delom, na jugu pokrajine.
       Savezna Republika Jugoslavija je zemlja koju čine tri različita i relativno nezavisna entiteta - Srbija, Crna Gora i Kosovo i Metohija - čija je zajednička budućnost neizvesna. Sličan je slučaj i sa BJR Makedonijom u kojoj snažna albanska manjina na zapadu zemlje vrši jak pritisak u pravcu federalizacije, kao sa Crnom Gorom čija bi nezavisnost mogla ohrabriti slične zahteve albanske manjine na istoku ove republike. Prevaga ocene da raspad Jugoslavije nije završen i podrške zahtevima za nezavisnost Kosova i Metohije i Crne Gore mogla bi biti ili dalja proliferacija malih, slabih ali i revizionistički raspoloženih država na Balkanu, odnosno preoblikovanje Balkana revizijom postojećih granica čija bi neizbežna posledica bila nasilna realokacija, tj. etničko čišćenje velikih delova stanovništva na jugu regiona da bi se stvorile etnički homogene države-nacije. Da li bi se ovaj proces mogao zadržati samo u granicama bivše Jugoslavije ili bi se prelio u susedne zemlje, takođe opterećene latentnim etničkim sporovima, ostaje neizvesno. Ono što je, izgleda, izvesno jeste da bi proliferacija malih i slabih država u hroničnim ekonomskim i političkim krizama pogodovala stvaranju populističkih i nacionalističkih režima kao što je to bio slučaj tokom devedesetih godina.
       Suprotan scenario - trijumf integracije - počiva na pretpostavci aktivne stabilizacije, regionalnog povezivanja i asocijacije balkanskih zemalja sa Evropskom unijom. Podstaknuta negativnim iskustvima rata na Kosovu i Metohiji i prethodnih neuspelih pokušaja regionalnog povezivanja balkanskih zemalja, Unija je sredinom 1999. godine pokrenula proces stabilizacije i asocijacije i Pakt za stabilnost u kojem su objedinjene gotovo sve dotadašnje regionalne inicijative. Tokom narednih godinu dana u regionu je došlo do krupnih promena koje, istina, imaju i pozitivne i negativne predznake. Na pozitivnoj strani ovog bilansa su odlazak sa vlasti autoritarnih i nacionalističkih režima u Hrvatskoj i Srbiji, povratak albanskih izbeglica na Kosovo i Metohiju i relativna stabilnost BJR Makedonije i Albanije uprkos ratu na Kosovu i Metohiji, rastuća evropeizacija regionalne trgovine, usklađivanje lokalnog zakonodavstva s pravom EU i početak ujednačavanja carina. Prvi put tokom poslednjih deset godina, Unija je na samitu u Helsinkiju pokušala da utvrdi dugoročnu politiku stabilizacije i integracije zemalja ovog regiona. Donatorska konferencija Pakta za stabilnost marta 2000. prikupila 2,4 milijarde evra za ljuick-start projekte u regionu - dok je novembra 2000. godine održan i prvi samit balkanskih zemalja i Unije u Zagrebu.
       Na negativnoj strani bilansa nalaze se, međutim, slabost međunarodne administracije, nastavak nasilja i etničkog čišćenja na Kosovu i Metohiji, upad više od 1 200 albanskih gerilaca na jug Srbije, povratak nacionalističkih partija na izborima u nekoliko balkanskih zemalja, rast organizovanog kriminala i korupcije u regionu i relativno malo interesovanje balkanskih zemalja za regionalno povezivanje kojem pretpostavljaju direktne veze sa Unijom i zemljama CEFTA. Nije isključeno da bi posle ubrzanja koje su doneli rat na Kosovu i Metohiji i političke promene u Srbiji i Hrvatskoj, odsustvo brzih demokratskih i tržišnih reformi i nastavak etničkih sukoba i korupcije u regionu, na Zapadu ponovo mogao zavladati balkanski zamor koji bi doneo novu marginalizaciju regiona i dovesti zapadne zemlje u iskušenje da nastave politiku disciplinovanja nekooperativnih režima. Odsustvo jasne političke strategije i precizno usmerenih javnih investicija u regionu ne bi potpuno zaustavilo privatna ulaganja, ali bi ona, verovatno, bila usmerena prema manjem broju profitabilnih industrijskih grana i, u krajnjem slučaju, vodila bi ka onome što se danas ponegde naziva neokolonijalnom politikom u regionu.
       Objavljivanje Regionalne strategije Svetske banke o Balkanu otvorilo je intenzivnu debatu koja je donela jasnu viziju i konkretan politički okvir za rekonstrukciju i razvoj, regiona koja se zasniva na pet glavnih aspekata: a) problemi Balkana su definisani kao problemi tranzicije i razvoja dok su predlozi reformi prvi put usklađeni s potrebom regionalne i evropske integracije; b) subregionalna integracija je važan aspekt predloženog političkog okvira, ali se priznaju njena ograničenja; v) prednost se daje evropskoj integraciji u odnosu na subregionalnu integraciju; g) preporučuje se reforma institucija kao prioritet za vlade i donatore i, d) naglasak se stavlja na očuvanje ljudskog društvenog kapitala. Institucionalni okvir za pitanja regionalne bezbednosti, privredne obnove i razvoja i demokratije i ljudskih prava predstavlja Pakt za stabilnost sa svoja tri okrugla stola, ali on i dalje ne raspolaže instrumentima i finansijskim sredstvima koji bi mu omogućili da bitnije utiče na razvoj događaja na Balkanu.
       Štaviše, u određenim krugovima na Zapadu postoji i bojazan da bi sadašnji pristup Paktu za stabilnost i procesu stabilizacije i asocijacije mogao biti dodatna prepreka na putu pune integracije balkanskih zemalja u EU i da bi pre trebalo stvoriti uslove za njihovo rano pridruženo članstvo u Uniji, prijem u CEFTA i produženi preaccession proces na osnovu revidiranog pristupa procesu stabilizacije i asocijacije i Paktu za stabilnost. Na ovom mestu ne može se zaobići pitanje kako je moguće strategije Svetske banke i Pakta za stabilnost, koji su u osnovi postkonfliktne strategije, primeniti u situaciji kad konflikti nisu završeni: kako ekonomska strategija koju planira međunarodna zajednica može biti primenjena u uslovima kontrolisane nesigurnosti iza koje takođe stoji međunarodna zajednica?
       Pretnje bezbednosti Balkana su strukturne prirode i dosadašnje iskustvo protektorata pod vođstvom NATO-a u Bosni i na Kosovu pokazalo je da prisustvo međunarodnih mirovnih snaga može smiriti oružane sukobe, ali ne može otkloniti njihove uzroke. U Bosni se pokazalo da ni 4,5 milijarde dolara međunarodne pomoći ne mogu pokrenuti privredni razvoj, a ova bivša jugoslovenska republika je tokom pet godina posle završetka rata i dejtonskog mirovnog sporazuma postala humanitarian aid economdž što će se, verovatno, dogoditi i na Kosovu i Metohiji. Čak i u zemljama koje su tokom proteklih nekoliko godina zabeležile određeni napredak u odnosima sa EU, poput Rumunije i Bugarske, socijalna i ekonomska kriza izaziva frustracije stanovništva i gubitak poverenja u demokratske institucije i državu. Nastavak etničkih i teritorijalnih sporova na Balkanu vodio bi daljoj proliferaciji protektorata i slabih država, tj. država koje ne žele ili koje ne mogu da stvaraju i sprovode pravna pravila. Ukratko, jedan od glavnih aspekata obnove i razvoja balkanskih država je stabilizacija državnih institucija i povratak njihovog autoriteta oslanjanjem na institucije, privredni potencijal i politiku Unije. Drugim rečima, strategija EU prema jugoistočnoj Evropi morala bi imati viziju i sredstva slična Maršalovom planu ili politici Evropske zajednice u pripremi južnog proširenja, sedamdesetih, i prema srednjoj i istočnoj Evropi, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.
       Dileme koje postoje na Zapadu u pogledu opravdanosti intervencije NATO-a protiv SRJ u proleće 1999. godine imaju neposredne političke konsekvence na transatlantske odnose i mogu se razrešiti jedino konačnim ishodom promena do kojih je došlo posle završetka rata. Bilans ovih promena je protivurečan i bilo bi preuranjeno zaključiti da li su one odista donele preokret u deceniju dugim etničkim sukobima i krizama na Balkanu. Svojim intervencijama u Bosni i Hercegovini (1995) i na Kosovu i Metohiji (1999), NATO je postao bitan činilac bezbednosti u regionu ali je njegova uloga ostala ograničena na održavanje teritorijalnog i političkog statusa kvo bez mogućnosti uticaja na političke i ekonomske procese od kojih zavisi trajna stabilizacija ovog područja. Takvu ulogu u ovom trenutku može imati jedino EU i njena politika u regionu koja je donekle modifikovana procesom stabilizacije i asocijacije i Pakom za stabilnost, ali danas se ne može izbeći pitanje da li je njihova filozofija u međuvremenu prevaziđena. Za većinu regiona SAA i SP mogu biti samo privremeni i prelazni oblici razvoja odnosa sa Unijom koji ne mogu zameniti proces pridruživanja s konačnim ciljem ulaska u članstvo Unije.
       Najvažniji, ako ne i jedini politički instrument Unije u ovom regionu jeste obećanje punog članstva u EU u kojem bi bila ukotvljena politika liberalnih i demokratskih snaga u balkanskim zemljama. Pogrešno bi, međutim, bilo očekivati da je integracija moguća zaobilazeći ulogu države i fokusirati se na nedržavnu integraciju ovih zemalja, jer bi se time Unija našla u ulozi kvazikolonijalne sile o čemu govore iskustva međunarodne uprave (zapravo, protektorata) u Bosni i na Kosovu i Metohiji, ali i pokušaji da se učini uloga države u nekim drugim balkanskim zemljama u korist nadnacionalnih institucija ili nevladinih organizacija. Tome ne bi doprinela ni dalja fragmentacija postojećih multinacionalnih država koja ne bi rešila otvorene etničke i teritorijalne sporove nego bi im samo dala međudržavnu formu i koja bi vodila daljoj proliferaciji slabih i nestabilnih mikrodržava. Nasuprot tome, podrška stabilizaciji demokratskih i tržišnousmerenih državnih institucija u postojećim balkanskim zemljama i njihovih međudržavnih odnosa stvorila bi okvire za političko rešenje otvorenih kriznih žarišta otklanjajući, istovremeno, prepreke njihovom vezivanju za EU i integraciju čitavog regiona.
      
       DR PREDRAG SIMIĆ