Do 1945. na mestu današnjeg Centra za kulturnu dekontaminaciju, bio je Museo porodice Veljković u kojem su bili izloženi bronzani odlivci pet Mikelanđelovih skulptura

      Na uglu Birčaninove i Ulice kralja Milutina, u dvorištu iza oronule fasade jednospratne porodične kuće i socrealističke višespratnice (nekad ambasade DDR a danas konzulata ujedinjene Nemačke) nalazi se dostojanstveno, ali oronulo zdanje poznato poslednjih godina pod imenom Centar za kulturnu dekontaminaciju - Paviljon Veljković. Do 1945, dok je bio u rukama vlasnika, paviljon se (originalno) zvao Museo. U njemu je porodica Veljković čuvala odlivke pet Mikelanđelovih skulptura, Hudonovog "Voltera" i još nekoliko bronzanih odlivaka prema antičkim originalima (Apolon i dve Dijane). I, dva puta nedeljno otvarala vrata publici.
       Bezrazložnim rasturanjem Musea nije razbaštinjena samo porodica Veljković već i ova sredina. Dobrim delom uništena je tako urbana memorija Beograda a da se niko među mnogim rečitim dušebrižnicima za proteklih pet i po decenija nije potrudio da je (bar u segmentu kome se može ući u trag) restaurira.
       Da je Museo Veljkovića preživeo partizanske intervencije u kulturi ili da su ga "čuvari tradicije" obnovili, a moglo je i još uvek može jer Broz i njegovi sledbenici nisu skulpture pretopili u ranjenike i pobednike, imali bismo kultno mesto ravno njujorškoj Frik kolekciji. Istina, tamo (dva puta nedeljno) publika može da vidi, u centru grada u porodičnoj kući, platna Ticijana, Tintoreta, Rembranta, Goje, Velaskeza... U Beogradu to bi značilo mogućnost da se u kolekciji porodice Veljković, sem Mikelanđela, vide i mnoga platna koja su u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka dobijala zlatne i srebrne medalje na svetskim izložbama.
      
       Ništenje duha
       Kolekcija je brojala više od 250 dela likovne umetnosti, domaćih i stranih majstora. U trag se danas pouzdano može ući jedino bronzanim skulpturama koje su posle Drugog svetskog rata "date na čuvanje Likovnoj akademiji u Beogradu." Kolekcija slika i manjih skulptura je rasparčana prvo od strane samih vlasnika porodičnim prijateljima i rodbini, kako bi se spasla od pobednika. Potom su porodični prijatelji i rodbina dosta toga "zaturili", tek "služba Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je izgubila mogućnost da prati sudbinu dela".
       Najznačajniji deo zbirke bio je izložen u paviljonu. To su upravo "Mojsije", dva "Roba", "Dan" i "Noć" Mikelanđela Buonarotija koje Fakultet likovnih umetnosti "čuva" na Topčiderskom brdu između vajarskog ateljea i nove zgrade fakulteta, a oba roba su ipak bolje prošla - oni su pod krovom stare zgrade fakulteta u Rajićevoj.
       Šta se sa ovim prostorom dešavalo otkako su skulpture iseljene?
       - Najpre se tu uselio slikar Moša Pijade, potom nekoliko vajara počev od Sretena Stojanovića do Nandora Glida, i to kad su radili dela većeg formata. Ali, niko se tu od umetnika nije zadržavao jer - trebalo je tu impozantnu kubaturu grejati. Potom je Museo postao skladište raznih artikala, kože... Onda je tu počela kulturna dekontaminacija, pravljena petokraka od aleve paprike, kuvalo se sto litara pasulja...
       Ipak, ostaje nejasno: čiji i kakvi apetiti, kakav osećaj za kulturu i tradiciju nište duh ovog mesta?
      
       Posebni uslovi
       Tradiciju bi trebalo vratiti u njen prostor, a eksperiment useliti u nov. Na Savskom vencu bar ima dosta praznih hala i pogona u kojima se ništa ne proizvodi, skladišta u kojima se ništa ne čuva. Paviljon još postoji. Kad bi se, međutim, srušilo jedno arhitektonski posve bezvredno zdanje (konzulat BDR) poznato po morbidnim redovima od 0-24 sata za nemačke vize, pa namesto njega posadio šimšir (kakav je nekad tu i bio) po "kroju" francuskog vrta, pred našim očima sinuo bi Museo porodice Veljković. Čak ni bogata njujorška porodica Frik za svoju kolekciju nije zidala posebno zdanje, nisu to ni Rotšildi uradili u Parizu. U Beogradu je dr Vojislav Veljković (1865-1931) to morao da uradi. Podići posebno zdanje sa klimatizacijom koja će sprečavati da bronza "radi makar i jedan milimetar u sto godina" bio je uslov italijanske vlade da bi Veljković uopšte mogao kupiti pravo da odlije Mikelanđelove skulpture.
       To jedinstveno monumentalno zdanje pravougaone osnove (visine šest i po metara) sa više od 250 kvadratnih metara izložbenog prostora podignuto je po projektu arhitekte Vojislava Đokića 1931. godine. Podigao ga je Vojislav Veljković, jedan od osnivača Srpskog književnog glasnika. Hteo je da smesti kolekciju monumentalnih skulptura. Morao je da stvori takve uslove da bronza ostane identična mermernom originalu. Ako bi originali nekim nepredvidivim nesrećnim slučajem bili oštećeni, sa ovih dela bi ponovo uzimane mere da se Mikelanđelov mermer popravi. Tako se i desilo kad je "nestašni turista" oštetio Pijetu - nos Bogorodice je tačno premeren sa bronze (Pijete) u Petrogradu. Kroz perforacije u kamenom podu paviljon se grejao i vazduh vlažio kako bi u njemu, uvek i u svako godišnje doba bila konstantno ista "klima". Difuzno osvetljenje dolazi kroz stakleni krov Musea i to je, sem ulaznih vrata, jedini otvor na zdanju.
      
       Atelje za Betu
       Od kopenhagenske Gliptoteke pa južnije nema nijednog ozbiljnijeg muzeja, ili muzeja koji drži do sebe, a da u svojoj kolekciji nema Rodenovog "Mislioca". Broj odlivaka ove čuvene skulpture daleko je nadmašio i tiraže grafika, pa opet, svuda gde je postavljen izaziva divljenje publike. Pitanje je, međutim, koja se svetska metropola može pohvaliti sa čak pet odlivaka Mikelanđelovih skulptura.
       Rodonačelnik ove ugledne porodice čija jednospratnica još stoji na uglu Birčaninove i Kralja Milutina bio je Stojan Veljković (1830-1885) koji je na Hajdelbergu odbranio doktorat iz pravnih nauka, a na beogradskom Liceju bio profesor rimskog i krivičnog prava. NJegov sin Vojislav Veljković (doktorirao je na Sorboni), osniva i čestim otkupima umetničkih dela bogati porodičnu kolekciju. On je podigao i palatu vračarske zadruge u kojoj je sada turska ambasada, a u njenom vrtu atelje (i danas je tu) našoj poznatoj slikarki Beti Vukanović. U dvorištu svoje gradske kuće prepune umetnina i raznovrsnih skupih i unikatnih kolekcija (u koje je spadala i zbirka vojnih mapa i karata) sa bogatom bibliotekom... sazidao je za velike skulpture i nekoliko monumentalnih neoimpresionističkih slika paviljon kojem se prilazilo kroz pomno uređen vrt u francuskom stilu. Enorman novac nije bio dovoljan da bi italijanska vlada odobrila odlivanje Mikelanđelovih remek-dela. Jedan od uslova koje je Veljković ispunio bio je i paviljon sa posebnom klimatizacijom. Jasno, trebalo je platiti i livenje skulptura u najboljoj francuskoj livnici.
       Identitet Beograda, njegovu urbanu memoriju ne predstavlja samo Museo i kolekcija koje i ima i nema, već kroz to zdanje i njegovi žitelji Veljkovići sa svojim obrazovanjem, uticajem, navikama i kulturnim potrebama. Obnoviti Museo porodice Veljković znači vratiti se sebi.
      
       SAVO POPOVIĆ
      
      

Kolekcionar Mikelanđela i otac dinara Dr Vojislav Veljković (1865-1931) političar i finansijer, doktorirao (1893) sa tezom o trgovačkim ugovorima. Od 1896. do 1899. bio je profesor administrativnog prava na beogradskoj Velikoj školi a od 1899. sekretar kralja Aleksandra Obrenovića. Godinu dana kasnije daje ostavku zbog neodobravanja kraljeve ženidbe sa Dragom Mašin. U Skupštinu je izabran 1901. kao kandidat Liberalne stranke. Bio je ministar finansija (1903) u Avakumovićevom ministarstvu, ali je ubrzo dao ostavku zbog sukoba sa zaverenicima. Od 1903. je stalno biran u Skupštinu. Bio je ministar trgovine i industrije (1919) u Protićevom ministarstvu i ministar finansija u Davidovićevom ministarstvu.        Veljković će biti upamćen kao čovek koji je stvorio jugoslovenski dinar, pokušavajući 1919. i 1920. da gašenjem srpskog dinara, austrijskih kruna, perpera i leva objedini jugoslovensko tržište.        Veljković, kako zapisuje Jaša Prodanović, "od politike nije želeo ni slave ni dobiti, niti je u njoj tražio razonođenje i uživanje".