NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Dok je meni mene

Pozorište je meni, onako, moj lepi prosanjani život. Privatno nisam bila uspešna osoba; nisam se dobro snalazila koliko god da sam u pozorištu nalazila sebe. Znate, ne da bog sve, postoji neka ravnoteža

      U pauzi "Korešpodencije" javili su da sam dobila Dobričin prsten, a ta Milica NJegovan u predstavi kaže: Od inozemstva videla sam jedino Zemun a obećato mi je i Pančevo. Kad se predstava završila, Bata Stojković se obrati publici, kaže: Naša Mira dobila je takvu i takvu nagradu! Publika aplaudira, izađem i kažem: Eto, dobila sam tu nagradu a obećato mi je i Pančevo! Kad, ujutro zove moja drugarica, kaže: Miro, je' s' ti zdrava" Kažem: Valjda jesam, ono, ne znam... "Nemoj da se čudiš što te ovo pitam", kaže, "vi glumci čim dobijete veliko priznanje odmah umrete." To jeste sad najveća glumačka nagrada, samo nije dobro kad stigne malo kasno. Ja sam uhvatila poslednji voz. Bilo bi tužno da sam je dobila a da sam van posla - priča za NIN Mira Banjac, istinska zvezda našeg glumišta, iz plejade onih najvećih. U svom pedesetogodišnjem glumačkom trajanju pokazala nam je lepotu jednostavnosti "malih" ljudi: neupadljivih žena običnih sudbina, fabričkih radnica sa gradske periferije i komično pretencioznih "keva" iz komšiluka. Karakterni likovi žena ovog podneblja sa komičnim valerima jesu trajno žanrovsko opredeljenje neodoljive Mire Banjac.
      
       POČETNA BIOGRAFIJA: Ja sam Sremica iz Erdevika, u kome nije bilo pozorišta, samo su povremeno dolazili cirkusi. Kad sam prvi put videla klovna, počela je u meni da radi hemija - osetila sam tu svoju glumicu. Bila sam drsko dete, nisam se plašila da izađem i recitujem. Sećam se: bila je đačka priredba na Svetog Savu a ja nisam dobila ulogu. Prosto sam se razbolela zbog toga verujući da mi se čini nepravda. Dogodilo se da je dečak koji je spremao klovna dobio zauške i moja učiteljica se zabrinula: Ko će sad to da igra? Skočim iz klupe - Ja! Ceo razred u vrisak, igrati muško to je već bezobrazno. Moji seljaci, iako su me gledali na filmu, do dana današnjeg sećaju se kako sam ja igrala tog klovna. Drskost je bila moja odbrana kroz ceo život, uvek sam imala devizu: dok je meni mene! Sama sam morala da se izvučem iz tog sela, da nađem snagu za to. Naravno, tada mi nije padalo na pamet da ću biti glumica.
      
       U VOJNIČKIM COKULAMA: Bila sam u kulturnoj sekciji Prve proleterske divizije, zajedno sa Gostuškim, Tasovcem i LJubom Kovačevićem. U redovnoj vojsci na Sremskom frontu. Kad se to završilo i ja se vratila kući, pojavio se konkurs za prvu Državnu glumačku školu u Novom Sadu. Od Erdevika do Novog Sada putovalo se dva dana vojnim kamionima, češće pešice. Tamo sam videla mnogo lepih devojaka, fino obučenih a ja došla u vojničkim cokulama. Na sve sam ličila osim na buduću glumicu. Nekim slučajem položila sam prijemni ispit, naravno, završila školu a onda je dekretom ministarstva cela moja klasa otišla u Sremsku Mitrovicu, u kojoj je postojalo jedino pozorište u Sremu. Tamo sam se udala, tamo se rodio moj sin. Opet po sistemu premeštaja vratili su me u Novi Sad, u Srpsko narodno pozorište. Navodno, bila sam im potrebna. Nekoliko godina kasnije otišla sam u Banjaluku; bio je takav porodični trenutak pa mi je bilo potrebno da odem iz Novog Sada. Dve godine u Banjaluci, dve najlepše godine u mom životu. Fantastično su me primili a imali su i divno pozorište. Upoznala sam mnoge značajne jugoslovenske glumce koji su često gostovali na toj sceni. Ponovo sam se vratila u Novi Sad, i u njemu ostala naredne 22 godine.
       Prošla sam odličnu glumačku školu, moj profesor bio je veliki ruski pedagog Jurij Rakitin. Zvanični program bio je po metodu Stanislavskog, međutim, kako se Rakitin nešto kačio sa njim u Hudožestvenom teatru, nije baš preferirao taj sistem. Više je bio sklon Majerholdu, modernijoj stepenici teatarskog izraza. Tu školu smatram svojim velikim kapitalom.
      
       VRAT MARIJE CRNOBORI: Kako da nisam imala uzore: celo Jugoslovensko dramsko pozorište bilo mi je uzor. Pa ono divno pozorište na Crvenom krstu, odakle su krenuli Tanja Lukjanova, Olivera i Rade Marković... Poslednji dinar sam davala da dođem iz Novog Sada i gledam njihove predstave. Sećam se: prolazila sam Cvetnim trgom, u tom trenutku izlaze glumci iz JDP-a, izlazi lepota: Marija Crnobori sa vratom kao u labuda, u svojoj najvećoj slavi, izlazi Mira Stupica sva u osmehu... Ja kao paralizovana, osetim da gubim samopouzdanje - nikad neću preći taj prag! Prolazi istorija, prolazi nešto veliko i značajno a ja se tu nešto umuvavam.
       Danas mladi nemaju takav osećaj. Ja sam bila opasan lopov, gledala sam i krala. Po nekoliko puta gledala sam te Mirine i Marijine predstave, pa Olgicu Spiridonović, Dečermića, Plešu i Žigona. Kad su postali moji prijatelji, osetila sam sigurnost, da sam u porodici koja vredi, koja je značajna.
      
       ULICAMA BEOGRADA: Godine 1970. Mira Trailović je došla po mene, u pola sezone. Nema čekanja. Pratila je moj rad i smatrala da joj baš takva glumica treba u ansamblu, odmah - takva je bila. Nije mi bilo lako, naravno da nije. Dolazila sam iz velikog klasičnog pozorišta u ovo novog tipa, provokativno pozorište, kakvo je tada bilo Atelje 212. Novinari su pisali da dolazim sa velikim mirazom. Već sam imala dve Sterijine nagrade, kao dolazi velika glumica. Međutim, u Ateljeu je većina glumaca bila takva. Veliki fajteri.
       Znate, nisam se snašla, ni privatno. Imala sam probleme oko stana, sin mi je bio u vojsci, zapala sam u tešku besparicu, a i u neko svoje ludilo. Nabijem naočari, podignem kragnu i jaučem po beogradskim ulicama. Desilo se da je moja prva predstava, pravljena baš za mene, potpuno propala. Neću da spominjem ni reditelja, ni ime predstave. Mislila sam da je to moj kraj. Bila sam očajna, niti da ostanem, niti da se vratim... Međutim, desilo se nešto divno: i publika i kritika su to prevideli, častili su me, i to mi je dalo snagu. I ulilo veliku ljubav i odgovornost prema beogradskoj publici. Teško da ona zna da li sam ja sada u Beogradu ili u Novom Sadu, niti znaju da sam u penziji. Sasvim normalno produžavam svoj pozorišni vek u Ateljeu, kao i u SNP-u.
      
       MARIJA: Bila sam u svojoj podstanarskoj sobici, potpuno izgubljena, kad mi je, kao na filmu, zazvonio telefon. Čovek se predstavio, kaže: Ja sam Stipe Delić, da li biste hteli da radite ulogu u televizijskoj seriji koju spremam? Ali, ja sam tek došla u Beograd, kažem, ne verujem da ću moći toliko da odsustvujem!? Mi smo to već sredili sa Mirom Trailović, kaže, poslaćemo vam scenario.
       Poštar mi donosi ogromnu kutiju u kojoj je scenario za 13 epizoda od po sat i dvadeset minuta, dakle, to je 13 filmova! Zatvorim se u tu sirotinjsku sobicu, počnem da čitam i vidim da tu nema kadra bez mene. Da je to jedna velika svetska uloga, nema šta. Stiže mercedes po mene, ja se isprepadam. Sve je onako, svetski. Vozi me na Bled u hotel "Toplice", kraljevski hotel, velelepan. Tamo je već nekoliko desetina prelepih devojaka iz Poljske i Čehoslovačke, koje će takođe igrati. Ja izgledam gadno, ubi bože. Umorna, nikakva. Na meni samo lepa negovana plava kosa. Dolaze reditelj i snimatelj, gledaju me i ja shvatim da im se moje lice ne dopada. Kažu: Morate u šminkernicu! Ali, sad sam došla, noć je, pola jedan, zakukam. Ne, ne, u šminkernicu!
       Pođem, reditelj za mnom, kaže: Hoćete li da ošišate gospođu! I ovaj krene da šiša to jedino što imam, i ošiša me. Pogledam se u ogledalo: lice idiota. A već sam ubeđena da im se ne dopadam; kažem snimatelju: Pokušajte da volite moje lice, možda ćete nešto uspeti da izvučete. On mi odgovori, kaže: Gospođo, volite vi vaše lice, ja ću ga već naći! Snimanje serije "Marija" trajalo je 13 meseci. Bogami, dobro sam prepešačila Hrvatsku, Istru i Sloveniju. Gde me nije bilo, ali vredelo je: uloga je bila sjajna, serija je odlično urađena. Možda ćemo uskoro ponovo moći da je vidimo, otvaraju se neki naši prijateljski kanali u kulturi.
      
       MARA BELIĆ: Desio mi se neverovatan slučaj: dobijem poziv iz Kolubarskih rudnika, kažu: Da li biste gostovali kod nas, nikad nam nije bio nijedan glumac? Kako da ne, rado ću to učiniti, kažem. Dođem tamo, pred jednu malu kantinu iskupilo se strašno mnogo sveta, pitam: Pa gde vi radite? A vi tamo ne možete, kažu, mi smo gore, na otkopu. Ako vi možete, zašto ne bih i ja! Pa, je l' hoćete?! Brzo naprave platformu od dasaka, popenjem se na nju, a izgledala sam kao oni: bez šminke i ičega, u kostimčiću, potpuno svedeno. Radnica sam koja se oprašta od kolektiva, ide u penziju. Počnem da govorim tekst moje monodrame "LJubica, prvo lice množine". Kažem: Nije to meni rek'o sindikat da ćete vi meni da napravite ovaj ispraćaj, neg' je to meni rekla Mara Belić. Znate Maru Belić, čistačicu, ovde iz fabrike? Ustane žena i kaže: Znamo je, ona se juče obesila, danas ide kamion po nju u Beograd. Šok. Pitala sam, žena je odgovorila. Šta sad? Oči u oči sa presnim životom. Zanemela sam, napravila pauzu, rekoh: Eto, pa to nisam znala. Ali, to me je pokosilo, dugo sam nosila taj šok u sebi.
      
       U ŠTOKLOMU: Zoran Radmilović i ja bili smo veoma bliski. U šali sam govorila da je on moja najbolja drugarica. Pola mog srca je nestalo kad je otišao. On nije bio lak prijatelj i mnogo vedra osoba. Bio je pomalo mizantrop, introvertan, zatvoren tip. Samo ponekad, kad bi on hteo, slapovi duha su izlazili iz njega. Inače, umeo je da bude veoma neprijatan, težak za one koji ga ne poznaju. Ja sam najviše ispaštala, bila sam njegov omiljeni lik za zafrkavanje. Kad bi bio raspoložen, sate i sate ste mogli da razgovarate s izuzetno obrazovanim čovekom, beskrajno duhovitim.
       U našoj ambasadi u Stokholmu celo veče pita ambasadora: Da li ste vi već duže vreme u Štoklomu? Sad, zvanice ne znaju da li on to stvarno ne ume da izgovori ime grada, ili zeza ambasadora. Moglo se sjajno družiti s njim. Rado je dolazio u Novi Sad, opet, ja sam volela Zaječar. Zanimljivo, u njemu nije hteo da igra "Radovana", kaže: Tamo su svi duhovitiji od mene, izviždali bi me. Jednog dana u naš klub je došao njegov najbolji drug iz Zaječara, Mika. Pun klub, a pošto je Radmilović imao veliki nos, Mika ga traži ovako: Da li je tu čovek s onim incidentom na licu?
      
       BATA STOJKOVIĆ: Ne bih smela da kažem da sam apsolvirala film, i pored toga što sam radila u 70 filmova. Još je to za mene avantura. Ja sam glumica koju mora da vodi reditelj. Volim da radim sa Goranom Paskaljevićem, sa fantastičnim Srđanom Karanovićem, Goranom Markovićem ili suptilnim Živkom Nikolićem. Sa Kusturicom je bilo fenomenalno raditi "Doli Bel". Mada se videlo da je izuzetan, nisam pretpostavljala da će biti tako veliki reditelj.
       Moji glavni partneri zasigurno su Bata Stojković i Pera Kralj. Malo, malo pa igram Batinu ženu. Snimamo "Balkanskog špijuna", sad ima jedna scena, krupni plan u kojem telefoniram i plačem. Težak kadar, dugo smo ga pripremali. Krenem da govorim, odjedanput skočim - Jao! Pobogu šta je, viče Duško Kovačević, iznerviran. Bata Stojković me udario po dupetu, kažem. Zamislite, usred kadra me udario po dupetu?! To su njegovi štosovi. Sutradan mi je doneo cveće i čokoladu, izvinjavao se. Inače, savršen je partner, kod njega je sve kao po satu. I izuzetno je zahtevan, što je velika stvar za onog koji s njim radi.
       Veoma volim da igram sa Sekom Sablić, sa Ružom Sokić sam stari tandem. Volim da se sretnem i sa mladim glumcima, to mi je provokativno. Vrhunski susret za mene je bio sa Mirom Stupicom, u predstavi "Marija se bori sa anđelima". Ona je kraljica, apsolutno.
      
       ŽIVA SAM: Imam sve što ne treba glumcu: mala sam, imam sitne oči... Recimo, LJuba Tadić ima krupan glas, velike šake, kad se pojavi već je autoritet. Kod mene je sve malo, morala sam da se naradim da bih pokrila svoje nedostatke. Trebalo je naći ta fina mala sredstva koja sam prilagođavala svom habitusu i ulogama. Recimo, to isto morao je da radi i Paja Vuisić, koji je imao samo svoje lice. Ničeg spektakularnog nije bilo u mojoj karijeri, ali bilo je padova. Brat-bratu, mogla bih da potpišem desetak uloga, da stanem iza njih i kažem: Eto, to je to.
       Pozorište je meni, onako, moj lepi prosanjani život. Privatno nisam bila uspešna osoba; nisam se dobro snalazila koliko god da sam u pozorištu nalazila sebe. Znate, ne da bog sve, postoji neka ravnoteža. Dok to otkrijete, namučite se, potrošite se na beznačajne stvari. Smem da kažem da sam imala dobru i uspešnu karijeru. Ni društvo se nije ogrešilo o mene, dobila sam sve moguće nagrade koje glumac ovde može da dobije.
       Znate, starost me uopšte ne plaši. Imam 72 godine a to meni ništa ne znači, ne predstavlja teret. Jednostavno, ne nalazim vreme da mislim o starosti, i da starim. Dok radim, živa sam. Kad budem prestala, uginuću kao biljka.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu