Uredno registrovanih a na Zapadu ukradenih automobila u nas ima "mnogo više" od šezdeset hiljada. Šta sa njima?

      Luksuzni automobil teget boje koji se kreće beogradskim ulicama imao je zanimljiv životni put: proizveden u Zapadnoj Evropi, nalazi svoj put do Bugarske, gde početkom devedesetih godina biva ukraden. Nekako stiže do Beograda i, ne pomerajući se iz dvorišta u koje je dovezen, dobija uredne tablice iz Sarajeva, one stare, sa zvezdicom, usput i novo poreklo. S izmenjenim brojevima motora i šasije biva preregistrovan na Trebinje. Nekoliko meseci kasnije, nova promena - tablice TB menjaju se onima BR (Bar, Crna Gora, Jugoslavija), da bi, konačno, tokom poslednje registracije, sa BR prešao na BG, i na tome zasad ostao.
       "Evropske policije, odnosno osiguravajuća društva, imaju podatke da se na teritoriji Srbije i Crne Gore nalazi između 40 i 60 hiljada ukradenih automobila, čija je vrednost nekoliko milijardi nemačkih maraka", za NIN kaže Božidar Spasić, nekadašnji visoki funkcioner Službe državne bezbednosti a sada vlasnik detektivske agencije SIA. Međutim: "Mnogo ih je više od tih 40-60 000", govori za NIN Milan Obradović, načelnik Uprave kriminalističke policije Saveznog MUP-a, koji se ljubazno odazvao našem pozivu za razgovor nakon što smo razgovarali sa Spasićem i bivšim kriminalističkim inspektorom Mladenom Lojovićem. Obradović objašnjava i da je procenjivanje broja pristiglih, ukradenih vozila otežano time što policije nekih evropskih zemalja, pogotovo skandinavskih i zemalja Beneluksa, pod Jugoslavijom vode i Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, ponekad i Sloveniju.
      
       Zelena linija
       I Spasić kaže da bi broj ukradenih vozila mogao da bude i veći od onog koji je izneo, ilustrujući to procenom nemačke kriminalističke službe BKA da je kroz SR Jugoslaviju - što da ostane, što da ode dalje ka Bliskom istoku ili Rusiji i Ukrajini - stiglo između 180 i 200 hiljada ukradenih automobila. "Kada bi ta vozila bila oduzeta, otegao bi se red odavde do Beča", slikovito će Mladen Lojović, bivši kriminalistički inspektor.
       Od ukupne cifre, kolika god ona bila, prema procenama stručnjaka, jednu četvrtinu čine mercedesi, 35 odsto najnoviji modeli audija, većina ostatka ide na golfove, opele i luksuzne džipove.
       "Zelenim linijama", odnosno, bukvalno, livadama na granici između Republike Srpske i Jugoslavije dospevali su ovamo kradeni automobili, ili su u zemlju ulazili preko carine i veza sa carinicima, govori Božidar Spasić. Problem transporta kradenih automobila iz Zapadne Evrope u Jugoslaviju, dodaće načelnik Obradović, postao je u međuvremenu prevelik a rizik bespotreban, jer iznađen je novi modus, takozvano skidanje sa osiguranja: vlasnik automobila (državljanin neke od zapadnoevropskih zemalja, ističe naš sagovornik, što potvrđuje da je reč o međunarodnom kriminalu) prodaje svoje vozilo za cenu nižu od realne i kupac ga legalno dovozi do Jugoslavije. Kad uđe u zemlju, javlja to svom partneru-prodavcu, koji zatim prijavljuje krađu svog automobila i uzima novac od osiguranja. Osiguravajuće društvo tako postaje vlasnik (nestalog) automobila, on dospeva na poternicu, a u zemlji se sa naznakom da je "samo za unutra" prodaje za relativno malu sumu i uredno registruje.
       Ili, varijacija ove teme: "Uzmemo nas dvojica rent-a-car, recimo, u Nemačkoj, ti ga odvezeš u Jugoslaviju, a ja ostanem i sledećeg dana prijavim policiji da mi je automobil ukraden ispred hotela", opisuje Lojović.
      
       Ruska mafija
       No, nisu sva vozila ukradena zbog preprodaje, deo je i rastavljen na delove koji su završili po auto-otpadima, srpskim ili ruskim. Jer, kaže Božidar Spasić, pojavila se nedavno kod nas ruska mafija koja krade samo mercedese, za ličnu upotrebu ili preprodaju, i desetak-petnaest godina stare lade koje transportuju u Rusiju, rasklapaju i prodaju "na delove".
       Tek, zbog ovakvih prevara na račun osiguravajućih društava, SR Jugoslavija postala je pre nekoliko godina "crna rupa" u evropskoj karti osiguranja - državljani evropskih zemalja automobilom dolaze u Jugoslaviju na sopstveni rizik, odnosno eventualna krađa vlasnicima se ne nadoknađuje.
       Ipak, i tome se doskočilo uz pomoć uslužnih komšija iz Bugarske i Rumunije - za tri-četiri stotine maraka bugarski i rumunski policajci izdaju potvrdu da je automobil nestao u njihovoj zemlji, usput kao dokaz na granici udare pečat u pasoš snalažljivog oštećenog stranca, i osiguranje može da se naplati. "Sve to ide dobro razrađenim kanalima", kaže Božidar Spasić.
      
       Povratak u Interpol
       Crna rupa evropska Jugoslavija je postala i što se tiče (ne)saradnje sa Interpolom iz kojeg smo isključeni još 1993. godine - prema nekim mišljenjima, dobrim delom i zbog ogromnog broja kradenih automobila koji su završili u Jugoslaviji. Ali, kaže načelnik Milan Obradović, "to nije razlog da se nekome suspenduje članstvo u Interpolu". Iz ove organizacije Jugoslavija je, objašnjava Obradović, inače budući direktor Nacionalnog centralnog biroa Interpola u SRJ, suspendovana septembra 1993. godine na zasedanju Generalne skupštine organizacije, nakon što joj ni Ujedinjene nacije nisu priznale kontinuitet sa bivšom SFRJ, a naša zemlja, doskora, nije htela da zatraži prijem u članstvo, kako u UN tako i u Međunarodnu organizaciju kriminalističke policije (Interpol).
       Za naš povratak u Interpol, uprkos tvrdnjama da je prvi uslov za to vraćanje ukradenih automobila, "nikakvog uslovljavanja sa njihove strane nema", kaže Obradović, "jer mi smo već jasno rekli da ulaskom u Interpol prihvatamo sve odredbe njegovog statuta". Prema Obradovićevim rečima, u Interpol ćemo (ponovo) biti primljeni već prvom sledećom prilikom, na 70. zasedanju Generalne skupštine organizacije koja će se od 24. do 28. septembra održati u Budimpešti. Dotad, imamo status posmatrača, a u toku je i intenzivno sklapanje bilateralnih i multilateralnih ugovora sa evropskim policijama.
       Kakva je bila saradnja naše sa stranim policijama? Odnosno, kako to da je bilo moguće da automobil za kojim tragaju evropske policije u Jugoslaviji (Srbiji, Crnoj Gori) bude registrovan bez problema? Naša policija nije sarađivala sa inostranim, niti su one zbog sankcija sarađivale sa našom u potrebnoj meri, složni su u tome NIN-ovi sagovornici, ali njihova mišljenja ne podudaraju se kada je reč o tome da li je veće saradnje moglo da bude.
       "Naša policija imala je mogućnost provere identiteta i porekla vozila", izričit je Mladen Lojović. Slično će i Božidar Spasić: "Mogli su od Interpola da traže podatke o automobilima, a nisu to činili." Spasić dodaje i da je, istina, zbog sankcija inostranim policijama bilo zabranjeno da komuniciraju sa našom, ali one su to ipak činile preko osiguravajućih društava i privatnih agencija. "Međutim," kaže Spasić, "naša policija im nije odgovarala."
       S druge strane, kaže Milan Obradović, "vrlo je teško naša policija mogla da sazna da li se za nekim vozilom traga u Zapadnoj Evropi". On kaže da je naša policija dobijala neke spiskove s podacima o ukradenim vozilima, ali ovi spiskovi bili su više nego nepotpuni. "Imali smo čoveka koji je priznao da poseduje ukraden automobil. Međutim, kad smo proverili u tim spikovima, nije ga bilo, tako da su nam s pravne strane ruke praktično bile vezane."
       Saučesništvo policije
       Iz tvrdnji da naša policija nije htela da proverava poreklo vozila, Spasić i Lojović izvlače zaključak da su i neki njeni pripadnici do guše umešani u ovaj profitabilni posao. Podsećajući na to da je trgovina kradenim automobilima svrstana u međunarodni organizovani kriminal, i Milan Obradović kaže da "možemo reći da postoji sprega između kriminalaca i policije". "I sama definicija međunarodnog organizovanog kriminala podrazumeva saradnju kriminalaca sa pojedincima iz policije, sudstva, carine, ministarstva finansija, trgovine..." - objašnjava Obradović.
       Koliko su ove veze raširene, nadajmo se, pokazaće ozbiljna i objektivna istraga ("Veoma su raširene", smatra Mladen Lojović), a koliko duboko, ili visoko, sežu pipci auto-mafije, za NIN otkriva Božidar Spasić: "Jedan general srpske policije redovno učestvuje u posredovanju između auto-mafije i vlasnika skupih automobila koji su im ukradeni. Tarifa za vraćanje tih automobila vlasnicima iznosi 10 000 nemačkih maraka a tom generalu ide više od 50 odsto."
       Uzmemo li u obzir da se, prosečno, u Beogradu i široj okolini dnevno ukrade između dve i tri stotine automobila, i pretpostavimo li da se među njima nađu i takvi za koje vredi izdvojiti deset hiljada maraka da bi bili vraćeni, nije teško zaključiti da je ovaj general, i ko zna ko još, bio i te kako zaposlen.
      
       Fiktivna registracija
       Kolika je povezanost automobilskih kriminalaca i policijsko-državnih struktura, samo za sebe, naravno, govori i to što se našim putevima kreće onoliki broj naoko regularnih automobila. Kako su oni registrovani? Jedan od puteva je upravo preko famozne auto-mafije (poput čuvene grupe iz Surčina, koja je, doduše, izgubila na primatu posle ubistva njenog lidera Slobodana Šijana), koja poseduje i pečate policijskih stanica, saobraćajne dozvole, tablice... ukratko, sve što je za (fiktivnu) registraciju potrebno. Zatim, tu su i dobro uhodani kanali unutar same policije, čiji su korumpirani pripadnici "pravili papire" za cenu koja varira između 500 i pet hiljada nemačkih maraka - najskuplji su, naravno, oni najmanje upadljivi, beogradski. Takođe, mada u daleko manjem obimu, "pošto nismo imali veze sa inostranstvom pa ih niko nije tražio", kaže Božidar Spasić, postoje i radionice u kojima se prekucavaju i laserom menjaju brojevi šasije i motora. Još jedna od mogućnosti zloupotrebe su i fiktivni kupoprodajni ugovori iz Republike Srpske, pa povratnici sa ratišta koji su sa sobom doneli i upotrebljive suvenire iz policijskih stanica...
       Mogućnosti su mnogobrojne, ali kako razrešiti situaciju? Razrešiće se, najavljuje Milan Obradović, ali trebaće vremena i sveobuhvatne akcije ne samo policije već i sudstva, carine, i ostalih nadležnih institucija, naravno uz saradnju policija zapadnoevropskih zemalja. Ukradeni automobili će se oduzimati, kaže Obradović, kad se dostave dokazi o tome da su ukradeni, a ukoliko se na sudu dokaže i da je kupac znao da kupuje ukraden automobil, moguće je, čak i verovatno, i pokretanje krivične prijave. Konačan cilj je pooštravanje kontrole i kazni do te mere da se kupovina ukradenih automobila potpuno obesmisli. Cena toga, svakako, biće mnogo pokidanih živaca i bežanja od (zaslužene?) kazne, ali nije li to i fantastično niska cena za uključivanje u neke normalnije tokove?
      
       NIKOLA VRZIĆ
      
      

Organizovaniji uvoz Savezna vlada nedavno je, po predlogu organizacije G17 plus, odobrila uvoz polovnih automobila starosti do šest, umesto dosadašnje četiri godine, a sa ciljem da se, kaže za NIN v.d. izvršnog direktora G17 plus Bojan Zečević, "podmladi vozni park naših građana". Dopunskom vladinom uredbom, na period do 31. januara, carina i porez sa oko 31 (zavisi od kubikaže vozila) smanjeni su na oko 15 odsto. Ipak, kako urediti uvoz polovnih automobila na duže staze?        "Naša dodatna ideja", govori Zečević, "koja zasad nije zakonski regulisana, odnosi se na uvođenje reda u uvoz polovnih automobila. Predlažemo, naime, da se za uvoz ovlaste određena preduzeća koja bi, onda, bila odgovorna i za tehničku ali i za zakonsku ispravnost vozila. Ova preduzeća bi, takođe, bila obavezna i da obezbede rezervne delove i servise za tipove vozila koja uvoze."