Nekoliko hiljada Srba kosovskog Pomoravlja koji žive s one strane Zone kopnene bezbednosti odsečeno je od Srbije. Ukoliko država uskoro ne nađe načina da im pomogne, Srba ni u ovom delu Kosova uskoro neće biti

      Jedini put za kosovsko Pomoravlje prekinut je. Albanski teroristi, pripadnici tzv. Oslobodilačke vojske Bujanovca, Preševa i Medveđe, na punktu u selu Končulj pretresaju svakog ko se nađe na putu koji, kroz Zonu kopnene bezbednosti, vodi od Bujanovca do Gnjilana. Izuzetaka nema. Teroristi pretresaju i konvoje Srba koje do Lučana obezbeđuje srpska policaja, da bi ih kad izađu iz Zone kopnene bezbednosti dočekali vojnici Kfora.
       "Sve što mi je trebalo za kafanu kupovao sam u Srbiji, sada idem u Bujanovac samo kad moram", kaže Božidar - Boža Janković, gazda "Nove pariske ruže" u Ranilugu. "Bori, sekretaru škole, neki dan oteše plate za nastavnike, ali smo odmah prijavili Unmiku u Kosovskoj Kamenici, tako da su pre dva dana Šiptari vratili novac."
       Na punktu OV BPM u Končulju nedavno su pretučena dva mladića što je Srbe dodatno odvratilo od putovanja.
       "Psihološki je strah veliki. Bojimo se da nas ne kidnapuju", kaže Trajče Petković, iz Raniluga, uz objašnjenje: "Ovi iz Kfora kažu da ne mogu da pomognu. Ne smeju da uđu u Zonu kopnene bezbednosti, jer tako piše u Vojnotehničkom sporazumu. Mislim da bi bilo dobro da ukinu tu zonu. Kad bi naši (policija i vojska) došli, ne bi OV BPM nikog smeo da pretresa, a kamoli da otima novac i bije Srbe."
      
       Ležerni "terminatori"
       Za razliku od pripadnika OV BPM koji danonoćno dežuraju na šesnaest punktova u Zoni kopnene bezbednosti, vojnici Kfora imaju radno vreme. Nedaleko od srpskog sela Pasjane, na nadmorskoj visini od oko 800 metara, nalazi se američki punkt "Terminator" koji od ponoći do pet sati ujutro ne radi.
       "U to vreme gotovo da i nema saobraćaja tako da nema ni potrebe da celu noć stojimo u blatu i vršimo proveru putnika i vozila", kaže vodnik prve klase Lend, zapovednik "Terminatora", napominjući da "nijedan komad oružja nije pronađen u protekla dva meseca", otkako je on tu.
       Američki vojnici, a samo takve je novinar NIN-a video 21. januara na "Terminatoru", imaju nešto drugačiji, opušteniji, način provere. Za razliku od svojih kolega Škota, koji na prelazu kod Merdara pregledaju i unutrašnjost vozila uz pomoć dresiranih pasa, Amerikanci ne traže da putnici izađu iz kola. Bitno im je da bace jedan brz pogled na dokumenta, ispod haube i u prtljažnik koji je obično toliko pun da se ni ruka ne može zavući između kutija mandarina i omiljenih švercerskih torbi "krmača".
       Osim toga, broj vojnika na "Terminatoru" nije dovoljan da se obezbedi "granični pojas" do sledećeg punkta. To što se s Kosova i Metohije u Srbiju ubacuju novac, uniforme, oružje i istrenirani teroristi, američke vojnike ne zanima mnogo jer se, po njihovom mišljenju, sve to događa na ničijoj zemlji, u Zoni kopnene bezbednosti koja nije njihova briga. Na pitanje kako uniforme, oružje, ljudi mogu da izađu sa Kosova kad Kfor obezbeđuje granicu Kosova, vodnik Lend kaže:
       "Ne znam. To je političko pitanje, a ja sam vojnik i ne moram to da znam. Znam da mi imamo patrole koje dnevno prepešače i po petnaest kilometara, a patroliramo i kolima. Uostalom, i kada je vaša vojska bila na granicama Albanci su uspevali da prokrijumčare oružje. Nije nimalo lako jednom Amerikancu da bez Interneta, satelitske televizije i svega ostaloga čuči na nekom blatnjavom brdu. Zato moji vojnici svakog četvrtog dana idu u kamp Monti, a mi (zapovednici) ostajemo ovde i po dve nedelje."
      
       Kamp Monti
       U kampu Monti, koji je dobio ime po poručniku DŽimiju Montiju odlikovanom Medaljom časti za zasluge prilikom iskrcavanja saveznika u Normandiji kada je proveo nekoliko tenkova kroz minsko polje, smešteno je oko 1 800 vojnika Kfora. Tu je nekada bio garnizon 52. artiljerijske brigade Vojske Jugoslavije. Garnizon je za vreme bombardovanja NATO-a srušen, a potom i obnovljen.
       Prema navodima 22. mobilne jedinice za odnose sa javnošću u "medijskom paketu" piše da je 1989. godine ovaj garnizon bio, između ostalog, centar za trening paravojnih jedinica gde je obučen i Zada, vođa najjače gnjilanske paravojne jedinice. Međutim, za Zadu u Gnjilanu niko, od preostalih Srba, nikada nije čuo.
       Za razliku od kampa Bondstil kod Uroševca, kamp Monti je u samom gradu i dobrim delom se prostire na tuđoj zemlji - na površini od najmanje pet kvadratnih kilometara (što je dva puta manje od Bondstila) zemlje koja je plodna koliko i ona u Vojvodini.
       "Tamo gde se sada nalazi američka baza moj otac je pre rata uzgajao krompir", kaže Zoran B. Ristić uz napomenu: "Ameri su nam tu zemlju oteli i za nju nikada nismo dobili nikakvu nadoknadu".
       U Gnjilanu je preostalo 29 srpske dece. Ne idu ni u jednu od dve osnovne škole, od kojih se "Abadž Ajeti", kao i kuća Osmana Sulejmanija, nalazi u Ulici Ćenar česma.
      
       Osmanova priča
       Tridesetogodišnji Osman i njegova porodica uživaju "specijalnu zaštitu" pešačke patrole Kfora koju predvodi stariji vodnik Metju Sifaldi iz NJujorka.
       "Osmanova žena Mirdija ušla je u deseti mesec trudnoće i neki dan je, tek na moje insistiranje, pregledana prvi put u ambulanti", kaže Sifaldi objasnivši da svaka "fut patrol", koju čine tri vojnika Kfora i prevodilac, ima po jednu albansku i srpsku porodicu o kojoj se posebno stara. Ne skrivajući zabrinutost za Mirdiju, Metju je ispričao da je Osman u decembru ostao bez posla.
       "Nemamo nikakvu pomoć, samo ovo što nam naš prijatelj Metju donese", kaže Osman koji je do pre nekoliko dana bio zatvoren u Bondstilu, kako sam objašnjava: "zbog sumnje da je u UČK". Metju, koji je čuvao vrata dok je Kfor pretresao kuću i uhapsio Osmana, i dalje je njegov prijatelj.
       Međutim, kako smo saznali u kampu Monti, Osman je uhapšen zato što je u njegovoj kući nađena puška AK47, bajonet i džak municije raznog kalibra.
       "Osman mi je rekao da je to kod njega ostavio komšija", kaže Metju koji na pitanje da li zaista veruje da je Osmanova priča istinita odgovara: "Ja mislim da je on dobar čovek i siguran sam da me ne bi lagao. Niko od mojih kolega u Montiju nije u to poverovao, kao ni vi."
       Osman je, sa još osamdesetak Albanaca, za vreme bombardovanja mesec dana bio u vranjskom zatvoru.
       "Srpska policija me je uhapsila u Preševu, kad sam bio kod mog dede Ilaza Demirija, jer je moja lična karta iz Gnjilana", kaže Osman. Na pitanje da li je Ilaz Demiri otac njegove žene, odgovorio je: "Ne, to je otac mog oca Sulejmana", a na pitanje kako to da on ima drugačije prezime od dede, Osman će: "Takav je običaj kod nas."
       U Gnjilanu je ostalo oko 120 srpskih porodica koje već dva meseca ne mogu da napuste grad, sve i kad bi htele.
       "Teško nam je. Mnogo. Živimo kao u zatvoru, ne možemo nigde da idemo. Autobusi UN ne idu već dva meseca, otkako se i u Bujanovcu zakuvalo", kaže Leposava Stoiljković. NJena devetogodišnja ćerka Jelena, kao i većina srpske dece, u školu ide peške u pratnji vojnika Kfora. "Ne mogu da grešim dušu, nije se nikad desilo da ih neko napadne, ali ja nisam mirna dok mi Jelena ne uđe u kuću. Šta znam, dešavalo se da bace i bombu u portu crkve gde je i škola."
       Na Kamniku, u istom ulazu sa Leposavom, živi pedesetjednogodišnja Vera Antić koja ima tri kćeri. Dve (ne) idu na fakultet: Tanja u Leposavić, Milena u Vranje. Sunčica podiže dvadesetomesečnu Anđelu. Nemajući drugog načina da se, u Anđelino ime, obrati dr Vojislavu Koštunici, predsedniku SR Jugoslavije Sunčica kaže:
       "Koštunice, oslobodi i nas!"
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ