Niko ko čita dnevne novine nije mogao biti iznenađen što jugoslovenski predsednik i haški tužilac različito gledaju na rad Haškog suda. Čudi jedino to što se gospođa Del Ponte, izgleda, začudila. Koštunica je potegao sve neprijatne teme za koje je unapred rekao da će ih u razgovoru sa gospođom Del Ponte pokrenuti
       Novinari koji su čekali gospođu Karlu del Ponte na izlazu iz kabineta Vojislava Koštunice odmah su videli da joj nešto nije po volji. Primetno uzrujana, odsečno je odbila da im se ijednom rečju obrati mada je zajednička izjava za novinare bila predviđena protokolom, što je i bio razlog da se na prvom spratu Palate Federacije ovog utorka uveče okupi veći broj predstavnika sedme sile iz zemlje i sveta.
       Pošto je tako izgubio partnera za obraćanje novinarima, domaćin se i sam uzdržao od izjava; njegov je kabinet umesto toga izdao saopštenje iz kojeg je javnost saznala kakve su razlike u mišljenju ispoljene tokom susreta. Svetske agencije našle su žustrinu i neskrivenu ljutnju gospođe Del Ponte rečitijom od svakog saopštenja: svet je naprečac obišla vest o njenom gnevu.
       Niko ko čita dnevne novine nije mogao biti iznenađen što jugoslovenski predsednik i haški tužilac različito gledaju na rad Haškog suda. Čudi jedino to što se gospođa Del Ponte, izgleda, začudila. NJen gnev, naime, nije bio poza; njena srdžba nije odglumljena kako bi se svetskoj javnosti posrednim putem saopštila "loša vest iz Beograda". Izvori NIN-a iz Palate Federacije vele da je Del Ponte u nekoliko navrata tokom sedamdesetominutnog razgovora izgubila samokontrolu s početka sastanka i da je pri kraju razgovora bila tako ljuta da je jugoslovenski predsednik morao na to da se osvrne ("Molim vas, bez srdžbe; srdžba neće doprineti našoj saradnji").
      
       Bez glume
       Koštunica je potegao sve neprijatne teme za koje je unapred rekao da će ih u razgovoru sa gospođom Del Ponte pokrenuti. NJegova kritika pravila Haškog suda nije nova: i pre njega su mnogi renomirani stručnjaci u svetu iznosili primedbe na zapečaćene optužnice, prikrivanje identiteta svedoka i onemogućavanje unakrsnog ispitivanja svedoka, korišćenje svedočenja iz jednog slučaja kao činjeničnog dokaza u drugom slučaju. Nisu nove ni kritike što su većina optuženih u Hagu Srbi i što su na srpskoj strani optuženi gotovo svi državni rukovodioci, te se time derogira princip individualizacije krivice a stvara utisak kolektivne srpske krivice. Zna se i da međunarodna grupa uglednih zapadnih pravnih eksperata žestoko kritikuje Haški sud što nije otvorio istragu i podigao optužnicu protiv NATO-a zbog ratnih zločina počinjenih tokom bombardovanja Jugoslavije. Novi je momenat to što finski patolozi nisu našli dokaze o masakru u Račku (Del Ponte je priznala da termina "masakr" nema u izveštaju Helene Rante, ali je ostala pri haškom tumačenju Račka: "realnost je drugačija: ubijeno je 45 civila", kazala je), mada je taj "masakr" jedna od ključnih tačaka optužnice protiv bivšeg jugoslovenskog državnog rukovodstva sa Slobodanom Miloševićem na čelu. Novi je momenat i američka upotreba što osiromašenog, što obogaćenog uranijuma (plutonijuma). Kada je Vojislav Koštunica zahtevao objašnjenje, Del Ponteova je odgovorila da njen ured mora da sačeka dok lekari pouzdano ne utvrde da je leukemiju prouzrokovao "osiromašeni uranijum, koji nije zabranjen". Htela je da još nešto objasni, ali je predsednik Jugoslavije odbio dalja objašnjenja tog tipa; umesto toga, uručio je gospođi Del Ponte najnoviju publikaciju o jugoslovenskoj deci ubijenoj tokom bombardovanja.
      
       Preciziranje saradnje
       Novo je, konačno, to što Jugoslavija sada ima vlast koja je spremna da poštuje svoje međunarodne obaveze, uključujući tu i Miloševićev potpis na Dejtonski sporazum, i koja je spremna da u skladu sa tim obavezama sarađuje sa Haškim tribunalom. Prilikom susreta u Palati Federacije, jugoslovenska strana je Karli del Ponte i njenim saradnicima saopštila svoju spremnost na saradnju sa Tribunalom, uz napomenu da je neophodno da Jugoslavija sa Tribunalom zaključi precizan pravni akt, sporazum koji bi regulisao sva pitanja saradnje, uključujući i izručenje optuženih. (Hrvatska je sa istim ciljem donela ustavni zakon, mada predstavnici Tribunala vole da naglase da to od Zagreba nisu tražili i da je to, prema njihovom sudu, "jednostrani akt". Predsednik Koštunica pak ne propušta da svoje sagovornike podseti na činjenicu da taj akt, jednostran ili ne, željen ili ne, ipak postoji.) Haška strana nije krila razočaranje takvim jugoslovenskim pristupom, glasno izražavajući uverenje da pravila i Statut suda stoje visoko iznad svakog jugoslovenskog zakona i jugoslovenskog pravosuđa. Jugoslovenska strana je insistirala na poštovanju procedure i odgovarajućeg redosleda koraka, dok je haška pokazivala žurbu i omalovažavanje domaćih pravila i zakonodavstva.
       Konačno, i najvažnije, novo je i to što je novi predsednik Jugoslavije pravnik koji se pravničkom veštinom obilato služi prilikom obavljanja državnih poslova. U tome, naravno, u zapadnim zemljama ne bi našli ništa novo ni neobično: to je tamo više praksa nego izuzetak, ne samo za predsednike, već za političare u celini. Ima, međutim, neke ironije u činjenici da je gospođa Del Ponte ispoljila frustriranost kada ju je u Beogradu dočekao zahtev za dosledno poštovanje pravne procedure: njen uzvik "Samo vama treba zakon!" u stvari ne dolikuje zastupniku visokih međunarodnih pravničkih načela, makar mu se, kao i svakom tužiocu, mnogo žurilo. Podsetila je malo na one britanske činovnike koji su se, negde s početka prošlog veka, zaprepastili i iznervirali kada je jedan indijski advokat (on će ući u istoriju pod imenom Mahatma Gandi) pošao u političku bitku sa britanskom imperijom koristeći njene zakone protiv nje (citirao im je njihove sopstvene akte i zahtevao da dosledno po njima postupaju).
      
       Nervoza tužioca
       Nervoza i žurba gospođe Del Ponte kao haškog tužioca razumljivija je kada se stavi u kontekst međunarodnog okruženja. Kao svaki tužilac, ona se bori za sudski proces koji njenoj optužnici daje maksimalne šanse: zato joj žarko odgovara da se suđenje odvija u Hagu. To je, međutim, nešto o čemu u krajnjoj instanci uopšte ne odlučuje tužilac, već predsednik Suda. A uza sve tvrdnje gospođe Del Ponte da je Sud potpuno nezavisan od političkih pritisaka zapadnih zemalja koje ga finansiraju, treba znati da je dan uoči septembarskih izbora londonski "Fajnenšel tajms" već izlagao scenarij po kojem bi se suđenje Slobodanu Miloševiću, pod određenim okolnostima, moglo održati i u Beogradu. A 16. januara ove godine, najuticajniji list na svetu, "NJujork tajms", koji nije poznat po popustljivosti prema Srbima, niti po simpatijama za njihove državne interese, u redakcijskom uvodniku je zatražio razumevanje Zapada za "koristan kompromis" koji je u Vašingtonu predložio Goran Svilanović: da se suđenje Miloševiću održi u Beogradu, uz učešće Haškog tribunala. Hag kao poprište procesa protiv Miloševića gospođi Del Ponte već pomalo izmiče. Dan posle njenog susreta sa Koštunicom, ove srede, i londonski "Tajms" je u uvodniku odobrio ideju da se sudi u Beogradu.
      
       Protivljenje DOS-a
       Ako se i da razumeti ponašanje gospođe Del Ponte, koje je legitimno sa stanovišta interesa tužioca, biračima je, možda, teže razumeti skorašnje ponašanje pojedinih lidera DOS-a kad je posredi pitanje eventualnog izručenja Slobodana Miloševića Hagu. Naime, Vojislav Koštunica nikad nije krio da se protivi ekstradiciji osumnjičenih ratnih zločinaca. Jasno i glasno je to rekao još na početku izborne kampanje i niko mu iz DOS-a, bar donedavno, nije protivrečio. Niko mu ni sa Zapada nije otvoreno protivrečio, verovatno zato da mu ne bi umanjio izborne šanse. Ali nekoliko meseci posle izbora počela su trvenja unutar DOS-a i grabež za vlast; netrpeljivost prema Koštunici, ideološka i lična, s početka brižljivo prikrivana, izbila je na površinu. Predsednik Jugoslavije uživa tako veliku popularnost u javnosti da to, izgleda, već zabrinjava i one posmatrače i aktere na našoj javnoj sceni koji mu nisu nenaklonjeni; može biti da je i za njegovo političko zdravlje, kao i za političko zdravlje ove zemlje, dobro da mu se javno suprotstavljaju.
       Nekoliko je, međutim, problema u vezi s javno ispoljenim nesuglasicama o Hagu. Kao prvo, izjave pojedinih lidera DOS-a da Miloševića treba izručiti bez oklevanja (Žarko Korać, Nenad Čanak, Dragan Veselinov, Vladan Batić i drugi) upućuju, u najmanju ruku, na izvesnu nedoslednost u odnosu na birače. U politici nije uputno obećavati jedno pre izbora, a činiti drugo posle izbora. Odgovoran političar zalagaće se za to da se birači ne varaju, pa čak i da zahtevaju da ne budu varani posle izbora. Drugo, dobro je poznato da je Vojislav Koštunica čovek koji ne samo drži do reči već ima i ponešto konzervativno i strogo poimanje ličnog kredibiliteta. Manje-više je poznato da bi on radije podneo ostavku na položaj na koji je biran, nego prekršio data obećanja. Isto tako je dobro znano da njegovo predizborno obećanje o neizručenju nije bilo motivisano simpatijama prema Miloševiću, već državnim razlozima i sasvim ozbiljnim pravničkim sumnjama u verodostojnost Haškog suda, o poštovanju Ustava koji ne dopušta ekstradiciju da i ne govorimo. Bilo je motivisano i željom da se ljudi oslobode straha.
       Sada smo to možda malo zaboravili, ali u vreme kada se nije moglo sa sigurnošću znati da će Milošević onako ubedljivo izgubiti izbore (niti da će uopšte bilo kada priznati da je dobio stotine hiljada glasova manje od Koštunice, makar i ne priznao gubitak izbora u prvom krugu), bilo je veoma važno da se većina stanovništva ubedi u mogućnost mirnog transfera vlasti, bez lova na veštice i hajke na političke protivnike. Većina se u DOS-u možda s tim nikad nije intimno slagala, ali je neslaganje zarad mira u kući držala za sebe. Sad se u vezi sa Hagom u Srbiji već čuje prava kakofonija glasova.
       "Državni vrh se nije dogovorio o zajedničkoj strategiji. U situaciji u kojoj vlada zastupa nekoliko stavova, k tome još različitih od predsednika države, teško se može doći do jake pregovaračke pozicije u odnosu na Sud." Ovako se prošle sedmice vajkao zagrebački "Nacional", govoreći o hrvatskom državnom vrhu. Zvuči poznato, zar ne?
       Gospođa Del Ponte je posle susreta sa Koštunicom stegla zube: ona kao da zna da će bolje proći u susretu sa nekim drugim jugoslovenskim političarima, i da će u Beogradu naći i saveznike za svoju poziciju.
      
       Država ili sud
       Dva ministra pravde, savezni i republički, izneli su ovih dana svoje shvatanje problema ustavnog ograničenja u pogledu ekstradicije optuženih za ratne zločine. I Momčilo Grubač i Vladan Batić se, izgleda, slažu da to što Ustav ove zemlje ne dopušta ekstradiciju drugoj državi ne predstavlja nikakvu smetnju budući da Haški sud nije "druga država" već međunarodni sud na koji se pomenuto ustavno ograničenje ne odnosi. I termin izbora više nije ekstradicija, već "transfer" osumnjičenih. Zato američki zakon koji uslovljava finansijsku i svaku drugu pomoć Jugoslaviji saradnjom sa Haškim sudom, uključujući i hapšenje i "transfer" optuženih u Hag, takođe ne pominje ekstradiciju. Uostalom, i gospođa Del Ponte u Beogradu kaže da ona ne traži ekstradiciju Miloševića, jer joj je poznato da Ustav ne dopušta ekstradiciju, ona samo traži "transfer".
       Reč "transfer" deluje bezazlenije od ekstradicije sopstvenog građanina tuđem sudu: kao da je reč o džaku krompira ili domaćoj marvi.
       Koštunica je Hagu ponudio saradnju pod određenim uslovima; te uslove je veoma teško odbiti jer se tiču vladavine prava. Zbunjuje to što je dobar deo DOS-a, nasuprot predsedniku, sada, možda, spreman da ponudi i više nego što se u ovom času od Jugoslavije traži. Od tvrdoglavog odbijanja svega što Zapad hoće kao da se preko noći prešlo u bespogovorno prihvatanje svega što Zapad još nije ni zatražio. Dok pojedini lideri DOS-a preporučuju Hag, zapadna štampa se natpevava o tome kako bi suđenje u Beogradu imalo među domaćim stanovništvom više kredibiliteta.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ