Prihvatanje jednog političkog tribunala da sudi braniocima otadžbine nije ništa drugo nego odricanje države i naroda od prava na samoodbranu. U isto vreme zagovara se ideja o puštanju na slobodu pravosnažno osuđenih albanskih terorista, a na Kosovu i Metohiji se nastavlja progon

      Milana Milutinovića, bez obzira što je predsednik Srbije, malo ima u javnosti. "Svi pitaju što ne govorim, a kad nešto kažem, onda što govorim." Doduše, predsednik Srbije je uglavnom odsustovao iz javnosti i pre 5. oktobra. "Pa, ja mislim da treba istupati onda kad čovek ima nešto da kaže." Da li je moguće da nosilac funkcije za koju se do juče tvrdilo da nosi carska ovlašćenja nema "nešto bitno da kaže"? Gospodin Milutinović tvrdi da je "uloga predsednika Republike kod nas predimenzionirana sticajem svih okolnosti koje su poznate, ali ustavno ona je dosta ograničena i zavisi od volje vlade i, pre svega, od volje Skupštine." Iz fotokopije Ustava Srbije, koji je doneo u redakciju NIN-a, on čita delove člana 83. Stalo mu je da se to razume.
      
       Inače, nije nevažna napomena da je predsednik Srbije ovaj razgovor za NIN odlagao više od dva meseca, što je odredilo i njegov početak. Slede izvodi iz dvočasovnog razgovora vođenog u redakciji NIN-a.
       -Javno je izražen veliki broj ocena i izjava o izborima 24. septembra i događajima od 5. oktobra. U vezi s tim izjavama, ima dosta isključivih stavova i ocena, na jednu ili drugu stranu, zavisno od političkih ubeđenja i percepcije onoga koji iznosi te ocene.
       Međutim, sve je to logično. Prošlo je izuzetno kratko vreme da bi mogla da se da nepristrasna i potpuno objektivna ocena šta se, zapravo, desilo i dešavalo. Ukratko, ocene ne mogu, nikako, da budu samo crno-bele.
       Kada ovako govorim, nije to neki uvijen način da izbegnem odgovor. Naprotiv. Jednostavno, potrebna je, svakome od nas, određena, bar neka, distanca (neću da kažem ono čuveno "istorijska"), da se sve slegne, da se sakupe (na jednom mestu) nepobitne činjenice o svemu i koje niko neće moći da ospori. Tek tada mogu se davati koliko-toliko sveobuhvatne ocene. Suviše je uprošćeno da se kaže "dogodio se puč" ili "dogodio se narod", ili, prividno dobar, odgovor: "kumulativni efekat" svega i svačega. Ukratko, svi ti odgovori u nečemu mogu i da budu tačni, ali samo u nečemu, a nikako u celini. Zato je i potrebna bar neka, već pomenuta, distanca, bar nas, savremenika. Bitno je da u svim ovim događajima nije pala krv i to je ono što će, kad-tad, ovim događajima dati posebno mesto.
      
       Kako ste vi konkretno videli događaje od 5. oktobra?
       - Ja 5. oktobar u toku prepodneva nisam, moram da priznam, doživljavao dramatično. Da ne lažem ni sebe ni vas. Uslovno rečeno, to je bilo očekivano. Prva odluka, odnosno saopštenje Ustavnog suda Jugoslavije, zapravo, "zapalilo je Srbiju". Da nije bilo toga, sve bi opet, možda, bilo isto, ali verovatno ne bi bilo napada na Skupštinu i RTS.
      
       Vratimo se još malo unazad. Kako ste se suočili sa izbornim rezultatima posle 24. septembra?
       - Rezultat je bio jasan i relativno dobar oko izbora za savezne poslanike. Što se tiče predsedničkih izbora, razlika je bila negde 350 do 400 hiljada glasova.
      
       Da li je ipak postojao neki scenario da se ti glasovi nadoknade?
       - Ne, nije bilo nikakvog scenarija. Da je bilo scenarija i režisera, valjda bi se to bolje osmislilo. Jednostavno, postojala je nada u prelivanje glasova u drugom krugu. Zahtev za drugi krug bio je legitiman, a drugo je pitanje da li se to moglo postići.
      
       Za javnost je ostala velika nepoznanica šta se desilo posle 5. oktobra. U SPS-u su bila dva moguća pristupa: opstrukcija ili kooperativnost. Vi ste u javnosti doživljeni kao čovek kompromisa. Vođeni su neki osetljivi pregovori. Kako su izgledali ti pregovori?
       - U tom momentu nije bilo namere za neku opstrukciju. Bilo je, naravno, i onih koji su zastupali tezu da ne treba pregovarati i da je to greška.
       Drugi su se, opet, zalagali (i to je prevagnulo) za pokušaj da se sve vrati u institucije, u okvire Ustava i zakona. Zato je i potpisan Sporazum (od 16. oktobra) o raspisivanju prevremenih parlamentarnih izbora u Republici Srbiji i koji, upravo, polazi od toga da se svi problemi rešavaju u okviru Ustava i zakona, političkim sredstvima i na način da se obezbedi zaštita i normalno funkcionisanje svih institucija, neometan i slobodan rad svih političkih partija, kao i puna zaštita građana, državne, privatne i lične imovine.
       Pregovori su bili oscilirajući. U verbalnom delu, mnogo lakši. Kad se prešlo na pisanje teksta, onda je već zaškripalo. Međutim, i dalje smatram da je taj sporazum bio potreban.
       Moram da kažem da se, nažalost, mnoge tačke tog sporazuma nisu ostvarile. Teško je objasniti zašto. Možda deo DOS-a ni onda nije mislio da treba da se ide u sporazum, pa ga zato nije ni ispunjavao do kraja.
       Prelazna vlada je, uz sve teškoće, dala i određene rezultate. Dosta toga nije bilo vidljivo u javnosti koja je bila više "zasuta" zapaljivim izjavama o stvarnim i izmišljenim problemima. Zatim, i dramatični događaji na jugu Srbije normalno su privlačili i privlače veliku pažnju javnosti, tako da je rad te vlade bio u drugom planu, iako se i sama vlada dosta bavila aktuelnom situacijom na jugu Srbije.
      
       Da li su u SPS-u svi bili saglasni da treba raspustiti Skupštinu i raspisati izbore?
       - Ne mogu da kažem da li su svi bili saglasni, ali izvršni organi SPS-a jesu.
       Posle toga vaše odsustvo iz javnosti je primetno. Nedovoljno je opravdanje o ustavnim ograničenjima predsednika Srbije. Jer, uloga saveznog predsednika je još protokolarnija.
       - Ne bih se složio sa vama. Ne radi se o ograničenjima, već o ovlašćenjima iz čl. 83 Ustava Srbije. Od 11 ovlašćenja, četiri se uopšte ne primenjuju jer su u nadležnosti savezne države ili saveznog predsednika. Većinu ostalih, predsednik Republike može da ostvari samo na izričit predlog vlade (sem pomilovanja i predloga za predsednika i članove Ustavnog suda). "Samostalan" je i u predlaganju mandatara za sastav vlade ali tek "pošto sasluša predstavnike većine u Narodnoj skupštini". Način izbora i opoziva predsednika Srbije je u velikoj nesrazmeri sa stvarnim ovlašćenjima. To treba da se menja. Po načinu izbora, to je predsednički sistem, a po ovlašćenjima je, zapravo, parlamentarni gde su Skupština i vlada odlučujući.
       Ukratko, nemate neki veliki prostor za delovanje, pogotovu ako hoćete da se ponašate nadstranački. Predsednik Koštunica ima drugu ulogu. On je šef DOS-a. To je velika grupacija i on tu ima, uslovno rečeno, dvostruku ulogu. Ja nisam šef partije.
      
       Da li iz ovoga što pričate proizlazi da je vaš prethodnik široko shvatio svoja ovlašćenja i kršio Ustav?
       - Ne. Pokušao sam da kažem da to ide uz ličnost šefa partije. On, u krajnjoj liniji, određuje politiku partije, kad ima većinu - određuje vladu, i ministre, i politiku vlade. Stvari su vrlo jednostavne i one se svode na to ko i po čijem nalogu glasa u Skupštini.
      
       Zašto niste iskoristili jedno od ustavnih ovlašćenja da recimo, Zakon o informisanju ili Zakon o univerzitetu vratite Skupštini?
       - Budimo realni. Evo, (citira) "predsednik Republike ukazom proglašava zakon u roku od sedam dana od dana njegovog usvajanja u Skupštini. U tom roku, predsednik može zahtevati da Narodna skupština ponovo glasa o zakonu. Predsednik Republike dužan je da proglasi ponovo izglasani zakon u Narodnoj skupštini". Šta imate od toga?
      
       Iz vašeg ugla, da li je nova vlast podnošljiva?
       - Ako mislite na republičku, nova vlast tek treba da počne da vlada.
      
       Za koji dan će se formirati vlada. Kakvu joj budućnost predviđate?
       - Najvažniji su ekonomski problemi. Ako vlada bude imala dobre programe, pre svega u oblasti dalje izgradnje infrastrukture, ako uspe da stvori u zemlji ambijent pravne i političke i svake druge sigurnosti i stabilnosti, da privuče strani kapital... Namerno sam rekao infrastrukture jer "koridor 10", pa i "koridor 6" su "eldorado" za našu zemlju. Takva ulaganja znače pokretanje cele privrede i veliko zapošljavanje. To je jedan pravac. Drugo su veliki privredni giganti koji su u ogromnim teškoćama a kapacitirani su za raniju Jugoslaviju, za ono tržište i za izvoz (RTB Bor, "Zastava", EI "Niš", Sevojno, Fabrika kablova Svetozarevo), da ne govorim o građevinskoj operativi... Veliki su to problemi: stalno ističem da smo mi bili umnogome izvozno orijentisana zemlja i da smo, zbog embarga, izgubili strano tržište. Sada, sve to treba da se povrati, što neće biti lako.
       Ako vlada počne to da rešava, onda ćemo biti "na zelenoj grani". Problem je što smo se mi malo odvikli da radimo i biće problema da se i kolektivi i zaposleni motivišu da rade više i bolje.
      
       Srećete li se sa predsednikom Koštunicom?
       - Normalno da se srećem sa predsednikom Koštunicom. To su striktno radni i kratki sastanci, što je normalno u jednoj državi. Ta saradnja je vrlo korisna i potpuno normalna.
      
       Da li se srećete sa Miloševićem?
       - Da. On je predsednik stranke u kojoj sam ja jedan od potpredsednika.
      
       Primate ga kao predsednik Republike Srbije?
       - Ne, to su stranački susreti.
      
       Ovih dana je aktuelan odnos ove države prema tužiocu haškog suda. Da li činjenica da se vi nalazite na toj listi može da bude velika prepreka za pristup Srbije i Jugoslavije u međunarodne integracije?
       - Ne. Uostalom, pristup SRJ međunarodnim integracijama je, u tom smislu, već uveliko ostvaren.
       Inače, poznato je da je ta lista nastala u toku rata, gotovo pri kraju i s određenim ciljem koji je svima jasan. Međutim, najvažnije je, ipak, da li mi u zemlji imamo nacionalni konsenzus šta je, uopšte, taj sud. Ako ga imamo, onda je pitanje, samo po sebi, rešivo.
       Naime, prihvatanje jednog političkog tribunala da sudi braniocima otadžbine nije ništa drugo nego odricanje države i naroda od prava na samoodbranu. U isto vreme zagovara se ideja o puštanju na slobodu pravosnažno osuđenih albanskih terorista, a na Kosovu i Metohiji se nastavlja progon, ubijanje i kidnapovanje više hiljada Srba dok se albanski terorizam organizovano širi na jugu Srbije.
       Na naš narod i državu prevaljuje se krivica za sve što se desilo na prostoru prethodne Jugoslavije, iako su Srbi bili najveće žrtve secesije, separatizma i terorizma.
       Ispada da je bila greška što se srpski narod branio i što je zemlja branjena. To je i poruka onima koji će u bliskoj ili daljoj budućnosti morati ponovo da brane zemlju, da zbog toga mogu da odgovaraju pred nekim novim tribunalom namenjenim Srbima. Upravo zbog toga, a ne zbog bilo kog pojedinca, od istorijske je važnosti da Srbi, ma gde živeli, i svi građani Srbije i Jugoslavije, bez obzira na političke razlike, simpatije ili nesimpatije, sačuvaju narodni konsenzus o tome da odbrana zemlje i naroda ne može biti zločin i da Srbi, Srbija i Jugoslavija, svih ovih godina, nisu počinili bilo kakve zločine protiv drugih naroda i država. Naprotiv.
       Ukratko, smatram da se to pitanje previše eksponira u javnosti, i to ne toliko pod nekim velikim pritiskom spolja. Ne radi se dovoljno mudro. Treba biti pažljiv i ne koristiti to u dnevnopolitičke svrhe. Ako smem da kažem, iz vrlo prostog razloga, i zbog ovog što se dešava na jugu Srbije, a dešava se gotovo po istom receptu kao što se, svojevremeno, dešavalo povodom Kosova i Metohij. Taj deo problema i dalje postoji. Nadam se da će, s novom administracijom u Americi, taj problem biti manji. Plašim se da će od proleća, kad ozeleni, biti novih i ozbiljnijih problema na jugu Srbije.
      
       Kakvu saradnju očekujete sa budućim premijerom Srbije?
       - Gospodina Zorana Đinđića bolje sam upoznao sada i on ima dosta zdrav način rasuđivanja o glavnim poslovima vlade i potrebama zemlje. Potpuno je svestan svih ekonomskih problema o kojima sam govorio. Ima dosta ispravnu koncepciju, posebno u oblasti ekonomije i finansija. Naravno, to je koncept, da tako kažem, prosvećenog i razvijenog društva i biće ga, u našim uslovima, teško ostvariti. Da bi se to postiglo, treba dobro zasukati rukave, zavesti veliku radnu i poslovnu disciplinu.
      
       I pre isteka vašeg mandata prisustvujemo javnoj licitaciji. Velja Ilić je nestrpljiv. Tu su i drugi. Ima li izgleda da se raspišu prevremeni predsednički izbori u Srbiji?
       - To je ustavno i principijelno pitanje. Ukratko, to zavisi od ukupnih budućih političkih prilika kod nas. Ne kažem da sam nezamenljiv. Koabitacija je moguća i to bi bilo dobro. Međutim ako političke okolnosti budu drugačije... Ponavljam, to dosta zavisi od toga kako će se razvijati odnosi sa Crnom Gorom. A što se tih kandidatura tiče, sve je to legitimno. Jedino, veliko je pitanje da li treba birati predsednika po postojećem Ustavu, što je vrlo teško. Treba da izađe oko 3 600 000 ljudi na glasanje, pa da od toga dobijete više od 50 odsto glasova. To je Sizifov posao ako će se uskoro menjati Ustav.
       Predsednik Republike se bira, kao što znate, neposredno kao ličnost (bez obzira da li ga podržavaju ili ne neke partije) i to na pet godina i za svoj rad odgovoran je građanima Republike Srbije (čl. 88 Ustava Republike Srbije). Ustavna odredba da se predsednik Republike bira na pet godina je upravo i ugrađena u Ustav da predsednik Republike ima godinu dana duži mandat od Skupštine kako bi se obezbedila neprekidnost u obavljanju osnovnih državnih funkcija.
       U konkretnom slučaju, kao što vam je, takođe, poznato, na izborima 1997. godine dobio sam 2 177 462 glasa ili 59,18 odsto od svih građana koji su izašli na glasanje, što je bitno više nego što su u izborima iste godine imale sve partije zajedno koje su me podržavale. Uz to, i te partije koje su me podržavale bile su u manjini u prošlom sazivu Narodne skupštine.
       Naravno, ovo je, uslovno rečeno, legalistički i pro domo suo pristup.
       Politički gledano, mogući su i drugačiji pristupi. Oni zavise od mnogo čega, a posebno kakav će biti dalji razvoj događaja u rešenju odnosa sa Crnom Gorom. To je i odgovor na postavljeno pitanje. "Prevedeno", to znači da ako se dođe do zajedničkog rešenja koje izbegava neki(e) referendum(e) a podrazumeva promenu Ustava SRJ pa samim tim i Ustava Republike Srbije, onda treba sačekati te promene pa da se, onda, na osnovu njih i bira bilo predsednik Republike Srbije, bilo, po nekom eventualnom novom ustavu, predsednik SRJ.
       Ukratko, tako sročeno pitanje nije samo za mene, već je pitanje da li je celishodno, za mandat od svega nekoliko meseci, birati, recimo, nekog novog predsednika Republike Srbije, da bi se, naknadno, po nekom novom ustavu, opet organizovali izbori.
      
       Vi nameravate da se kandidujete?
       - Ne.
       U jeku rasprava o Crnoj Gori nismo čuli komentar iz SPS na izjavu vašeg generalnog sekretara Zorana Anđelkovića da bi možda bilo racionalnije da mi pravimo konfederaciju sa Makedonijom?
       - Na sednici Glavnog odbora stranke zastupao je ideju labave konfederacije šireg dela bivšeg jugoslovenskog prostora. Ali, mi najpre treba da sačuvamo ono što imamo, a to je sadašnju i jedinstvenu državu. I to iz niza poznatih razloga, ali i zbog Kosova i Metohije i zbog međunarodne pozicije Srbije. Jer, ako bi se sada išlo na "dve stolice" u Ujedinjenim nacijama, onda nam treba godinu dana da sve radimo ispočetka, uz moguće nove "pizme" i zahteve međunarodne zajednice.
       Ako govorimo o povezivanju u regionu, ne treba zaboraviti i Bosnu i Hercegovinu. Svojevremeno, privredne veze Srbije i Crne Gore sa BiH su bile vrlo jake. Kao veći privredni prostor, lakše možemo da priđemo Evropskoj uniji. Bićemo mnogo zanimljiviji nego rascepkani na pašaluke.
      
       Postoji jedna priča, koja nikad nije objašnjena, da ste vi kao ambasador u Grčkoj učinili neke stvari za Miloševića. Strana štampa se bavi tajnim računima gospodina Miloševića u Grčkoj, vilama, jahtama... Šta je od toga istina?
       - To je besmislica! Do te mere da gotovo nije vredna komentara. To sam već jedanput rekao. U uslovima savremenog bankarskog sistema, tako šta uraditi je nemoguće. Povodom mene su pretresali račune i našli su onaj kad sam bio ambasador, jer SMIP je isplaćivao plate preko banke. I našli su 300 dolara a pretresali su sve živo. Tu ima nešto drugo. Moj posao u Grčkoj bio je veoma složen i naporan. Zemlja je bila pod embargom i trebalo je nabavljati sve živo. Tu sam bio samo onaj koji je politički otvarao vrata, drugi su radili konkretno. Drugačije i nije moglo jer je to svugde praksa u svetu, pa i u Grčkoj. Uz to, SMIP je upravo u to vreme "držao" samo mene i još jednog diplomatu. Možete zamisliti, toliki posao, samo sa dvojicom ljudi! Međutim, budući da je to bila jedina naša ambasada u zapadnom svetu koja je imala ambasadora, onda su raznorazni emisari najpre dolazili kod mene u Atinu, pa su onda odlazili u Beograd. Ukratko, to je bio čist diplomatski posao.
      
       Našu javnost muči potpuno neznanje o mnogim nerazjašnjenim ubistvima ljudi koji su imali značajne uloge. Da ne nabrajamo ovom prilikom.
       - Moram da kažem, odgovorno i vrlo jasno. Iako sam se vrlo uporno raspitivao, i to zvanično, dobijao sam iste odgovore koje i vi znate. Nisam dobio ni za jotu više. Zašto je to tako, teško mogu da procenim. Godinama je ova zemlja, što se tiče njenih zapadnih granica, bila i sada je otvorena. Došlo je milion novih lica a policija nije u stanju da za ovih nekoliko godina savlada njihov puni identitet. Mnogi, čak većina, nemaju ni naše državljanstvo, što je loše i to treba brzo ispraviti. Uz izbeglički status ide svašta. Naravno, to je neko moje objašnjenje, ali ne i nikako opravdanje MUP-a za sva ta nerazjašnjena ubistva.
      
       Oprostite, niste čuli ni za jotu više od nas. Da li ste pitali?
       - Jesam, upravo sam to i rekao.
      
       Jeste li pitali za jotu više?
       - Insistirao sam, a ne samo pitao, ganjao i nisam mogao da dobijem ništa više nego vi. Naravno, ovo što vam govorim nije policijsko objašnjenje, to je jedno moje kvazisociološko objašnjenje, da tako kažem.
      
       Kakvo je njihovo objašnjenje.
       - Jednostavno, nemaju. Za svaki slučaj sam pitao.
      
       Posle bombardovanja ceo vojni i policijski vrh (kao i brojne jedinice), zatim veliki broj kolektiva, javnih preduzeća i kulturnih ustanova i pojedinaca, kao i "politički establišment", dobili su odlikovanja, neki čak i vrlo visoka. Vi, koliko znamo, niste dobili nikakvo odlikovanje. Kako to tumačite i da li imate neki komentar?
       - Ne, nemam nikakav komentar.
      
       Vaše nemanje komentara je rečitije nego da ste komentarisali?
       - Tako nekako.
      
       Priredio SLOBODAN RELJIĆ