Antji Krog: Komisija za istinu i pomirenje (3)

      Zapisujem verziju kapetana Žaka Hehtera: "Udaljili smo se od kuće. Nosili smo tamnu odeću i kapuljače. Mamasela svoju kapuljaču nije sasvim navukao na lice, već samo preko čela. Kucnuo je na vrata Mutaseovih i upitao da li je (Ričard) kod kuće. Stajali smo iza ugla i slušali. Kada nam je Mamasela rekao da Ričarda žena očekuje, rešili smo da ga pričekamo unutra. Mamasela je ponovo kucnuo na vrata. Kada je žena otvorila, Mamasela ju je odgurao pištoljem u stražnju sobu, gde je trebalo da je čuva da nas ne bi videla. Pogasili smo svetla, ali smo ostavili uključen televizor kako bi izgledalo da je neko tu. Potom smo se sakrili iza kauča. Stigla su kola: njegova mazda. Došao je do vrata, video je da su zaključana. Petljao je oko brave, a mi smo ga naglo uvukli unutra. Smesta je shvatio da je u sosu. Žestoko se otimao - borio se kao tigar i izbezumljeno vikao. Da bih ga obuzdao, počeo sam da ga davim..."
       Isključujem magnetofon - da li ću ikada ponovo čuti da neko tako izgovara tu reč, sa tako očiglednom slašću? Hehter cedi kroz stisnute zube: "Ek het hom geljurg...", ali "r" kotrlja pola sekunde duže no obično, dok mu suvo, škripavo "g" zastaje u grlu.
       "...a Fan Firen ga je ućutkao jastukom preko lica. Zatim je iz svog AK-47 ispalio četiri hica - jastuk je poslužio kao prigušivač. Tu je bio i Luts, koji me je slučajno kundakom svog AK-47 udario u ruku. Potom smo pozvali Mamaselu: 'Hajde! Gotovi smo.' Upravo smo izlazili kada smo čuli pucanj u kući. Kada nam se Mamasela pridružio, upitali smo ga kakva je to pucnjava. Odvratio je da je ubio ženu jer mu je videla lice. Tek kasnije smo saznali da je u kući bilo i dete."
       U razgovoru vođenom nekoliko meseci nakon požara, DŽo Mamasela je izneo svoju verziju ubistva Mutaseovih u neukrotivoj bujici reči:
       "Pričao sam joj (Ajrin Mutase, u stražnjoj sobi njene kuće) i lagao je da joj je muž bio umešan u pljačke i slične radnje, pitao sam je zar nije donosio nikakve pare, bila je poprilično zabrinuta zbog toga, ne, čovek nije donosio nikakve pare, u sebi sam, znate, osetio sažaljenje... nisam znao šta da uradim da joj pomognem... a onda je odjednom ušao Hehter, a dok su se oni rvali sa njenim mužem ona se zabrinula, sve vreme je bila mirna jer sam se ja trudio što sam više mogao da ostane mirna, ali za vreme gušanja i sam sam se uznemirio, zbunio sam se, a ona je bila tako uzbuđena da se nije mogla obuzdati. Hehter je ušao i rekao: 'Jdž staan en gaap, hoekom maak jdž nie die vrou dood?' (Stojiš tu i zijaš, zašto ne ubiješ tu ženu?) Potom je uzeo moj revolver, on joj je naredio da legne na krevet, pa joj je nekih četiri puta pucao u glavu, video sam telo, krv..."
       "A dete?"
       "Ne, dete je bilo u drugoj sobi. Spavalo je. Onda mi je pružio revolver i rekao: 'Nou gaan maak die kind... gaan skiet daai kind.' (Idi sad i ubij... idi i pucaj u to dete.) I tako, uzeo sam revolver i otvorio sam vrata sobe u kojoj je dete spavalo i ugledao sam to nevinašce, lice mu je bilo isto kao u mog deteta... i prosto nisam to mogao da uradim."
       "On je, znači, prespavao svu tu buku, sve te hice?"
       "Prespavao je galamu... u ruci mi je bio revolver, mogao sam da hladnokrvno ubijem dečaka. Bilo bi to kao da ubijam svoje dete... Potom sam ispalio dva metka u pravcu spavaće sobe gde je ležala žena, pa sam zatvorio vrata. Hehter mi je onda rekao: 'Nisi pucao, nisam čuo nikakve pucnje.' A ja sam odgovorio: 'Ne, pucao sam.' Rekao mi je: 'Daj ovamo to oružje.' Uzeo je revolver i proverio ga, a meni je bilo drago da sam se setio da nasumce opalim, inače bih bio ubijen zbog neizvršenja naređenja. Na izvestan način, mislim da mi je milo što nisam ubio to dete, jer bi me to proganjalo dok sam živ. Mislim da ne bih sačuvao duševno zdravlje ovako kako sam ga sačuvao."
      
       PRIČA I ISTINA: Usmena pripovedanja se grade, kažu profesori, pomoću zapamćenih jezgrovitih rečenica i slika koje donose samu suštinu čitave priče. Iz tih suština se razvijaju i radnja, i likovi, i završetak. Iako se pripovedanja mogu razlikovati po informacijama koje donose, suštinski elementi ostaju isti. Oni se poklapaju.
       Jedan od takvih suštinskih momenata jeste trenutak sukoba. Svi se oni, Hehter, Van Firen i Majls, usredsređuju na trenutak Mutaseovog ulaska u kuću. I svi se služe jezgrovitom slikom jastuka - u početku je to bio jastuk sa kauča. Hehter veli da se Van Firen najpre poslužio jastukom da ućutka Mutasea, a potom da priguši pucnje. Van Firen kaže da je Mutaseu na glavu jastuk stavio kapetan Hehter. U Majlsovoj knjizi, jedan član porodice priča o tome kako je korišćen jastuk iz spavaće sobe, a da je perja, krvi i uništavanja bilo po celoj kući. Mamasela govori o tome kako je Hehter pucajući izbušio ćebe u pokušaju da ubije ženu. U svim pričama stvoren je pejzaž u kojem se moćni bore sa bespomoćnim, naoružani sa nezaštićenim, a taj pejzaž je ispunjen nesporazumom.
       Vredno je pažnje gde se priče razilaze - kod pitanja odgovornosti. Niko neće da prizna da je ubio Ajrin Mutase, jer nije mogao postojati baš nikakav politički razlog za ubistvo obične bolničarke.
       Iz ovoga se sada mora izvući: Istina.
       Tako mora biti.
       Kažu da istinu zvanično potvrđuje većina. Ili iznosiš svoju verziju istine u nemilosrdnu arenu prošlosti - samo na taj način postaje moguće razmišljati o prošlosti i živeti u svetu.
       A ukoliko veruješ u svoju verziju, svoju laž, kako se može reći da obmanjuješ? U kojoj meri možeš sebe da nateraš da ne znaš ono što znaš? Konačno, nije važna laž, već taj mehanizam u tebi koji ti omogućava da prihvataš izvrtanja istine.
       Ili je Hehter ubio Ajrin Mutase, ili je to učinio Mamasela. Istina ne leži negde između. Između dve verzije ne može postojati kompromis.
       Da li samo mrtvi znaju istinu?
       Između leševa ostaje dečak Tšidiso. Koju istinu on nasleđuje? Zbog njega se istina mora naći.
       Dakle, ukoliko u ovoj zemlji treba da se veruje u istinu, nju možda moraju da napišu oni koji snose posledice prošlosti.
       Preterano bi bilo tražiti da svako poveruje u onu verziju istine koju pruža Komisija za istinu. Ili da ta istina oslobodi ljude, da ih isceli i pomiri. No, možda su već sama ova pripovedanja dovoljna da opravdaju postojanje Komisije za istinu. Zbog ovih pripovedanja ljudi se više ne mogu zadovoljavati vlastitim, posebnim varijantama poricanja.
       "Svojoj otadžbini ne možemo suditi. Mač pravde brzo bi se zaglibio u našoj ličnoj sramoti."
      
       JOSIP BRODSKI
      
       "Razlog zašto znam da NISAM lud
       jeste taj što se ja, za razliku od mog brata,
       osećam krivim.
       Ludi se ne osećaju krivim."
      
       FRENK BIDART
      
       KO SU "ONI": Više od mesec dana petorica pripadnika bezbednosne policije sede naspram svojih žrtava i pričaju o svojim delima. A za razliku od Dirka Kucija, koji je uvek samo posmatrao, ovi ljudi su to radili. Svaki pojedini grozni detalj počinile su njihove ruke, a njihovi mozgovi upijali. NJihovo svedočenje unelo je promenu u raspravu između belih Južnoafrikanaca. Dok su ranije ljudi poricali da su se događala zverstva, sada poriču da su znali da su se ona dešavala. Dok se sedmice razvlače, cena postaje vidljiva. Do poslednje nedelje saslušanja iščezao je najveći deo pravničkog žargona i procedure. Petorica iscrpljenih muškaraca i petoro očajnih članova Odbora za amnestiju najzad privode proces kraju.
       Postali su mi stvarniji od mog rođenog života.
       Pitam njihovog advokata da li bih mogla da intervjuišem svakog ponaosob. Želim da saznam (mada mu to, naravno, ne pominjem) da li su poremećena čudovišta, ubice koji su zločine činili u ime države, ili pak prisiljavaju Bura da se suoči sam sa sobom. Tačnije rečeno - šta mi je zajedničko sa ljudima koje najviše mrzim?
      
       (Nastaviće se)
      
      

U Vasingtonu 4. januara 2001. na tribini Instituta za mir ministar inostranih poslova SRJ Goran Svilanovic najavio je "formiranje tzv. komisije za istinu, sastavljene od medunarodnih i domacih strucnjaka, koji bi razmotrili cinjenice o ratnim zlocinima pocinjenim u poslednjoj deceniji u Hrvatskoj, BiH i na Kosmetu". Savezni ministar pravde Momcilo Grubac potvrdio je osnivanje komisije, ali bez vise detalja. Upozorio je da bi bilo dobro da "zavadene drzave, zavadeni narodi" sto pre "formiraju jednu takvu zajednicku komisiju" da se sve ne bi zavrsilo sa tri nepomirljive istine. Dosad je u svetu radilo petnaestak komisija za istinu. Najpoznatiji su primeri iz Cilea, Argentine, El Salvadora, Juzne Afrike, a slicni drustveni mehanizmi uspostavljani su za "suocavanje sa prosloscu" u Nemackoj, Ceskoj, Poljskoj. Iza komisije uglavnom stoji drzava (u Salvadoru su to bile UN), jer ocena mora imati pecat celog drustva. Nevladine organizacije koje nuzno predstavljaju delove drustva nisu pogodne za takve operacije. Clanovi komisije su u javnosti ugledni i nesporni pojedinci razlicitih profila, od svestenika do pravnika. Komisija je neka vrsta ispovedaonice gde i optuzeni za zlocine i zrtve iznose svoja videnja dogadaja. Saslusavanja mogu biti javna ili zatvorena za javnost. Komisija obicno, posle unapred odredenog relativno kratkog roka, obelodanjuje izvestaj koji se onda nasiroko publikuje. Ocene komisije ne nose posledice sudske presude a, u principu, ne iskljucuju sudske procese. Deo zrtava bude i materijalno obestecen. Inace, precizno odredenog modela komisije za istinu nema i ona se uvek mora organizovati u skladu s konkretnom lokalnom potrebom, tradicijom i dogovorom dotad sukobljenih strana. Kao izvori za ovaj NIN-ov feljton sluze tri knjige o Komisiji za istinu i pomirenje u Juznoj Africi objavljene prosle godine u izdanju "Samizdat", Free B-92, Beograd, 2000. "Suocavanje s prosloscu" i "Ozdravljenje nacije?" jesu dve rasprave svetskih poznavalaca (Juzna Amerika, Istocna Evropa, medunarodne organizacije za ljudska prava) i juznoafrickih eksperata i predstavnika vlasti koje su prethodile osnivanju Komisije. "Zavicaj moje lobanje" je knjiga o samom radu Komisije koju je sa zaraznim optimizmom napisala cuvena juznoafricka novinarka Antji Krog. Ta njena knjiga je osnova za ovaj feljton. O radu juznoafricke komisije za istinu NIN ce objaviti nekoliko nastavaka. Tekst se bavi i bitnim zbivanjima oko komisije. Feljton je priredio Slobodan Reljic