Kako je za 175 godina postojanja Matica uspela da pod raznim državama i režimima ostane stožer nacionalnog okupljanja i kulturnog delovanja

      U ovaj petak, 16. februara, u kasnim popodnevnim satima ulicama srpske Atine prodefilovaće povorka sačinjena od niza najviđenijih ličnosti književno-naučne, crkvene i državne hijerarhije. U njoj bi trebalo da budu viđeni i Vojislav Koštunica, predsednik SRJ i patrijarh srpski gospodin Pavle. Na putu od drevnog zdanja Matice srpske do zgrade Srpskog narodnog pozorišta svratiće nakratko u crkvu da bi saslušala zahvalnu molitvu (doksologiju) za Matičino dugo trajanje a onda će se pridružiti drugim zvanicama na svečanoj sednici u dvorani nacionalnog teatra, gde će povodom 175-godišnjice Matice besediti njen predsednik prof. dr Božidar Kovaček.
       Najstarija srpska kulturna institucija nastala je 16. februara 1826. godine u Pešti. Peštanski graždani, trgovci Gavrilo Bozitovac, Jovan Demetrović, Josif Milovuk, Petar Rajić, Andrija Rozmirović, Georgije Stanković i književnik i pravnik Jovan Hadžić (sa književnim pseudonimom Miloš Svetić), doneli su tada odluku da zasnuju srpsko književno društvo i zacelo nisu mogli znati koliko će taj njihov poduhvat potrajati. Da su želeli da traje dugo, takoreći večno, u to nema sumnje, reći će danas sekretar Matice Dragan Stanić (alijas Ivan Negrišorac) da bi podsetio i da je takva želja ostala upisana već u osnivačkom aktu ("Osnovu") u kome stoji da "povod k zavedeniju ovoga Družstva jest jedina ljubov i revnost k obštemu blagu: a namerenije jest rasprostranenija knjižestva i prosveštenija Srbskog, to jest, da se Knjige Srbske rukopisne na svet izdaju i rasprostranjavaju, i to sad i otsad bez prestanka za svagda".
      
       Uvek svoja
       U knjižici "Priča o Matici srpskoj" (1988) Rodoljub Malenčić veli da se to desilo verovatno u kući jednoga od ove sedmorice mladih Srba i posle dužeg razgovora i žustre rasprave. I da je odmah u sedam, šestarom pedantno odvojenih jednakih segmenata kruga svaki od njih stavio svoj potpis, čime su postigli da "niko među njima ne digne suviše glavu stoga što je prvi, a niko ne bude unižen što je poslednji". Ali, što nije iznenađujuće za srpski mentalitet, dvojica osnivača, Josif Milovuk i Gavrilo Bozitovac, ubrzo su se naljutili i istupili iz zajedničkog poduhvata a svoje potpise na pečatu izgrebali i zamrljali. Naknadno rekonstruisanje njihovih izvornih potpisa, tek u leto prošle godine, i vaskrsavanje slike prvobitne sloge preko svedočanstava o potonjoj neslozi sada se u simboličkoj ravni projektuje u želju da i novi vek i novi milenijum protekne u znaku nacionalne sloge i pomirenja.
       Što se tiče Matice srpske danas, njenog statusa i buduće sudbine, zabrinutosti nema mesta ako se postavlja pitanje ima li nacionalne saglasnosti o tome da ona treba da nastavi živeti i delovati kao i u dva nepuna prethodna veka. NJu, prevashodno, muči nedostatak finansijskih sredstava za obavljanje redovnih aktivnosti. Matica se, naime, uvek znala da prilagodi novoj vlasti a ipak da ne bude režimska na način na koji su to povremeno postajali Srpska akademija nauka i umetnosti, Udruženje književnika Srbije, Crkva i neke druge nacionalne institucije. Nijedna vlast takođe, i kad je na Maticu popreko gledala, nije se usuđivala da dovede u pitanje njene nacionalne ciljeve i smisao njenog postojanja. Svaka vladajuća ideologija, obilato otvarajući Matici prilaze vrhunskim naučnim projektima i rezultatima, stavljala je postepeno na marginunjenu ulogu nacionalnog kohezionog faktora, reći će danas Božidar Kovaček koji je, odmah po stupanju na njeno čelo, pokrenuo razgovore o budućoj fizionomiji i statusu Matice.
       Potrebu za inovacijama u njenom radu Kovaček je nalazio, pored ostalog, i u činjenici što je Matica postala veoma uspešna institucija najviših intelektualnih slojeva (članovi saradnici) a da se njeno članstvo (redovni članovi) smanjuje izvan književno-naučnog kruga. Jer, primećivao je još, impresivni vrhovi Matičinih stvaralaca postepeno ostaju bez stabilne podrške širih slojeva srpskog građanstva u kome, posebno u mlađim generacijama, pomalo bledi svest o istorijskoj ulozi i opštenarodnom značaju prvog srpskog kulturnog društva. Uz nastojanje da se Matica i dalje stara o krupnim interesima srpske kulture, naročito u pogledu jezika i književnosti, ali i što se tiče humanističkih, pa i prirodnih nauka, htelo se, dakle, učiniti nešto više i na širenju kruga njenih članova. O svemu tome razgovaralo se iza zatvorenih vrata na više sednica Upravnog odbora i osnovne ideje dr Kovačeka iz teza za ovu raspravu uglavnom su podržane. Bilo je, pri tom, čujemo od njega, i nekih ekstremnih pogleda na aktuelnu poziciju Matice. Od toga, recimo, da je treba ugasiti jer je "nacionalno passe" do zahteva da se vrati u okrilje nacionalizma 19. veka.
      
       "Prekodrinska" replika
       Posle svega, Matica i dalje ostaje pri svojoj prvobitnoj i najvažnijoj misiji - da svime što radi doprinosi uspostavljanju i negovanju jedinstvenog srpskog duhovnog prostora. U predratnoj, kraljevskoj Jugoslaviji, kao i u onoj posleratnoj, komunističkoj, kad se većina srpskog naroda nalazila u jednoj državi, potreba za tim bila je manje izražena a i institucije srpskog nacionalnog imena i programa, pa i Matica, bile su marginalizovane. Posle raspada Jugoslavije i povećanja srpske dijaspore duhovno okupljanje srpskog naroda je ponovo egzistencijalni imperativ, smatra predsednik Matice. Kad ga podsećamo da takvoj nameri protivreči stvaranje nove Matice srpske u Republici Srpskoj, odnosno Banjaluci, Kovaček to ocenjuje kao mali i nedopustiv eksces koji za posledicu može imati drobljenje i rasipanje srpskog nacionalnog prostora. Reagujući na to i u već spomenutom programskom dokumentu napisao je da će veće duhovno i fizičko prostiranje imena Matice srpske sprečiti zloupotrebe tradicije toga imena, što se dešava ponekad iz neznanja, ponekad i kao svesno nanošenje štete jednosti kulture srpskog naroda i njegovim dugoročnim interesima. To je, kaže danas, suprotno i pravilu da jedan narod ima jednu maticu što su, uostalom, sledile i sve nacije koje su stvarale svoje matice po srpskom obrascu. U Austrijskom carstvu formirano je tako, podseća nas Dragan Stanić, sekretar Matice srpske, nekoliko sličnih ustanova: Matica češka (1831), Matica hrvatska (1842), Matica galicijska (1848), Matica moravska (1849), Matica slovačka (1863), Matica slovenačka (1864), Matica šleska (1876), kao i Matica lužičkosrpska (1874) koja se tada nalazila u Nemačkoj.
       Pitanje "prekodrinske" anahrone replike "prečanske" Matice još nije rešeno "na zadovoljavajući način", kako je još prošle godine u Banjaluci visokoj delegaciji Matice srpske obećao ministar kulture Republike Srpske. Tim povodom, Božidar Kovaček je uputio pismo i novoizabranom predsedniku RS ali još nije dobio nikakav odgovor. U svakom slučaju, samozvanoj imenjakinji se poriče legalitet i sasvim je verovatno da je, u skladu s takvim odnosom, neće biti na predstojećem Skupu slovenskih Matica koji će se održati u Novom Sadu 24. maja, na dan Ćirila i Metodija. Pored toga što se održava u čast Matičinog jubileja, skup slovenskih Matica trebalo bi, prema Kovačekovom mišljenju, da se pozabavi i shvatanjem i definisanjem "nacionalnoga" u budućem vremenu te pitanjima međusobnih odnosa, o čemu se, dodaje, dosad nije govorilo a trebalo bi. Prema njegovom očekivanju, Novi Sad će biti u prilici da ugosti sve žive Matice (takvih ima osam), osim možda Hrvatske, s obzirom na to da Hrvati, kako primećuje, imaju sve manje slovenskih osećanja.
      
       Sporna sećanja
       Sem uzbuđenja koje je izazvalo osnivanje paralelne srpske Matice, prošle godine dogodio se mali potres i zbog objavljivanja jednog priloga u Letopisu Matice srpske, časopisu koji je stariji i od ustanove u čijem se okrilju nalazi. Reč je o memoarskom eseju penzionisanog profesora Filološkog fakulteta u Beogradu dr Miodraga Popovića pod naslovom Na katedri i oko nje, objavljenom u septembarskom broju časopisa. Bio bi već i zaboravljen da mu se ovih dana ne najavljuje i odgovor, pa kad je već tako valja podsetiti i o čemu se radilo. Sećanjima i nekim ocenama prof. Popovića našle, su se, naime, pogođene neke njegove bivše kolege sa katedre koje se sada nalaze u Upravnom odboru Matice srpske. Umesto očekivane polemike, što je za časopis i književnu živost uvek dobrodošlo, usledili su nelegitimni pritisci na glavnog urednika da demisionira. Čak je i Izvršni odbor MS interno ustao u odbranu ugleda i naučnog integriteta apostrofiranih ličnosti, ocenjujući usput Popovićev esej "neumesnim". Oni koji su posegli za nekada nepopularnim ideološkim uplitanjima u slične slučajeve, ostali su srećom usamljeni. Ako su naše informacije tačne, spor će se nastaviti na stranicama Letopisa na sasvim primeren način: polemičkim tekstom jednog mladog predavača na katedri kojoj su nekada pripadali njegovi stariji prethodnici.
       Neutoljivu žeđ javnosti za senzacijama Matica srpska je uoči svog današnjeg jubileja "zadovoljila" u još dva slučaja. Jedan je vezan za Dobricu Ćosića, "oca srpske nacije", koji je propao na izborima za Upravni odbor Matice. Druga se tiče predsednika same Matice, Božidara Kovačeka, koga, opet, SANU nije htela da primi u svoje članstvo. I jedan i drugi događaj je, nema sumnje, indikativan na svoj način.
       Za Maticu je danas, u svakom slučaju, najvažnije da na njen veliki jubilej, koji je i nesvakidašnji praznik srpske kulture, ne padaju nikakve senke, ni iz prošlosti ni iz tek minule decenije Miloševićeve strahovlade. Jedna je od retkih a tako značajnih kulturnih institucija koja je odolela svakoj vrsti politizacije, posebno virusima nacionalizma i populizma, u vreme kad malo ko nije posrnuo. I u tome je verovatno deo razloga što prethodna vlast nije na odgovarajući način obezbeđivala materijalna sredstva za njen rad. To je stvaralo najveće teškoće u oblasti izdavačke delatnosti, dakle u onome po čemu je Matica danas i najpoznatija.
       Sem već pomenutog Letopisa, ona danas izdaje devet naučnih časopisa (zbornika) sa mahom polugodišnjom učestalošću izlaženja i razmenjuje ih sa više od 200 institucija u inostranstvu. Dok su sredstva namenjena Letopisu uglavnom pristizala redovno od Ministarstva kulture, Ministarstvo nauke više od godinu i po nije izdvojilo nijedan dinar za publikacije iz oblasti nauke.
       Uprkos svemu, Matica i dalje održava uspešno u radnom pogonu sedam svojih naučnih odeljenja: za književnost i jezik, za društvene nauke, za prirodne nauke, za umetnost, za scenske umetnosti i muziku, za leksikografiju i bibliografiju i Rukopisno odeljenje koje vodi bogat i dragocen arhiv. Bavi se i značajnim naučnim projektima, od kojih su svakako najkrupniji Srpski biografski rečnik i Leksikon pisaca Jugoslavije.
      
       Nova izdanja
       Pored prestižne Zmajeve nagrade za poeziju, ima niz priznanja namenjenih potpomaganju mladih pisaca i naučnika, među kojima se naročito izdvaja edicija Prva knjiga. Čuvena je i Galerija Matice srpske a Biblioteka MS, uz Narodnu biblioteku Srbije, druga je srpska nacionalna biblioteka, najbogatija starim srpskim štampanim i rukopisnim materijalom.
       Programom proslave jubileja predviđeno je štampanje gotovo dvadeset pet knjiga čija tematika odražava širok spektar istraživačkog rada Matičinih saradnika i članova. Poduhvat svoje vrste je bez sumnje Istorija Matice srpske iz pera njenog dugogodišnjeg sekretara i predsednika Živana Mislisavca. Upravo je odštampan njen treći tom koji obuhvata period od 1890. do 1918. godine. Dušan Popov pripremio je za štampu četvrti tom koji vremenski seže do 1941. U redakciji Dragoljuba Petrovića objavljen je Rečnik srpskih govora Vojvodine a Petar Momirović priredio je četvrti i peti tom Starih srpskih zapisa i natpisa u Vojvodini. Tu je i drugi broj Temišvarskog dnevnika i izuzetno zanimljiva dnevnička knjiga (Iz dnevnika, 1936-1941) Milana Jovanovića Stoimirovića. I kapitalno izdanje dugo očekivanog jednotomnog Rečnika srpskog jezika konačno je pripremljeno za štampu.
       U slavljeničkoj godini održaće se i naučni skupovi i okrugli stolovi (Skup o leksikografiji, jedan posvećen životu i radu Pavla Ivića i dr.), predavanja, književno-umetnički programi, izložbe i elektronska predstavljanja Matičine aktivnosti.
       Još samo kad bi za sve, kažu, bilo dovoljno novca. Ili kad bi se bar zadužbinarstvo oživelo u većoj meri, kad već državi ne pada na pamet da Matici vrati ono što joj je u prošlosti oduzela. Jer, Matica je, kako kaže njen predsednik, štetama i konfiskacijama u Drugom svetskom ratu, još jednom zamenom novca, agrarnom reformom i nacionalizacijom posle rata ostala gotovo bez imovine. Jugoslovenska država je, doduše, preuzela materijalno obezbeđenje njenog rada ali ono je bilo takvo da se, kao i u drugim ustanovama kulture, uvek živelo i radilo u nekoj vrsti besparice i traženja alternativnih izvora finansiranja.
      
       SAVA DAUTOVIĆ