7.

      Imovina jednog naroda je sve: obradiva zemlja, šume, vode, rudno blago, divljač, klima, svetlost, vazduh, jezik, istorija, mitološko nasleđe, umetnost, zanati, sve duhovne vrednosti i svi žrtveni podvizi.
       U kičmeni deo istorije jednog naroda ugrađena je njegova borba za mesto pod suncem ili, sinonimno, borba za opstanak.
       Mnogi narodi, i izuzetnih potencijala, pioniri u obradi metala, izumitelji pisma, nosioci stila, orijentiri epoha, posustali su u toj borbi - ispustili jezgro, rasturili se, razvejali, stopili s drugim narodima, nestali.
       Kako je bilo mogućno da se zagube najbolji?
       Nameću se dva (pojednostavljena) odgovora: 1. Ili se nisu bili stekli svi potrebni uslovi za trajanje na duže staze 2. Ili oni nisu na najbolji način iskoristili raspoložive uslove.
       Tek: njih više nema.
       Ima ih samo u tragovima, u drugima.
       Ili, nešto preciznije - ima ih samo u svedočenju njihovih umstvenih i rukotvornih dragocenosti. To, razume se, nije malo. Iza mnogih nije ostalo ništa. Ni osmeh na licima varvara.
       Srpski narod (o kome ću za ovo još života uvek govoriti pristrasno, ali bez euforije, bez isprazne apologetike, i ne što ga mnogo volim nego što mi nema druge) pripada srećnijoj grupi naroda koji su izborili mesto pod suncem i opstali. Bivalo je da mu sama ivica nepostojanja zagolica tabane, da mu ambis nepovrata dune u usta, ali on se održao. Opasno bi se zanjihao, već se videlo kako u(pada), ali on je uspevao, ni sam ne zna kako, da pretegne na ovu stranu, na čvrsto tle opstanka.
       U eventualnom popisu ukupne imovine srpskog naroda opstanak će biti najvažnija stavka.
       Da nismo opstali, sve drugo bi nam bilo uzalud.
       Mnogi smatraju (i od strane prijatelja) da je taj segment srpske imovine, koji prevazilazi sve budžete, procene, bilanse i salda, opasno ugrožen. U poslednjoj deceniji prošlog milenijuma ta ugroženost je bila evidentna. Opasnost od gubitka opstanka bila je stvarna, gradivna, vidljiva golim okom (kao neka sekvenca iz Apokalipse), merljiva ne samo preciznim instrumentima nego i blago zakržljalim (degenerisanim) ljudskim čulima (osjetilima).
       Apsolutno sigurni u opstanak bili su samo "ludaci" - kuku nama da ih nismo imali. Oni su podsećali da bez ugroženosti opstanka Srbi naprosto ne funkcionišu. Prešlo im u naviku, u krv. Našlo put do netom dešifrovanih genetskih jedinica kao već dobro poznatog grafosa Sudbine. Još Tarabići iz Kremana govorahu da će Srbi uskoro opet biti u opasnosti da nestanu sa istorijske pozornice, ali uz dodatak "pisato im je da opstanu". Da im je "pisato da opstanu", govori i istorija. Istorija je velika lažljivica ali joj se mora verovati. Srednjovekovni hroničar (pesnik) beleži da je posle Kosovske bitke (1389) Srbija bila "pusta i bez života". Zvona Notre Dame u Parizu, koja se daleko čuju ali ne i do Kosova, zvonila su, godinu dana posle bitke, u slavu srpske (hrišćanske) pobede nad Agarjanima. Informacija je do Pariza dugo putovala i na putu je očigledno zamenjena nekom drugom. Ostaje da su "evropski hrišćani" srpski poraz preaminovali (i odzvonili) u pobedu. Možda se tu negde krije razlog što Srbi sve svoje poraze slave kao pobede, a pobede beleže kao nešto što im se slučajno omaklo i što nije vredno pomena.
       U konzistentnom sledu bukvalne ugroženosti opstanka srpskog naroda, istorija beleži vreme pred Seobu pod Patrijarhom Trećim Čarnojevićem. Vladalačkoj dinastiji prošlog veka bila je potrebna ona čuvena slika Paje Jovanovića na tu temu. I dobili su je. Divna slika: Patrijarh, konjanici, odežde, zastave, ovca s jagnjetom (ne može bez toga), kolorit, prepoznatljiva ruka velikog majstora. Srbi vole tu svoju najsrpskiju sliku. Čak je i istoričari pretpostavljaju činjenicama bede, rasula i propasti. O toj Seobi moglo bi se još štošta reći, ali sve bi palo u zasenak te lepe slike. Srbi su umetnički narod - kolorit im je važniji od fakata. Sve bi dali za lepu sliku o sebi.
       Apokaliptična godina posle sloma Prvog srpskog ustanka, 1813, posle "odlaska" Vožda Karađorđa u preko (preko Save) zajedno sa najistaknutijim vođama ustanka i dakako s podosta zlata bez čega se u tuđini naprosto ne može (sirotinja nigde nije dobrodošla), dakle godina velikog, srpskim jezikom neopisivog postradanja srpskog naroda, skrajnuta je u strukovne istorijske spise i zbornike, daleko od čitanki i pristupačnije istorijske lektire - i ona kvari onu idealnu sliku (o nama) bez koje mi nismo živi.
       Svaka idealizacija projektovana je bedom - srpskoj postavci idealizovanih slika (o njima samima) doprineli su i drugi faktori. Ima tu mnogo sponzora i naručilaca, a i publika traži.
       U Prvom svetskom ratu Srbija je jednom nogom već bila zakoračila u ambis nestanka: na činjenici da je ipak uspela da se održi, projektuje se optimizam na duže staze. Biološka supstanca bila je opako napadnuta. Od boleščina, kuge, kolere, srdobolje, variola vere, španjske groznice i slično, narod takođe zna da bude prepolovljen. Neumesno je govoriti o selektivnom aspektu, ali rat, za razliku od boleščina, najvećma ubija onaj najvitalniji deo biološke supstance, ginu "najbolji i najjači" u "najboljim godinama" (sve godine su najbolje, govorim iz iskustva), ginu mladići, vojnici, junaci (kad je junak pretekao?)... ostaju starci da tuguju, starice da plaču i leleču, udovice da lože vatru i podižu nejač (kao u onoj maestralnoj poemi Istočnice LJubomira Simovića)... pretekne i ono nešto kolaboracionista zaostalih iza vojske (a kojih je i te kako, i mnogo više nego što se to nama sviđa, bilo) ... i najposle, pretekne ona neuništiva i neiskorenljiva fela ispršenih trijumfatora koja na nesreći naroda, posebno na njenoj idealizaciji, masno profitira. Zovite je kako hoćete, u širokoj ponudi srpskog jezika, od lešinara do krvopija, ali s njima se mora računati.
       Bez njih nije pobede.
      
       (Nastaviće se)