Prošlog petka poslanik Savezne skupštine LJubiša Ristić izašao je za govornicu i obavestio o terorističkom napadu albanskih terorista na konvoj srpskih građana kod sela Livadice na Kosovu i Metohiji. Preko svog mobilnog predsednk JUL-a prvi je saznao za ovu tragičnu vest.
       "Alo, ođe mobilni!". Ova spravica ušla je već i u naslov pozorišne predstave. Ima ga svaki predsednik vlade i svaka šiparica, svaki kriminalac i svaki ulični diler.
       Neki intelektualci pokazuju svoju superiornost time što ga ne samo nemaju nego što preziru one koji ga koriste. Pre izvesnog vremena izgrdio me na pasja kola jedan stari poznanik što koristim mobilni. Nemati ga, moram da priznam, za mene bi bilo ozbiljan korak unazad.
       Neki zaista preteruju. Počevši od mene. Pre neki dan razgovarao sam preko mobilnog na najopasnijoj vrsti pešačkog prelaza, tamo gde imaju prava da prolaze i pešaci i skreću vozači. Prošišavši pored mene, vozač mi je kroz otvoren prozor dobacio: "Jeb'o te mobilni!". Lepo upozorenje. Hvala mu!
       Drugi je, opet, preterao što nije isključio svoj mobilni dok je držao posmrtno slovo nad rakom svoga kolege. Zazvonio mu je mobilni. On ga je izvukao iz džepa, kratko obavestio sagovornika da je sada nešto zauzet i nastavio svoje tužno slovo.
       Ideja o konstruisanju telefona bez žice ponikla je još četrdesetih godina u SAD, u kompaniji Bel, ali ostvarena je tek posle tri decenije, 70-ih godina 20. veka.
       Od zemlje do zemlje, zovu ga različito. Ono što je kod nas, u Rusa, Čeha, Francuza, Britanaca i Amerikanaca itd. mobilni, u Nemačkoj je hendi, u Italiji čelulario.
       Mobilni (telefon) pridev je latinskog porekla (mobilis od glagola movere) i znači pokretni. Sada se za onaj sa žicom u nas obično kaže fiksni, od latinskog prideva fihus.