Užurbano pakovanje i poslednje pripreme za put, pri čemu svi više smetamo Mirjani nego što joj pomažemo, nije šala, idemo sa troje nam slatke dece sedam dana na Kopaonik (a to znači skijanje, sankanje, šetnje - predviđeno dva presvlačenja dnevno - da ne pominjem šankanje i viskijanje za tajka). Da li se to iseljavamo trajno ili samo na sedam dana!? TIŠINA, dreknuh, šta je to na TV - šta kažu za vremensku prognozu, hoće li biti snega!? Bude, ne bude, mi polazimo i tačka. Isključiti bojler, peći, šporet i TV.
       Stižemo na KOP kroz divan sunčan dan, gotovo neposvađani. Hotel PUTNIK u punom sjaju, pozdrav sa dragim prijateljima iz hotela i sa vrata molba za Mocu šefa recepcije, može li dva TV-a u naše dve sobe - može - kakvo olakšanje, bravo, Moco, majstore! (značenje ovog usklika pamte samo stariji od 30). Raspakujemo se po sobama (tajko doneo najteže torbe), silazak do aperitiva, piće sa prijateljima, evo je i Mirjana a gde su deca? Gledaju crtaće na TV-u, Boki im već montirao sobnu antenu, ja ću našu kada dođem do sobe.
       Šetnja posle ručka do Konaka (nigde snega ni za pristojnog Sneška - deca očajna). Presvlačenje za večeru, kao usput nameštam TV antenu - kažu, možda će sneg u utorak, na crnogorskom TV Dnevniku. JEENS TV (!?) me uverava, ništa od snega do srede sa čime gotovo da se složi RTS 1. Ne žurimo, videćemo. Povratak iz picerije u sobu uz osećaj blaženstva i ničim pomućenog mira, bacam se na krevet (TV ostao uključen) ali avaj, nema mira, svađa u susednoj sobi (koji TV program gledati). Problem rešen pretnjom da ću da im ukinem TV u sobi (možda ovo treba primeniti i kod kuće!?). Oko ponoći odlazim da pokrijem anđele, pogasim im svetla i isključim TV.
       Jutro je, zora tek zamakla za borove - ne to nije NATO napad, nije ni helikopter u kvaru - to je moj mili sin Nebojša (6,5 god). Zagrljeni grejemo se dok Mirjana traži TV KOP, oni će pošteno reći radi li neka staza i kolika je spoljna temperatura. Jedina TV kojoj se može verovati, baciš pogled kroz prozor i odmah znaš da li lažu. Već smo dobacili do utorka. Bože, neka je blagosloven dan kada su ponovo uveli TV program utorkom (ko još pamti tu crnu rupu u nedelji, jedini dan kada nije bilo TV signala!)
       Nervozno sa strepnjom, pretrčavam krajeve svih TV Dnevnika i TV Vesti na svim dostupnim TV kanalima, hoće li najaviti sneg u sredu ili neće (obećali su, držim ih za reč, čak sam se i opkladio). TV CG1 ima čak posebnu emisiju o vremenu nakon TV Dnevnika. Kažu da hoće, padaće sutra sneg. Sreda, budim se, oprezno prilazim prozoru i gle čuda - veje li veje. O kakve radosti, o kakvog li olakšanja! Hvala nebesima i TV talasima! Oblaci teški, nepregledni, olovni. Palim TV koji upravo saopštava da će posle kraćeg zahlađenja i manjih padavina naići talas toplog vazduha i sunčano i toplo ili tako nekako već. NEMOGUĆE. "Ko na brdu ak' imalo stoji više vidi no onaj pod brdom". Ne, ne verujem im, naravno. TV "iskrivljava" realnost a stvarnost je ono što svojim očima vidimo, ali avaj...
       Predveče se već razilaze oblaci i noć hladna i predivno zvezdana nas vraća u sobe pred TV ekrane naših prijemnika u boji. Ćerka Deica i ja smo izborili gledanje nekog filma na nekom TV kanalu, dok Boki pomalo ljutito odlazi da se vidi sa nekim devojčicama do Konaka.
       Ništa od našeg skijanja ove godine. I dok me polako ali neumoljivo, beskrajno dosadan TV film uspavljivao, poslednjim tračcima svesti pomislih - kako sam uopšte došao na pomisao da ova mala pastoralna epizoda ima ikakve veze sa pričom o TV.
      
       NENAD SIKIMIĆ