O reformi državne vlasti, razmišljao je još Boris Jeljcin, ali je tek Vladimir Putin preduzeo niz mera čiji je cilj da učvrste "vertikalu vlasti"

      Iako se čini da su u protekloj godini i nešto dana dobijeni svi potrebni odgovori na pitanje "ko je pa taj Putin" i da je time razrešena glavna ruska misterija posle odlaska prvog predsednika Rusije Borisa Jeljcina sa trona u Kremlju, nedoumica i dalje postoji. Ako ništa drugo, Putinovi potezi na unutrašnjem planu ne prestaju da izazivaju različita reagovanja, koja obuhvataju često dijametralno suprotne ocene - od toga da je na pomolu "nova diktatura", i to diktatura KGB garniture, pa do blagonaklonog razumevanja da se radi o pokušajima da se, u stvari, stane na put zloupotrebama demokratije, a nikako ugrožavanju demokratije ili ograničavanju slobode štampe, na primer, što je glavni argumenat kritičara Putinove prakse. Prethodnik Vladimira Putina u Kremlju bio je za novinare, pa i za javnost, više "car Boris" nego demokratski predsednik demokratske države, ali se tokom skoro cele decenije svoje vladavine neprestano suočavao sa problemom neefikasnosti svoje, naizgled bezgranične vlasti, i državne vlasti u celini. "Car" u Kremlju je odlučivao, ali je vlast faktički bila u rukama regionalnih lidera, gubernatora, i raznih drugih struktura, na svim nivoima. Razne ideje o reformisanju državne vlasti i pokušaji da Kremlj ukroti samovoljne vladare ruskih provincija obnavljani su iz godine u godinu, naročito u drugom Jeljcinovom mandatu, ali su svi takvi projekti ostajali mrtvo slovo na papiru, sve do stupanja novog lidera na ruski politički Olimp - Vladimira Putina. Rusija je na neki način odahnula, jer je, posle niza godina mlitave politike starog lidera, narušenog i zdravlja i autoriteta, ponovo dobila "čvrstu ruku", koja zna kako se drži vlast.
       Jeljcin je morao da "trpi" svoje gubernatore, sa njihovom osionošću, jer su mu - pošto su uporedo, kao vrhovni nosioci izvršne vlasti u provinciji, bili i zakonodavci, sačinjavajući gornji dom parlamenta - služili kao tampon zona između njega, Kremlja, i Državne dume, donjeg doma federalne skupštine, kao središta (pretežno leve, u celini ne baš prijateljski raspoložene) opozicije. Putin takvu potrebu nije imao, s obzirom na ubedljivu pobedu na predsedničkim izborima, a još više na nepodeljenu podršku na parlamentarnim, posle kojih se Duma preko noći preobrazila iz svojeglave i pobunjeničke u "umiljato jagnje" kome samo treba dati da nešto "sisa". I gubernatori, koji su do juče veoma mnogo držali do svoje nezavisnosti, brzo su prihvatili novi stil u uspostavljanju "vertikale izvršne vlasti", pošto je nova Duma usvojila niz Putinovih zakona o reorganizaciji, pa i reformi, državnih struktura: prvo su gubernatori izgubili zakonodavni status, jer je do tada "njihov" Savet Federacije formiran na nov način, a potom su uvedeni i novi principi "organizacije zakonodavnih i izvršnih organa državne vlasti u subjektima Ruske Federacije" i "organizacije lokalne samouprave".
      
       Putin se ne izjašnjava
       Gubernatori više nisu mogli biti članovi (gornjeg doma) parlamenta, što znači da više nisu bili neprikosnoveni, a uz to, predsednik Putin ih je u svakom trenutku, istina pod određenim uslovima, mogao da smeni. A da bi još više naglasio sada već zavisnost provincijskih lidera od njegove lične pozicije, Putin je doneo dekret o formiranju sedam federalnih okruga, u kojima je postavio sedam svojih ličnih predstavnika, kao neku vrstu nadzornika nad gubernatorima, čije su gubernije ulazile u sastav tih okruga. A da se dojučerašnji svemoćni glavari provincija ne bi osećali poniženima, gotovo sve ih je uključio u novostvoreni Državni savet, telo isključivo savetodavnog karaktera. Karakteristično je da su gubernatori, koji su u Jeljcinovo vreme o svakoj stvari imali svoj stav i stalno nešto tražili ili uslovljavali, preko svih Putinovih poteza kojima je ograničavao njihovu vlast prešli takoreći bez ikakvog roptanja, ne pridruživši se čak ni kritikama iz drugih sredina, iz sasvim drukčijih razloga. U njima je Putin, između ostalog, sumnjičen da se zanosi "napoleonovskim planovima".
       Istovremeno se, međutim, moglo uočiti da novi ruski predsednik nije nikakav "ruski Napoleon", jer mu se ne može prebaciti da koristi svoju poziciju da državnim strukturama, bilo da je u pitanju parlament ili vlada, nametne svoja gledišta. Naprotiv, što je posebno bilo vidljivo u poslednjih mesec-dva, više je bio neodlučan da preseče neke javne debate, očigledno na štetu Rusije, nego što je poželeo da tu konfrontaciju iskoristi za jačanje svog autoriteta.
       Kad su se ministar odbrane maršal Igor Sergejev i načelnik Generalštaba general-pukovnik Anatolij Kvašnjin nedeljama sporili o obimu i karakteru vojne reforme, Putin je ćutao, iako je to bio slučaj bez presedana. Vojna reforma je isuviše ozbiljna tema, da bi se o njoj javno debatovalo bez saglasnosti onoga ko je iznad vojnika, ali je on izbegao da stavi tačku, tako da je na kraju ostalo nejasno ko je u pravu - Ministarstvo ili Generalštab i iza koga stoji predsednik. Isto se ponovilo i kad je na red došla diskusija o sudbini (demonopolizaciji ili jačanju) najvećeg monopoliste, ruskog Jedinstvenog energetskog sistema, u kojoj su se sukobila dva istaknuta člana kremljovskog tima - Putinov savetnik Andrej Ilarionov i prvi čovek JES "Rosija" Anatolij Čubajs. Nikakva odluka nije donesena, i opet se nije znalo koga predsednik (ne)podržava.
      
       Tri Putinove ekipe
       Ako je za Jeljcina bio karakterističan njegov složen sistem forsiranja i grubog omalovažavanja svojih glavnih poluga u vrhovima vlasti - da jedne pušta dok druge koči, da bi se potom sve izmenilo u suprotnom smeru, pri čemu je on sam ostajao neprikosnoveni vrhovni arbitar, za Putina očigledno može da se zaključi da mu nije namera da se bavi držanjem ravnoteže. Ili nastoji da stvori utisak da nikakvih protivrečnosti u njegovom neposrednom okruženju nema ili se drži kao da će se sve razrešiti samo od sebe. Zato ga nimalo ne uzbuđuju kritike i napadi da čitavu strukturu vlasti zasniva na nekadašnjem KGB-u, odnosno ljudima iz tog famoznog Komiteta gosudarstvene (državne) bezbednosti, s kojima je bio povezan u danima svoje pripadnosti njegovoj vrhunskoj grani, obaveštajnoj službi u inostranstvu.
       Putin se od svih drugih političara svog ranga razlikuje po tome što mu nije bila potrebna duga politička borba (kao Širaku ili Bleru, Bušu junioru ili Šrederu) da stigne na sam vrh vlasti. Stigao je prečicom i nije bilo vremena da formira tim jednomišljenika koji će u novoj situaciji delovati složno i skladno. Zato danas izgleda da za Putina rade tri tima (funkcionera, visokih činovnika i eksperata) kojima je malo šta zajedničko, izuzev šefa. Posmatraču sa strane se čak čini da se oni međusobno nadmeću - za pravo i poziciju da svaki bude prvi, glavni i jedini savetnik šefa države.
       U sadašnjem rasporedu snaga, najbliža je ekipa sa nasleđenim šefom Aleksandrom Vološinom koji je bio i poslednji Jeljcinov šef predsedničkog štaba u Kremlju. Ona je dokazala da ume da obavi posao kako treba, superiorno vodeći predizbornu kampanju, vešto manipulišući javnim mnjenjem i lukavo neutrališući Putinove političke protivnike, kao protivkandidate. Vološin i njegovi ljudi su pokazali Putinu da u Državnoj dumi mogu da proguraju svaku njegovu odluku ili predlog - od izbora za predsednika parlamenta bledog komuniste Genadija Seleznjova, da bi se pridobila frakcija Zjuganovljeve KP, do liberalnog novog poreskog zakona, da bi se zadovoljile ostale struje u Dumi. Ta ekipa je odlična u završavanju konkretnih poslova, ali, pokazalo se i u Jeljcinovoj eri, nije sposobna da vidi dalje od pragmatičnih interesa, da postavlja strateške ciljeve.
      
       Putin (ne) forsira KGB?
       Koplja se lome oko stvarne moći i uticaja na Putina njegovog drugog tima, sastavljenog uglavnom od tzv. piterskih čekista - pripadnika bivše KGB-strukture u Lenjingradu, Sankt Peterburgu, čiji je popularan naziv Piter, i danas, kao i pre Oktobarske revolucije. Na čelu tog tima je verovatno Putinu najbliži čovek u čitavoj hijerarhiji njegovog okruženja, sekretar predsednikovog Saveta bezbednosti Sergej Ivanov. S obzirom na karijernu predistoriju pripadnika ove grupe, svi koji se glože oko kremljovske političke trpeze sumnjiče ih da i dalje koriste metode koje su usvojili u vreme službovanja u KGB-u - da razmišljaju u kategorijama ondašnje službe državne bezbednosti (da je neko uvek kriv i da se mora znati šta da se radi u takvim slučajevima), da su uvek spremni da predsednika snabdeju kompletnim dosijeom o bilo čemu da je reč - ličnosti, koncepciji "informativne bezbednosti" ili spoljnopolitičkoj doktrini. Pre se, međutim, može reći da se radi o tome da su to ljidi koje Putin dobro zna i na koje može da se potpuno osloni.
      
       Ta ekipa se malo kome mili, pa je potpuno razumljivo što joj prebacuju i što jeste i što nije - da gura Putina u konfrontaciju sa Zapadom ili da Putin njoj treba da zahvali što su Kremlj i ruska diplomatija bili na strani Miloševića čak i posle njegovog očiglednog poraza! Pored Ivanova, glavne ličnosti ove grupe su direktor sadašnje Federalne službe bezbednosti (kontrašpijunaže) general Nikolaj Petrušev i jedan od sedmorice predsednikovih "nadzornika", glavni za Centralni (moskovski) federalni okrug Viktor Čerkesov.
       Na posebno drukčijem koloseku je grupa liberalnih ekonomista i političara (Aleksej Kudrin, Andrej Ilarionov, German Gref i Sergej Kirijenko) koja se strogo drži svoje oblasti i svojih tema (obezbeđenje finansijske i ekonomske strane predsedničkih planova) i čak se teško može nazvati jedinstvenim timom. Još manje se može reći da ozbiljnije utiču na rešavanje glavnih političkih pitanja i problema.
       Iako se čini da Putin daje prednost bivšim KGB-kolegama, ne može se reći da bilo koji od tri tima uživa njegovu isključivu naklonost. U tome ima nešto od Jeljcinovog stila "držanja ravnoteže", ali je sigurno najpre reč o tome da se Putin drži svoje linije, zahvaljujući kojoj je i stigao gde jeste. Naime, on je pobedio (kao Jeljcinov izbor za "naslednika" i potom na predsedničkim izborima) jer je pokazao (kao premijer i kao v.d. šefa države, do izbora) da jasno vidi glavne državne probleme Rusije i muke njenih građana i da zna kako ih treba rešavati. Pokazao je da ume da postavi sebi, i državi, cilj i da dosledno i beskompromisno teži njegovom postizanju, bez obzira na kritike i neprijatne "bočne efekte". Zbog toga, pogotovo, niko i ne može da mu prebaci što želi da reši jedan od glavnih ruskih problema - neefikasnost u sprovođenju državnih odluka, a da li je u pravu kad veruje da će to postići jačanjem "vertikale vlasti", pokazaće vreme.
      
       BRANKO STOŠIĆ