Naziv izloŽbe: Novi članovi 2001.
Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić"

      Đorđe Kadijević
      
       U umetničkom paviljonu na Malom Kalemegdanu, neuobičajeno sunčanom za ovo doba godine, zatiče se uobičajena slika. Pred nama je revija radova novoprimljenih članova Udruženja likovnih umetnika Srbije. Došla je na red generacija iz sedamdesetih. Najmlađi predstavnik je slikar Tatjana Nešović, rođena 1976. godine. Ali ima i primera podviga, ili ispravljanja (ne)pravde prema starijima, među kojima je na prvom mestu Slobodan Stanivuk rođen 1936. godine, koji je, dakle, u svojoj 64. godini uspeo da stekne časno zvanje člana esnafskog udruženja slikara i ostalih likovnjaka Srbije.
       O kriterijumu za primanje novih članova ULUS-a bilo je rasprave pa i polemike od osnivanja ovog republičkog udruženja. Pravo da odredi taj kriterijum, po tradiciji, zadržalo je samo Udruženje, odnosno komisija koju ono formira, uglavnom od svojih članova, čija imena se u više nego skromnom katalogu ovogodišnje izložbe ne pominju. U tome je jedan od uzroka što se u delu kulturne javnosti ULUS smatra tradicionalno zatvorenom i konzervativnom institucijom.
       Selekcija među kandidatima se, kažu zli jezici, vrši prema merilima koja se, navodno, nisu mnogo promenila od pedesetih godina. Osnovno merilo je određeno dosta uopštenim pojmom "likovnosti" koje u delima kandidata ima ili nema. Bitno izmenjeni uslovi u ovom delu našeg umetničkog stvaralaštva promenili su i samo značenje pojma likovnosti čime je pomenuti kriterijum u najmanju ruku doveden u pitanje. Budući i sama svesna ovakve situacije, ULUS-ova komisija je od pre nekog vremena, osim tradicionalnog slikarstva i vajarstva, uvela u svoju selekciju i tzv. proširene medije, gde spadaju radovi koji ne predstavljaju ni slike ni skulpture. Pitanje je, međutim, da li je time kriterijum komisije zaista prilagođen vremenu, ili izložen opasnosti od nove konfuzije, uzrokovane gotovo nepreglednom heterogenošću idejno estetskih usmerenja koja se danas registruju na otvorenoj umetničkoj sceni.
       Sudeći po onome što vidimo na ovoj izložbi, u nas još uvek dominira slikarstvo kao likovni medij. Četrdeset osam novoprimljenih slikara stoji prema svega trojici vajara, desetorici grafičara i devetorici predstavnika proširenih medija. Mlada generacija slikara pokazuje već pomenuto odsustvo jedinstvene stvaralačke orijentacije koje samo po sebi ne bi bilo nepoželjno da u njemu nije toliko izraženih protivrečnosti. Anđelka Vujović (1973) svedoči da mi još nismo "preboleli" enformel. I u Predraga Terzića (1972) oseća se nostalgična sklonost prema lirskoj apstrakciji, dakle onoj estetici čiji mandat je istekao još šezdesetih godina. Aleksandar Jestrović (1972) voli "stil" novog ekspresionizma - koji je bio "nov" u vreme Jestrovićevog rođenja.
       Sličnu ljubav pokazuje Vojislav Ivković prema hiperrealizmu koji nije mlađi od lirske apstrakcije i novog ekspresionizma. Neku srednju soluciju zastupa Vesna Moravić-Balkanski (1973) u jednoj varijanti novog realizma obeleženog lirskom senzibilnošću. Među ovakvom, ubedljivom većinom, pomalo čudno izgledaju eksponati rađeni od sintetičke materije Milana Milosavljevića i prostorna kompozicija Jelice Obođan načinjena od plastičnih kesa. Ovo dvoje novoprimljenih članova Udruženja najizrazitiji su predstavnici proširenih medija u ovogodišnjoj konkurenciji.
       Pomenuta heterogenost idejno estetskih usmerenja mogla bi, sa jedne strane, da se shvati kao odraz aktuelne pluralističke recepcije složene problematike savremenog stvaralaštva u domenu vizuelnih umetnosti kad, sa druge strane, ne bi dovodila u pitanje osećanje duha vremena i globalnog stila epohe u koju je umetnost kročila na početku novog veka.