Naslov: Hamlet
Autor: Vilijem Šekspir
Pozorište: Kraljevski nacionalni teatar iz Londona
Reditelj: DŽon Kerd

      Vladimir Stamenković
       Još u XVII veku slavain glumac Tomas Beterton, koji je imao nezgrapnu figuru, ogromnu glavu i kratke, debele ruke, s velikim uspehom je igrao naslovnu ulogu u "Hamletu". Od tada je taj lik interpretiran na razne načine, ali se s vremenom ustalio jedan prototipski model od koga se, i kada je drastično narušavan, nikad nije potpuno odstupalo. Međutim, u predstavi iz Londona, koja nam je ovih dana došla u goste, jedan današnji proslavljeni engleski glumac Sajmon Rasel Bil otežao i uveliko zašao u godine, prekoračuje taj prag, čak time menja i sam karakter te grandiozne Šekspirove tragedije.
       U njegovom tumačenju Hamlet više nije ni kolebljivac, ni melanholik, ni osećajan i eteričan čovek udubljen u rešavanje večne tajne života i smrti; ne pati previše zbog onog što ga je snašlo. On nije ni nesrećno zaljubljen mladić, ni osvetnik u čijim žilama krv žestoko ključa. NJegove godine, pa i fizički izgled, ne preporučuju ga da bude junak tragedije u kojoj motivacioni mehanizam pokreću i edipalni kompleks, i nesrećna ljubav i mladalačka impulsivnost. Hamlet je, naprotiv, uljudan, debeljuškast, sredovečan gospodin, gotovo figura iz neke salonske drame sa skandaloznim sadržajem. A kad se tako postupi, pred nama se uglavnom nalazi samo uprošćena priča o sramnoj preljubi, o grehu, o zločinu i kazni, čija ogoljena okosnica besprekorno funkcioniše u predstavi, koja nije velika, ali jeste i zanimljiva i uzbudljiva.
       Ta priča je oblikovana u saglasnosti s ostrvskim shvatanjem da suštinu pozorišta čine tekst i gluma, da je jedini zadatak reditelja, u ovom slučaju DŽona Kerda, da ih diskretno dejstvujući iz pozadine dovede u skladnu celinu, da pomogne da se reljefno ispolji psihologija likova i oštro ocrtaju odnosi i situacije u koje su oni stavljeni. U takvoj predstavi, u kojoj se diskretno prepliću realističko i teatralno, uloga glavnog protagoniste u radnji je još naglašenija nego kod Šekspira: Hamlet je ličnost s jakom voljom, od početka zna i šta hoće i šta može, u potpunosti kontroliše i usmerava sve što se događa.
       S druge strane, jedan od nedostataka predstave je i u tome što glavni junak prečesto izlazi na rampu, odakle se direktno obraća publici, kao da među gledaocima traži saučesnike za ono što preduzima, čime se proizvodi utisak da se komad sastoji jedino od niza efektnih, upečatljivih monologa. Ali, ta mana više opterećuje prvi nego drugi deo predstave, preovladana je u nekoliko briljantno realizovanih epizoda, pre svega u scenama "mišolovke", Hamletovog susreta s grobarom i Ofelijine sahrane.
       Takva kakva je bila, pomalo i konvencionalna u pogledu scenskog izraza, londonska predstava "Hamleta" je superiorno demonstrirala neke od važnih odlika današnjeg engleskog pozorišta. Ona je igrana pet puta zaredom, kao, kako kaže jedan od njenih aktera, "duhovni poljubac Beogradu", koji je u oktobru pronašao u sebi snagu da svrgne diktatora, sličnog Klaudiju, koji je uz pomoć proizvođenja ratova, ubistava i spletki trovao život čitave jedne ljudske zajednice. Od naše publike predstava je primljena oduševljeno, pozdravljana je dugim, frenetičnim aplauzima. I donela je, bar kad je reč o dramskom teatru, još jedan krupan iskorak iz duhovne tamnice u kojoj smo toliko dugo čamili.