U Tokiju u svakom momentu radi oko 250 pozorišta, ali samo šest, sedam finansira država. Za njih je čudo što jugoslovenska pozorišta imaju više desetina glumaca na stalnoj plati

      Od kada je privukao pažnju ovdašnjeg pozorišnog sveta svojim diplomskim komadom "Smrtonosna klopka" u BDP-u, Đorđe Marjanović (30) režirao je još nekoliko zapaženih predstava, "Trejnspoting" u Bitef-teatru, "Sakati Bili" na maloj sceni Narodnog pozorišta "Raša Plaović" i "Rekviziter" u BDP-u. Posle tih uspeha dobio je stipendiju japanskog Ministarstva za kulturu i proveo nekoliko meseci u Japanu, gde je, bio gost Kuro Tento Theater Compandž (ili Black Tent Theater - BTT).
       Ova pozorišna trupa, koja danas nastupa na različitim scenama u Tokiju, osnovana je 1968, a sedamdesetih i osamdesetih, u vreme procvata avangardnog pozorišta u Japanu, popularnost je sticala kao putujuće pozorište nastupajući ispod ogromnog crnog šatora širom zemlje, po čemu je i dobila ime. Osnivač BTT-a je Sato Makoto, jedan od najznačajnijih japanskih pozorišnih reditelja, čije predstave je poslednjih godina gledala i evropska publika, a na sledećem Bitefu i naša publika imaće priliku da vidi kako Japanci interpretiraju Bihnerovog "Vojčeka".
       Marjanović je učestvovao i u organizaciji prvog azijskog pozorišnog festivala u Tokiju "Kad latice padaju kao sneg" i održao brojna predavanja i radionice pozorišnim umetnicima i studentima na Univerzitetu NJaseda. Rezultat njegove saradnje sa BTT je ponuda da za njih u sledećoj sezoni režira jednu predstavu.
      
       Japanske tradicionalne pozorišne forme imaju kontinuitet 1500 godina. Kakvo mesto ima tradicionalno pozorište danas u Japanu?
       - Japan je vekovima, od pojave šogunata, bio gotovo hermetički zatvorena zemlja, tako da do kraja 19. i početka 20. veka nije bilo uticaja na tradicionalno pozorište. Zato su i uspeli da odneguju i sačuvaju sve njegove forme. Uzbudljiva je činjenica da se predstave kabukija, noa ili bunrakua bukvalno nisu menjale vekovima, pa imate osećaj kao da posmatrate živ pozorišni muzej. Prvi put je zaista uzbudljivo. Sledeći put, već je malo teže. Danas, bez pomoći države, tradicionalne pozorišne forme verovatno bi izumrle.
       Na ove predstave odlaze uglavnom stariji Japanci, odani tradiciji (i turisti) koji iskreno uživaju i poznaju teška pravila kretanja i ponašanja glumaca, razabiraju i prepoznaju nijanse. U pokušaju da privuku mlađu publiku, u Tokiju su izmislili SUPER KABUKI. U osnovi su i dalje komadi iz kabukija, na primer onaj najpopularniji o 47 Ronina, s tim što su predstave mnogo življe, pune efekata, glumci trče naokolo, mačuju se, lete.
       Budući da predstave u tradicionalnom pozorištu traju i do pet sati, posetioci uglavnom za vreme pauza jedu suši. Na kraju predstava u holu pre izlaza žene glumaca obučene u kimona ispraćaju publiku i zahvaljuju se dubokim naklonom.
       Postoje i revijalne predstave takarazuka koje su se, kako neki teoretičari smatraju, pojavile kao reakcija na kabuki 20-ih godina ovog veka, u kojima i muške i ženske uloge igraju žene. Radnje ovih komada smeštene su u 20. i 30. godine glamura, pa ispred pozorišta takarazuka na Ginzi (elitni deo Tokija), uvek možete videti redove srednjoškolki koje vole da gledaju ove predstave.
      
       Da li su evropske drame na repertoaru savremenog japanskog pozorišta, u koje spada i BTT?
       - Savremeno japansko pozorište uglavnom se deli na šingeki i šogekiđo. I jedni i drugi redovno na repertoaru imaju komade evropskih pisaca, i savremenih i klasičnih, i postavljaju ih na sto jedan način. Poslednja premijera koju sam gledao u Tokiju bio je "Godo", u režiji Makotoa Satoa. Menadžeri bogatijih japanskih pozorišta putuju i prate šta ima novo, uglavnom na Brodveju, i to verno prenose u Tokijo (često čak i reditelje u paketu sa komadom). Pozorišta avangardnog usmerenja u Japanu više su naklonjena nemačkoj dramaturgiji i ozbiljnom stilu nemačkog pozorišta. I BTT je deo ovog drugog, avangardnog, rediteljskog pozorišta, i bavi se temama iz savremenog japanskog društva, ali i postavkama klasičnih evropskih predstava na japanski način. To znači stotine varijacija na temu Hamleta, Godoa, Višnjika...
      
       Recite nam nešto o pozorišnom sistemu u Japanu.
       - U Tokiju, u svakom trenutku radi oko 250 pozorišta. Pozorišne trupe se, međutim, formiraju i raspadaju gotovo svake nedelje. To je zato što nema pozorišnih institucija kao kod nas. Tamo se odvija stalna borba za publiku, uz malu pomoć fondova japanskog Ministarstva za kulturu. U dvadesetmilionskom Tokiju postoji samo šest ili sedam pozorišta koje finansira država - od toga su dva pozorišta za kabuki, dva nacionalna koja nemaju stalni ansambl i još nekoliko regionalnih dramskih pozorišta. Bogata su samo pozorišta u kojima se izvode mjuzikli, Les miserables, na primer, u kojima glume poznate TV zvezde, a karta košta 150 dolara. Znači, pomoći države gotovo da nema (osim za uzak krug privilegovanih, na primer pozorište u Šizuoki), ali su zato karte veoma skupe, pa ko ih proda može i da preživi.
      
       Kakav je položaj glumaca u takvom sistemu?
       - Jedna od karakteristika japanskog društva je poistovećivanje sa svojom kompanijom. Kad je reč o pozorištu, prebezi iz jedne pozorišne trupe u drugu nisu baš popularni, naprotiv, to se ocenjuje kao slabost.
       Položaj glumaca najčešće zavisi od repertoara koji igraju. Umetnici se pate, rade razne poslove ne bi li preživeli. Oni drugi, koji se šutiraju u dupe i pevaju u horu u mjuziklima, imaju novca. Ali, ako neko iz ove prve grupe postane poznat, onda dobija poslove na TV, a sa njima i novac, pa neretko osniva svoje pozorište, gde opet igraju siromašni mladi glumci, i tako ukrug. Glumci BTT, na primer, rade u hangaru u kome je leti paklena vrućina, a zimi veoma hladno. Iako se radi o jednoj od najcenjenijih pozorišnih trupa u Japanu, oni sami skupljaju novac za rentu, a pošto u hangaru ne mogu da igraju predstave, iznajmljuju i scenu u pozorištima koja su uglavnom u vlasništvu velikih korporacija. Sami šiju kostime, prave praktikable. Pozorišne probe traju po sedam-osam sati. Zanimljivo je da na njima nije uvek prisutan reditelj. Japanskim glumcima nije jača strana improvizacija, ali su zato neverovatno uporni i vredni u utvrđivanju zadatih postupaka tempa i ritma.
      
       Kako je reagovala publika na predavanjima koja ste održali?
       - Ta predavanja bila su naslovljena kao predavanja iz evropskog i jugoslovenskog pozorišta i obično su se završavala kao razgovor o političkim i istorijskim zbivanjima u Jugoslaviji. Čudili su se što naša pozorišta imaju više desetina glumaca na stalnoj plati i što neka od njih imaju po nekoliko stotina zaposlenih. Bilo im je neshvatljivo i da smo igrali predstave za vreme bombardovanja, jer je njihova predstava o bombardovanju kataklizmična. Izgledalo je kao da im je krivo kad sam im rekao da su pozorišta kod nas popularna i da nemamo problem s nedostatkom publike. Kod njih su karte skupe, a čini mi se da je nivo opšte kulture i informisanosti kod nas veći. Takođe nisu mogli da veruju da jedna mala zemlja ima pozorišni festival sa tradicijom dužom od tri decenije na kojem je naša publika mogla da vidi mnoge čuvene svetske predstave i autore.
      
       ANA OTAŠEVIĆ