U "Senkama nad Hadsonom", pisac poljskog porekla priča o životu jevrejskih emigranata u NJujorku posle Drugog svetskog rata

      Ova obimna i do sada neobjavljena Singerova knjiga (ni manje ni više nego 750 stranica!) stiže do nas deset godina posle piščeve smrti. Poput onih ugašenih zvezda čiji se sjaj meri svetlosnim godinama. Ovde je manje reč o romanu a više o tekstu koji je u nastavcima objavljivan na jidišu 1957. godine, isto kao i ona dugačka storija koju je Singer objavljivao između 1981. i 1983, a koja će se kasnije pojaviti na engleskom pod naslovom Mešuga. (U srpskom prevodu Ludak, prim.red.)
       Ako i jeste reč o feljtonu, to ga ne čini manje kapitalnim delom, remek-delom s neravninama (no, da li u literaturi uopšte postoje ujednačena velika dela?), s praznim hodom, s ponavljanjima, ali pogotovo sa životnim nabojem, istinom, osećanjem za dramatizaciju i fenomenalnim saosećanjem za svoje ličnosti što čini osobenost Singerovog duha.
       Da kažemo još jednom, reč je o feljtonu. Pisac se, bez sumnje, morao truditi do poslednjeg retka da bi izašao na kraj sa svakim nastavkom, i morao je da ima predstavu o tome kako će se nastaviti avanture njegovih ličnosti, njujorških Jevreja, koji u toj 1947. odlaze, dolaze, sučeljavaju se, primaju jedni druge, spekulišu, ispomažu se međusobno, zavode jedni druge, proklinju se, mire se, neprestano raspravljaju između sebe o religiji ili filozofiji. I možda su prvi čitaoci bili srećni što je to toliko trajalo, što je bilo tog praznog hoda, što su imali te dnevne ili nedeljne susrete sa Singerom i njegovom "porodicom Diraton", njegovom na njegov način! U osnovi, ne bi to bio loš način da se priđe "Senkama nad Hadsonom", tako što bi čovek postao njihov saputnik za jedno tromesečje ili jednu godinu: određeno poglavlje u određenom danu, kao što se očekuje neki sastanak ili nastavak u sledećem broju.
       Među mnogobrojnim Singerovim ličnostima čije se senke projektuju nad Hadsonom, tu je, u prvom redu, Boris Makaver, uspešan poslovni čovek, udovac, vernik, brižan da se Zakon poštuje do najmanje sitnice, čija ćerka Ana izgleda čudnovato upućenija od njega. Senzualna, nestrpljiva, ona je pre rata, u Poljskoj, bila udata za nekog glumca komičara u jidiš teatru, jednog ciničnog klovna proglašenog mrtvim. Ponovo udata za tužnog i besposlenog Stanislava Jurija čija je prva žena s decom stradala u holokaustu, ona se sprema da i njega ostavi zbog svog nekadašnjeg varšavskog profesora Herca Grajna koji nije prestao da je uzbuđuje. Finansijski savetnik na Brodveju, sudbinski zavodnik, pomenuti profesor ima na teretu ženu, Leu, s kojom više nema nikakve druge odnose do kurtoaznih, a uz nju i luckastu ljubavnicu, Ester, koja ga fascinira i ne podnosi ga. NJega to ne sprečava da od svega digne ruke i zbriše sa Anom ka Majamiju, u ponovnom iznalaženju (vrlo kratkotrajnom, vaj!) samoće i lude ljubavi, samo za njih dvoje.
       Nije li taj Grajn, rastrzan između tri žene, samo nevešto maskiran lik autora? Bolji poznavaoci Singera misle da jeste. Ali, više nego njegovim zavođenjem ili sentimentalnim lutanjima, mi smo dirnuti njegovom moralnom, da ne kažemo filozofskom ili verskom, pometenošću. Naravno, ta pometenost je u središtu Singerovog dela još od rata, napadno je prisutna u svim ličnostima "Senki nad Hadsonom". Kako živeti i preživeti vreme posle Hitlera? Šta znači biti Jevrejin? Koju veru imati u Boga koji je dozvolio pogrom? Mali Singerov svet nije naseljen genijalcima, neodoljivim zavodnicima, fatalnim zaluđujućim ženama, impresivnim tajkunima ili gubitnicima koji nisu ništa manje impresivni od njih. Više je tu mediokriteta, promašenih intelektualaca, bubuljičavih mladića koji se oborene glave zaleću u staljinističku retoriku ili starica zanetih najglupljim spiritizmom. Ali iza njih stoji ta drama, tragedija koju nisu preživeli ili kojoj su umakli. U tome je njihova snaga, njihova krivica, njihova žestina. U tome je veličina tragike čije su oni žrtve, nalik na senke prizvane iz košmara istorije.
       Najbratstveniji među njima, Grajn, traži odgovor na sve strane, sve do bekstva u pustinju, kao kakav asketa. Ali njegov skepticizam je jači od svega. I, zahvaljujući njemu, ovaj dugi, beskrajni feljton toliko opravdano besciljan, očajnički, dobija na paradoksalan način utešnu dimenziju. U nedostatku vere u Boga koji je postao toliko problematičan, možda je dozvoljeno bratimiti se s osobama koje, kao Singer ili kao Grajn, očajnički traže kompas pomoću kojeg će se upravljati u jednom pomahnitalom svetu.
      
       (Le Nouvel Observateur)
      
      

Rođen 1904. u Leoncinu, kraj Varšave, od oca rabina, Isak Baševis Singer najpre postaje novinar i u jednoj reviji objavljuje novele, ali i prevodi na jidiš "Čarobni breg" Tomasa Mana. U Sjedinjene Države emigrira 1935. i piše više istorijskih romana o životu Jevreja u predratnoj Poljskoj. Autor dvadesetak dela (Šoša, Bogohulnik, Mađioničar iz Lublina, Rob...), Singer je 1978. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Umro je u Majamiju 24. jula 1991.