Novi Ekov roman ima 500 stranica, zove se "Baudolino" po glavnom junaku, a njegova radnja počinje 1204. godine

      Dvadeset godina posle izlaska iz štampe njegovog prvog romana Ime ruže, Umberto Eko se vratio u srednji vek, onaj na kojem je diplomirao i o kojem je pisao prve naučne radove. Bio je to povratak prošlosti i korenima na dvostruk način: u centar zbivanja knjige, koja se čita kao neka bajka, stavio je ličnost iz svog kraja, iz Alesandrije, a nosi ime sveca zaštitnika grada - Baudolino. Sve u svemu, vratio se kući u najdubljem smislu te reči. Ali, krenimo redom.
       Umberto Eko je rođen 1932. u Alesandriji, pre nego što je navršio dvadeset godina preselio se u Torino da bi studirao. Diplomirao je filozofiju 1954. sa radom o Tomi Akvinskom. Otuda njegovo interesovanje za proučavanje srednjeg veka, kojem će se stalno vraćati: od romana Ime ruže (1980), preko Fukoovog klatna (1988), Ostrva dana pređašnjeg (1994), do ovog najnovijeg pod naslovom Baudolino (izdavač Bompijani), kao i kroz mnogobrojne druge, kraće naučne i popularne forme. Iz 1962. potiče njegova studija Otvoreno delo, koja ga je proslavila. Godine 1963. počinje da sarađuje u nedeljniku Espreso i istovremeno drži predavanja na mnogim univerzitetima u svetu. Profesor je semiologije na Univerzitetu u Bolonji. Eko postaje intelektualac od velikog ugleda u Italiji tih godina.
       Krajem 1966. dobija od istoričara Fausta Bime knjigu koja se zove "Istorija Alesandrijaca", o kojoj za Espreso pravi recenziju februara 1967. O Alesandriji je tada napisao: "Nepoverenje u misteriju, podozrivost prema Bogu. Jedan grad bez ideala i bez strasti. U vreme kad je nepotizam ovde predstavljao istinsku moć, Pio V, alesandrijski papa, izbacio je rođake iz Rima i rekao im da se snađu. Alesandrijci se nikad nisu oduševljavali. Nijednom herojskom vrlinom, čak ni kad je ona nalagala da se unište Različiti. Alesandrija nikad nije osetila potrebu da nešto izmisli i nametne, nije stvorila umetnička čuda na koja se vredelo potpisati, nikad nije imala čemu da nauči svet, ništa zbog čega bi bila ponosna njihova deca, o čijem ponosu se nikad nisu ni brinuli".
       U tu varvarsku i površnu Alesandriju Eko se vraća svojim novim romanom koji je Fukoovo klatno, ali nimalo opsesivno, koji nema mističnu atmosferu Imena ruže, niti melanholiju Ostrva dana pređašnjeg. Ali zato predstavlja sve te romane zajedno, sa izuzetnim, zabavnim, ironičnim naratorom koji izbija u prvi plan. Ako je Ime ruže bio srednjovekovni krimić s istorijskom potkom mračnih godina, ako je Fukoovo klatno bilo metafizički triler sa naučnikom koji je znao kako nova otkrića mogu biti protumačena u pogrešnom i perverznom svetu, čak do izazivanja međunarodne zavere, ako je Ostrvo dana pređašnjeg bilo lamentiranje nas idejom da Bog može da ugrabi čoveka, katolika u mladosti, koji zatim čitavog života rezonuje kao neki teolog laik, ovaj roman, koji je veoma zabavan, jeste knjiga o čoveku koji hoće, stranicu za stranicom, da zapanjuje.
       Baudolino je lažljivac koji, iako rođen u običnom narodu, ima tu privilegiju da ga je usvojio ni manje ni više nego Fridrih Barbarosa, imperator Svete rimske carevine. Baudolino se školuje u Parizu, ratuje po Evropi zajedno sa Fridrihom, a onda smišlja jedan projekat, jednu svoju priču, koja postaje prava, istinita, jer on u nju želi da veruje i zato što je gradi kao da je stvarno prava.
       To je najvažnija intriga njegovog života kao romansijera. Ako Vilijem od Baskervila veruje da monasi u Imenu ruže umiru na zvuk truba iz Apokalipse, onda to postaje stvarnost. Kao što postaje stvarnost i zavera templara u Fukoovom klatnu i tačka oko koje se sve vrti u Ostrvu dana pređašnjeg. Svet je sistem znakova koji se ponekad čitaju na pogrešan način. Zbog toga greše Horhe od Burgosa u Ruži, Kazaubon u Klatnu, i Roberto dela Grive, protagonista Ostrva. Baudolino, međutim, ne greši, osim što već kreće od pogrešnog stava: on zna da njegova avantura može da ne bude prava. Zna da ono što on traži, istočnjačko kraljevstvo sveštenika Jovana, možda ne postoji. Ipak kreće, jer niko ne kaže da lažna ideja nije i dobra ideja. Uostalom, kao što se kaže na jednoj stranici romana, ponekad je Bog taj koji treba da veruje u nas. Ili, kao što kaže jedna ličnost iz Klatna: "Mogu se raditi ispravne stvari iz pogrešnih razloga".
       Tako je Umberto Eko napisao knjigu kakvu niko nije očekivao, u kojoj njegov Baudolino sve više liči na ono što Eko misli o ovom svetu. Iznenađenje je sadržano u finalu u kojem se shvata da biti podozriv prema Bogu, ne prenositi herojske vrline, ne biti ponosan na sopstvenu decu nije ništa drugo do prilično iskvaren svet koji će lažnu utopiju pretočiti u pravu. Ako je, opet, to jedini način da se toleriše svet gde prave utopije služe da bi podržavale laži stvarnosti... pa, to je jedino o čemu će biti upitan i autor knjige.
      
       (L'Espresso)