Voleo bih da režiram jednu lepu, mirnu predstavu u Narodnom pozorištu, da vidim da li mudrost i iskustvo koje daju godine može da se izbori sa pomodnošću, da se uklopi u potrebe onoga što traži publika danas...

      Razlika između apatrida koji su u poslednjoj deceniji napuštali Jugoslaviju i Arsenija Jovanovića koji je dobio otkaz na Fakultetu dramskih umetnosti, ogleda se pre svega u činjenici da je Arsa oduvek bio nomad kome je najbolje bilo tamo gde je mogao da radi. I tako je po odlasku iz Beograda ovaj reditelj radio u Italiji, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Australiji, SAD... Istraživao je zvuke, dobijao međunarodne nagrade za svoja radiofonska ostvarenja, predavao u Sidneju (Australija) i Olbeniju (SAD), plovio, neprestano i svakodnevno pisao... Živeo je u Veneciji, u Rovinju, i posle dugo vremena evo ga opet u Beogradu sa novim osećanjima:
       - Prošle su me udarne emocije zbog odlaska sa Fakulteta. One su bile pomešane sa onim što smo svi osećali na razne načine. Kod mene je to bilo, pre svega, gađenje zbog politike čije smo posledice svi trpeli. Metaforično ja sam svu tu teskobu doživeo kao jedan tamni zid koji sam i fizički video, visok, crn i neprobojan. Taj crni zid kao prisustvo u mojoj najdubljoj svesti nosio sam donedavno. Ne želim da kažem kako je on nestao preko noći ili posle 5. oktobra, ali više ga ne osećam u sebi. I to je najvažnije.
       Moja nostalgija za vreme odsustvovanja iz Beograda je bila povremena potreba da budeš tamo gde si rođen, da obiđeš poneki grob, da vidiš ponekog prijatelja i ponekog preostalog rođaka.
      
       Kada ste početkom devedesetih dobili otkaz na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, svima je bilo jasno da se iza formalnih razloga krije zapravo politički stav prema nekome ko je mislio drugačije od vladajućeg establišmenta. Sada je situacija drugačija?
       - Dekan koji mi je dao otkaz uz nesumnjive političke formulacije (nije ih izrekao u javnosti, ali ih je saopštavao na FDU), pre izvesnog vremena je umro. I, naravno, da mi je žao zbog toga. Međutim, zastrašujuće je da postoje naslednici istog mišljenja i istih stavova koje zastupa sadašnji dekan FDU, zbog takvog ponašanja će umesto onog velikog tamnog zida nići bezbroj malih tamnih zidova koji će zagorčati sudbinu narodu i narednih godina, da ne kažem decenija. U ovoj priči gde od takvih ljudi zavisi hoće li me gnjaviti još godinu dana sa žalbama na sudske presude koje idu u moju korist, ja sam najmanje važan i ja sam samo jedan od mnogih. Važnije je da se ta inercija zloće, nemorala, kukavičluka i ljudske gluposti zaustavi zbog toga što će od nje stradati mnogi mladi ljudi koji tek dolaze. Ja sam četrdeset godina bio u pozorištu, isto toliko u radiju i televiziji, petnaestak godina na Fakultetu... to je ovde moja teritorija a ne njihova.
      
       Kad smo se poslednji put videli, razgovarali smo o svojevrsnoj srpskoj muci: otvorenosti i zatvorenosti, u isti mah, ove sredine?
       - Ja sam jedan od bezbrojnih nomada u duhovnim sferama koji se kreću. Oni su u našoj sredini retkost. U Americi su opšte mesto. LJudi koji celog života žive u jednom mestu, ili rade u jednoj školi, na jednom univerzitetu - oni su tamo retkost, bizarnost, deformantni slučajevi. U našoj sredini je, nažalost, oduvek postojala svojevrsna zatvorenost, uprkos svim mogućim poznatim otvorenostima koje se manifestuju tradicionalnom srpskom ljubaznošću i prihvatanjem svakoga. Nema veće istine od činjenice da je Beograd jedan od najotvorenijih gradova na svetu, ali kad promenite rakurs posmatranja, primetićete da je ovo sredina iz koje se ljudi ne miču. I to baš u stvaralačkom domenu kad je o kulturi reč. Videćete među velikim imenima u toj oblasti da su ti geniji malo putovali, malo komunicirali sa svetom, u stvari. Uvek su komunicirali unutar granica avlije, a prema drugom prostoru imali su odnos kao prema stranoj teritoriji. Uvek su zauzimali stav arogancije koji je proizilazio iz čiste inferiornosti. Tako, na primer, pored nekih stvari koje su samo maska i zavaravanje, naš odnos prema Rusiji odražava bliskost ne zato što je to tako u osnovi, već zato što se mi razumemo a da nismo imali ni tri časa ruskog. Kod viđenih Srba od imena i prezimena u kulturi odlazak u svet je bio čista klaustrofobija. A da paradoks bude potpun, niko nije bio tako otvoren kao Srbi.
      
       Tako posmatrano, vi spadate u retke Srbe koji su obilazili planetu?
       - Imao sam sreću da su mi majka priroda i majka Mirjana dale nomadsku radoznalost koja me je uvek vukla van granica. Ali, ja nisam apsolutni nomad jer nisam tikva bez korena. Da sam to, mogao sam pre 30-40 godina da ostanem u Parizu, u Londonu, Italiji. U NJujorku sam boravio jedanaest puta ali sam se uvek vraćao u Beograd. Da li je to znak slabosti ili snage, kukavičluk ili hrabrost? Ja mislim da nije ništa od toga već jednostavno osećanje pripadnosti. Celog života sam govorio da sam Balkanac i Srbin. Uvek prvo Balkanac pa onda Srbin. Mislim da je Balkan ono čudo koje nas u najboljem smislu te reči odvaja od drugih delova planete. Za mene je Balkan fascinantan, to je lepota zvuka, naroda, prirode, istorije...
      
       Ako vam je dobro tamo gde možete da radite, šta je to što biste danas voleli da radite u svom rodnom gradu?
       - Meni moj rodni grad danas liči na veliku voćku koja je prilično ugnječena, ali u njegovom jezgru tkivo je sveže i sočno i miriše voćka. Tako meni miriše ovaj moj deo oko Knez-Mihailove ulice, Kalemegdana, ovaj moj pogled sa vrha zgrade na Studentskom trgu u kojoj stanujem.
       Voleo bih da se vratim u onaj Radio Beograd koji je blesnuo sa nekoliko autora na Prix Italia još pre tri decenije, da taj Radio Beograd ponovo bude onaj stari u smislu dobar i da ja u tome na neki način učestvujem.
       Voleo bih da se vratim pozorištu makar u jednom sloju. Da režiram jednu lepu, mirnu predstavu u Narodnom pozorištu, da vidim da li mudrost i iskustvo koje daju godine može da se izbori sa pomodnošću, da se uklopi u potrebe onoga što traži publika danas...
      
       Zašto baš u Narodnom? Bili ste kratko vreme član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, vaša postava "Korešpodencije" i danas se igra u Ateljeu 212?
       - Za Narodno pozorište sam posebno sentimentalno vezan. Čini mi se da se ono nekako najviše mučilo i da mu treba najviše nežnosti i pomoći. Ova druga pozorišta su znala da izguraju čitave sezone koje su bile zanimljive i uspešne, ili poneku veliku predstavu, a u Narodnom pozorištu je poslednjih desetak godina stalno bilo nekih problema. Čini mi se da bi sada i ono moglo da se oporavi i zato bih voleo i sam da učestvujem u tome.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Arsenije Jovanović je rođen 1932. u Beogradu gde je završio pozorišnu režiju u klasi Jovana Kujundžića. Režirao je u JDP-u, Ateljeu 212, Narodnom pozorištu. Specijalizovao je TV režiju u Engleskoj, na Bi-Bi-Siju. Od 1981. bio je redovan profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu - Odsek glume. Režirao je predstave "Tomas Mor", "Kolubarska bitka", "Magbet", "Zli dusi", "Korešpodencija"... Dobitnik je Oktobarske nagrade Beograda. Za stvaralaštvo u oblasti originalnog radiofonskog izraza osvojio je dva puta Prix Italia, nagradu Acustica internationala (1993) na Bijenalu NJDR (Keln), Gran prix RFI (Francuska)...        Oženjen je Irenom, istoričarem umetnosti, sa kojom ima dvoipogodišnju kći Anu.