Žiri je, mimo svakog očekivanja, odlučio da "Zlatnog medveda" dodeli filmu Patrisa Šeroa "Intimnost"

      (Od našeg specijalnog izveštača)
       Na 51. berlinskom festivalu prikazana su (u konkurenciji) 23 filma. Da sam se (ne daj bože) kladila, pogodila bih pobednika tek iz dvadeset i trećeg puta. Da, izvesno, pošto je "Intimnost" ubedljivo najgori film festivala. Ali, ne vredi, sad već ima prestižnog "Zlatnog medveda"!
       Da će se dogoditi neočekivan obrt, to se uglavnom pretpostavljalo: svaki dan smo bili u prilici da u festivalskom biltenu čitamo izjave članova žirija (predsednik Bil Mehanik, inače direktor "Tventi senčeri foksa", tu su još bili reditelj Hektor Babenko, izvesna Dominik Blan, još vrlo lepa Žaklin Bize koja je šetala dečka bar dvadeset godina mlađeg od sebe, zatim Dario Arđento, te još niz nekih ljudi za koje ste jedva čuli) u kojima su otvoreno govorili protiv američkog filma. Dosta je te dominacije, dajte malo španskog, kineskog, francuskog, japanskog i tome slično. Zato se do poslednjeg trenutka niko nije ni usuđivao da tipuje na jedan naslov, sve opcije, pa i najlošije, bile su u igri, i zašto onda unapred pristati na poziciju gubitnika. Međutim, odluka žirija da prvo mesto pripadne "Intimnosti" odista je ne samo van pameti već i, pre svega, van dobrog (filmskog) ukusa. Zbog čega?
       Praktično, zbog svega: ništa u tom filmu nije urađeno kako treba, od režije i fotografije do glume, ničega tu novog pod kapom nebeskom nema, ne dodiruje vas on ni u jednoj sekundi, ama ne tiče vas se uopšte budući da je emocionalno nepokriven, plitak. Opet, imao je preduslov da bude bolji, ako ne i dobar. Jer, snimljen je prema istoimenom a odličnom polubiografskom romanu uglednog britanskog pisca pakistanskog porekla Hanifa Kurešija koji se proslavio knjigom "Moj divni vešeraj" a s njom zajedno i (kao reditelj) Stiven Frirs i (kao glumac) Denijel Dej Luis. Reditelj "Intimnosti" Patris Šero (inače znan po "Kraljici Margo") nije krio u Berlinu da se upravo videvši davnih godina "Moj divni vešeraj" naprosto zaljubio u lik i delo Hanifa Kurešija te je godinama čitao njegove romane i kratke priče ne bi li u njima pronašao "materijal za film". I, eto, najzad ga je našao...
      
       Goli seks
       Film "Intimnost" rađen je u francusko-engleskoj koprodukciji a događa se, te je tako i sniman, u Londonu. O čemu se tu radi? Najviše o seksu kao takvom, to je prva lopta. Film obiluje scenama ogoljenog fakinga, ponekad na ivici lakog pornića, te vas baš zato emotivno uopšte ne drma a čini vam se da, pokatkad, čak i njihov znoj osećate, što jeste mali plus tog ostvarenja. NJihov, pošto je reč o dvoje ljudi koji se svake srede nalaze da, onako još s vrata, krenu s trzanjem odeće, nešto kao u slavnom "Poslednjem tangu u Parizu" gde prestaje svaka druga sličnost, da ne vređamo Bernarda Bertolučija. Elem, oni su DŽej i Kler i to je sve što znaju jedan o drugom, to i da je sreda njihov "higijenski dan". Sve bi to bilo lepo, strast bi potrajala onoliko koliko ona ume da bude burna i neodoljiva, da jednoga dana On ne kreće u potragu: hoće da sazna ko je Ona za kojom toliko žudi pa je prati li prati, otkrivši ne samo da je glumica u nekom desetorazrednom pozorištu već i (navodno) srećno udata, s dvoje male dece. Međutim, kako je sam upravo ostavio ženu i, takođe, dvoje male dece, veruje sasvim ispravno da i Kler isto treba da učini. Da preseče, promeni iz osnova život. E, tu dolazimo već na teren ljubavi, na teren potrebe za potpunom pripadnošću. Što se nje tiče, ne biva: sreda za sredu, a topli dom za topli dom. To ona kaže, istina sa suzama u očima. I tako se njih dvoje razilaze, jednako bezveze kako su se i našli. Oboje su iznova tamo gde su i bili. Beše to vreo ali bolan susret, kratak već po definiciji. Kao priča o (ne)pristajanju ne zvuči loše, čak nimalo. Film je, međutim, nešto drugo od priče i svakako nešto više od života, zar ne?! "Intimnost" Patrisa Šeroa upravo je na tom, 'ajmo reći umetničkom planu, planu gde su Šeroove ambicije očigledno bile daleko veće, omanuo. Ne dostiže ni dubinu, ni suptilnost, ni lepotu, ni tragičnost, ni - ništa. Samo površinu jedne veze koja treba da liči na kobnu a ispala je tanka i isprazna. Rečju, film koji odmah zaboravite s tim što to sada više nije mogućno: govorimo ipak o pobedniku Berlina 2001.
       Odakle, onda, početi s nabrajanjem filmova koji su takvom očajnom procenom žirija ostali praznih ruku? Sigurno najpre od "Čokolade" švedskog reditelja Lasa Halstroma, najtananijeg filma festivala koji je zaista magičan spoj estetskog i misaonog, čarobna bajka o tome kako život jeste lep samo ukoliko ga mi takvim stvorimo a dokazuje da to nije nemoguće. Uostalom, tokom festivala su stigle vesti o nominacijama za "Oskara" i "Čokolada" se, kao izvestan autsajder, odnosno film bez jačeg publiciteta, znači kao nepoznanica, našla u vrhu te trke. Ili već famozni "Trefik" Stivena Soderberga, apsolutno najbolje upakovan film Berlina 2001, i to s veoma relevantnom temom, drogom kao planetarnim problemom broj jedan. "Trefik", baš kao i "Čokolada", imaju po pet nominacija za "Oskara". No, o tim filmovima smo već pisali...
      
       Čudno prijateljstvo
       Reći ukratko priču filma "Pronaći Forestera" Gasa van Santa sa (briljantnim) Šonom Konerijem u naslovnoj ulozi, bilo bi, naprosto, zavođenje u pogrešnom pravcu. Toliko je ona jednostavna. Škotski pisac Vilijam Forester, pošto je u ranoj mladosti objavio samo jedan roman i zbog vrlo loših kritika manuo se ćorava posla, živi na poslednjem spratu neke zgradurine u Bronksu kao mizantrop i jedina zabava mu je gledanje kroz prozor, kroz dvogled, a dole klinci, uglavnom crnci, igraju košarku. Među njima i šesnaestogodišnji DŽamal (debitantska uloga Roba Brauna), sirotinjsko dete ali s izraženim literarnim darom. NJihovo poznanstvo će vremenom prerasti u istinski odano prijateljstvo. Dečko će starca naterati da, konačno, izađe iz svoje prašnjave jazbine na ulicu i provoza se biciklom, znači vratiti ga među ljude, u stvarni život, a starac će mladića naučiti kako treba pisati. Najpre, kaže, srcem udaraš po mašini sve što ti na um padne a onda to proučiš glavom i ispravljaš, doteruješ, ispravljaš i doteruješ. Brusiš.
       Vilijam Forester se, zaista, pod sasvim stare dane vratio u svoju Škotsku i tamo umro, a mladom DŽamalu ostavio u nasleđe svoj njujorški stan i sve u njemu, što će reći nekoliko hiljada knjiga i dve-tri pohabane fotelje. To je tako bilo, biografski podatak. Od toga je Gas van Sant, od tog posebnog odnosa, generacijskog jaza koji se ljubavlju i lojalnošću ipak lako savlađuje, stvorio odista savršen film koji uzbuđuje gledaoce i koji čini da poverujete kako ono što se zove - ljudskost, ipak postoji. Kao majstor velikog kalibra, Gas van Sant to, naravno, čini bez iole patetike, blago i nežno, toplo i tužno a često čak i smešno. Fantastičan film o tome da ipak postoji neko na ovom svetu ko će vas razumeti ma kakvi bili, nadrndani ili crni, ko će uz vas biti kada vam je najpotrebniji i bodriti kad mislite da ste sami sa svojim mukama.
       Šon Koneri je bio u Berlinu (ne samo kao živa legenda već i kao jedan od producenata tog filma) i održao samo pres-konferenciju. Rekao je dve duhovite stvari. Na komentar da je proglašen najseksepilnijim muškarcem na svetu i pitanje u čemu je njegova tajna, uzvratio je: "Bojim se da ću je odneti sa sobom u grob." A zašto Gas van Sant nije došao u Berlin? "Ne znam. Čak i da je došao, verujem da ne bi znao zašto je to uradio." Tom prilikom, šaleći se gotovo sve vreme, Šon Koneri je samo u jednom trenutku bio krajnje ozbiljan govoreći o svojoj političkoj aktivnosti, to jest o borbi za nezavisnu Škotsku. Kratko je rekao kako, nažalost, ne veruje da će je, nezavisnu Škotsku, doživeti.
      
       Bledunjavi niz
       "Pronaći Forestera" bio je, ujedno, i ubedljivo najbolji film druge polovine festivala. Možda, u stvari, jedini zbilja dobar film pošto je sve ostalo bilo sklono teškom padu. To će reći napuštanju dvorane, otvorenim zamerkama programu, uzdasima tipa - u šta mi prođe i ovaj dan, i tome slično. To važi za niz filmova: "Pekinški bicikl" Vang Sjaohua (u kojem se dva momka otimaju oko istog bicikla, slavnog simbola nekadašnje Kine); "Feliks i Lola" Patrisa Lekonta (jeftina melodramica, ja te toliko volim, zašto ne i ti mene...); "Bezbednosna linija" Park Čon-voka (jedna, ipak, suvisla i sadržajna priča o dve Koreje i stalnom sukobu iako je reč o istom narodu i istom jeziku kojeg samo tanka ali jaka granica deli); "Inugami" Masata Harada o japanskoj selendri u kojoj živi porodica omrznuta od ostalih zbog toga što je bije loš glas, donosi nesreću pošto su je zaposeli zli bogovi); "Mali Senegal" Rašida Bušareba (o crnačkom getu u NJujorku, ali sladunjavo prikazanom i bez imalo težine); "Trinaesti dan" Rodžera Donaldsona s Kevinom Kostnerom, ugojenim i s borama već, ništa od one njegove fatalne privlačnosti kao da nije ostalo (film govori o sudbonosnom trenutku kada je, zbog krize u Zalivu svinja zamalo počeo treći i, verovatno, poslednji svetski rat, dakle priča o dugim i presudnim dilemama DŽona Kenedija da li da uđe u "rusku igru" ili se nekako nagodi i izmakne od opasnosti nuklearnog sukoba); "Vajzer" Vojčeka Marčevskog (o uznemirujućim događajima u Poljskoj 1967. kad su proganjani Jevreji iz svojih kuća); "Ti si jedini" Hozea Luisa Garsije (omaž dobrim, starim vremenima kada je ljubav bila ljubav a bol je bio bol, dakle o izgubljenim vrednostima, urađen u stilu nekadašnjih srceparatelnih melodrama i u crno-beloj tehnici, no sve to uzalud, lepše zvuči kad se kaže nego što taj film nudi); najzad kapitalni promašaj festivala, "Zakletva" Majkla Vinterbotoma, vestern o potrazi za zlatom ali sa moćnom ljubavnom pričom rađenom prema romanu Tomasa Hardija, snimljen negde u belim visinama Sijera Madre a koštao je (samo) pedeset miliona dolara. Sve mu to nije vredelo mnogo, gotovo ništa: ostavio je redom svakoga potpuno indiferentnim pošto Vinterbotom nije uspeo da izvuče ono bitno - žestoku emotivnu podlogu koju nudi roman a koja bi dala smisao čitavoj toj spektakularnoj groznici za blagom ali i groznici za "ono malo sreće" u sopstvenom životu.
       Gledali smo, zapravo, jedan dug i predug film o (kao) laži i časti, probuđenoj savesti no suviše kasno, pre svega o pionirima Amerike (1867) koji su prošli pakao da bi Kalifornija danas bila to što jeste. Vinterbotomu se, verovatno opterećenim velikim investicijama i činjenicom da snima svoj prvi holivudski film, sve nekako otelo kontroli te tako "Zakletva" luta u raznim pravcima i ne drži pažnju niti vas iole potresa iako tu ima i gubitka, i nesreće, i smrti. Podrazumeva se da ni gluma u takvom jednom slabašnom filmu ne može biti ništa naročito, pogotovo ne kad igraju Nastasja Kinski i Mila Jovović, obe ne baš previše darovite. Naprotiv. U Berlinu je od čitave velike ekipe filma "Zakletva" bio jedino mladi Majkl Vinterbotom koga je taj festival zapravo i promovisao pre desetak godina pokazavši njegov debitantski film "Poljubac leptira".
       U stvari, postoje možda samo dva filma iz drugog dela festivala koja su u tom bledunjavom nizu ostavila prijatan utisak...
      
       Ko to tamo peva
       Jedan je sigurno "Moj slatki dome" Filiposa Citosa o gastarbajterima svih boja i nacija (čak i američke) koji rade u nekoj rupi od kafane na periferiji Berlina a sve o čemu sanjaju jeste da se odatle pomere, u idealnoj varijanti - vrate kući. Pitanje je, međutim, u šta bi se to vratili kada im tamo odakle su nije valjalo, iz različitih razloga, ni pet para. Zato su se i nabili u taj zadimljeni prostor u kojem, naravno, ima i naših. Ceo štos filma je u tome kako da jave svojima da ništa nisu uradili, ništa nisu postigli. Toga su se setili jedne noći i klade se međusobno ko je hrabar da to prizna. Onda telefoniraju s nekog bednog telefona u koji ubacuju žetone. "Da, tata, ja sam kelner u Berlinu, žao mi je, nisam uspeo..." javlja se najpre odvažno Amerikanac. Mladom Austrijancu otac treska telefon pošto ga se odrekao: sin (mu) voli muškarce. Rusi, opet, imaju neku svoju priču, lažu nešto i mrse. Naš čovek peva, dohvatio mikrofon i grčevito urla neku tužnu i pretužnu pesmu umesto da okrene svoje, tako mu je lakše. Najslađi su u svemu tome dvoje mladih Japanaca, brat i sestra, koji su slučajno banuli u restoran i shvatili šta se dešava. Da, i oni će to isto. Umesto žetona, mladić jednostavno vadi mobilni iz džepa kožne jakne i kaže: "Tata, mi smo u Berlinu, ovde nam je super, potpuno smo vas zaboravili i ne želimo više da znamo za vas". Tras. Kraj. Grle se od sreće. Do slobode se, eto, dolazi i fanatizmom. To Japanci najbolje znaju. Veoma simpatičan film koji baš legne na dušu.
       Na dušu je, bogami, lepo pao i film Emira Kusturice "Priče na super osmici", prikazan van konkurencije, u okviru programa "Panorama". To je dokumentarac o grupi "Zabranjeno pušenje", njenom osnivanju, njenim turnejama, njenom fenomenu. Vic je u tome što Kusturica u tom filmu ide i dalje, on potpuno otkriva sebe, on potpuno demistifikuje sebe, svoj odnos sa grupom ali i sinom Striborom koji udara bubnjeve, a svi zajedno vala deluju baš kao Cigani na drumu u nekom autobusu tipa - ko to tamo peva.
       Recimo još da je primetno bilo odsustvo glumačkih zvezda ove sezone u Berlinu. Malo ko je potegao iz Amerike. Otuda svaka čast osamdesetčetvorogodišnjem Kirku Daglasu koji je stigao na festival da primi nagradu za životno delo. Pošto je pre nekoliko godina imao tešku avionsku nesreću, potom i moždani udar, Kirk Daglas otežano govori i zbog toga se stalno izvinjavao. Ipak, ipak, više puta je jasno i glasno ponovio i mnogobrojnim novinarima, i publici, da nikada ne treba odustati. "Don't give up, don't, never" a prisutni su mu uzvraćali ovacijama i tiho govorili "DŽes, ser, džes ser".
      
       JASMINA LEKIĆ