Kada su se ovdašnji ljudi oslobodili onoga zbog čega su dugo patili, obaveza je Jevreja da se vrate osnovama starog prijateljstva. Jevreji bi morali biti ovde među prvima, u većem ili manjem broju

      Gospodin Dr Izrael Singer zauzima položaj generalnog sekretara Svetskog jevrejskog kongresa gotovo četrnaest godina
       Rođen je početkom Drugog svetskog rata, u izbeglištvu, u vreme kada su njegovi roditelji pokušavali da se domognu Amerike i time spasu od nacističkih progona. Potomak je austrijskih Jevreja. S ponosom ističe da je njegov deda voleo muziku i da je nejednom putovao u Milano da bi tamo uživao u predstavama u Skali. U bližoj i daljoj familiji imao je nekoliko rabina. I sam je završio rabinske studije na Ješiva univerzitetu u NJujorku (visokoj i uglednoj verskoj školi), a potom i pravne nauke na NJujorškom univerzitetu. Doktorirao je političke nauke. Kako u šali navodi, on je rabin koji ne vodi sinagogu i nema vernike; istovremeno je i predavač koji nema studente.
       U NJujorku, gde je sedište Svetskog jevrejskog kongresa, radi u kancelariji na sedamnaestom spratu, dokle uglavnom ide pešice. NJegov sin je takođe završio za rabina. Na pitanje: otkud to da su Jevreji toliko uticajni u svetu, odgovara da su uticajni nesrazmerno svojoj brojnosti (danas u svetu živi nešto manje od četrnaest miliona Jevreja - p.a.) pa se lako primećuju.
      
       Tokom posete Jugoslaviji razgovarao je s patrijarhom srpskim g. Pavlom, sa predsednikom SRJ dr Vojislavom Koštunicom, sa premijerom Srbije dr Zoranom Đinđićem, sa ministrima u saveznoj i republičkoj vladi, javnim ličnostima. Po dolasku u Beograd prvo je posetio Savez jevrejskih opština Jugoslavije. Pozdravljajući one koji su došli da se sa njim sretnu, nejednom je ponovio da mu je žao zbog svega što se dešavalo u Jugoslaviji u poslednje vreme.
       - Ono šta je učinjeno od strane američke vlade i NATO-a u Jugoslaviji nešto je što je dugo pretilo da će se desiti i u čemu se preteralo. Naša borba za pravdu i prava žrtava holokausta u poslednjoj deceniji jednim delom učinila je svet znatno osetljivijim za međunarodnu nepravdu i kriminalnu aktivnost. Nisam sudija da procenjujem gde se kada ogrešilo o tu istu međunarodnu pravdu. Ja samo smatram da je osećanje za pravednost postalo znatno izoštrenije u poslednje vreme, što je delom i rezultat naših napora da ukažemo kako da se ljudi u Francuskoj, u Holandiji, u Mađarskoj i Rumuniji, u Letoniji i Litvaniji, u Hrvatskoj, suoče sa onim šta se dešavalo u njihovoj nedavnoj prošlosti. Postalo je razumljivo da svet postavlja mnogo veće zahteve kada je reč o ponašanju država i tome kako da se moguća ogrešenja zaustave. Ono što se dešavalo u Bosni, apsolutno je neprihvatljivo. Na tom primeru reči su se pokazale kao nešto čime se ništa nije moglo postići ni sa Zapada ni sa Istoka, bar kada govorimo o kršenju ljudskih prava.
       Pitanje koje je iz toga izronilo, bilo je: kako da veliki i moćni prisile manje i slabije da se ponašaju u skladu sa normama međunarodnog prava? To je pred međunarodnu zajednicu i posebno pred Ujedinjene nacije postavilo težak zadatak. Na drugoj strani, istina je da zaštititi se od nečeg lošeg još većom greškom, nije put da se ustanovi pravda. Nisam protiv upotrebe sile u odbrani civilnog stanovništva niti kada treba zaustaviti stradanja čitavih naroda - naravno ako ne postoje drugi načini. Ali, kada se potroše sve mogućnosti, pitanje je da li čak i tada postupiti kao što je to učinjeno u Bosni. Nisam siguran.
       Ne zauzimam poziciju Vatikana gde se protive svakoj formi vojne intervencije. Recimo, protivili su se i invaziji na Irak. Na tom pitanju odjednom su postali preosetljivi a pod njihovim znanjem svojevremeno je stradalo na milione ljudi. Znamo za držanje pape Pija XII. Tišina u vreme najgoreg perioda ljudske istorije je nešto što se ne može prihvatiti. To nekadašnje ćutanje je vrsta stava, a uvek se mora naći vrsta jasnog prilaza stradanju. Ne verujem da su tada svi načini prilaza nesreći bili iscrpeni.
       Nedavno iskustvo bombardovanja je iza nas. LJudi koji su bombardovali, sada imaju obavezu da isprave ono šta su učinili.
      
       LJudi u Srbiji misle da Jevreji nisu učinili dovoljno da se ovdašnja stradanja spreče...
       - Jevreji imaju jake istorijske veze sa Srbima, koje su oslabile zato što se ovde učinilo da te veze, u vreme Miloševićeve vladavine, postanu drugačije. U poslednjoj deceniji bilo je nemoguće održati bliske odnose sa srpskim narodom zbog režima koji je dugo bio na vlasti. Bliske veze između naroda nisu istovremeno i bliske veze sa vladajućim krugovima. Ponosim se što se nismo podnosili sa Tuđmanom, što je i mišljenje velikog broja mojih kolega. Dobro se sećam da sam bio veliki protivnik Tuđmanovog prisustva na ceremoniji otvaranja Muzeja holokausta u Americi. Bio sam u masi onih koji su tim povodom negodovali i demonstrirali, ponašao sam se kao student iako sam tada bio otac u srednjim godinama. To sam tada doživeo kao skandal. Bio sam u grupi oko Elija Vizela, hteli smo da to sprečimo. Ali, ono što se desilo, bila je stvarnost. Isto tako, istorijske veze sa Srbima, koje sežu duboko u prošlost, postajale su sve slabije upravo zbog stvarnosti. To ne znači da ne bi trebalo da se odmah vratimo na nekadašnje istorijsko prijateljstvo, što je i razlog mog dolaska u Jugoslaviju.
      
       Da li se nešto može učiniti kako bi to prijateljstvo Jevreja i Srba postalo praktičnije?
       - Svakako. Sadašnja Srbija trebalo bi da postane ogledni primer obnove. Ovdašnji ljudi još imaju puno teškoća da se oporave od posledica bombardovanja i od lošeg iskustva sa dugom vlašću-prvo onom u komunističkom vremenu a potom i onom u postkomunističkom vremenu. A kada je Zapad učinio ono šta je učinio, obavezao je sebe da to u prvom narednom trenutku ispravi. Oni imaju obavezu i prema ovoj maloj zajednici isto kao što mi imamo obavezu da ostanemo sa Srbima. Oni imaju obavezu da pomognu izgradnju ove zemlje. To je prvo.
       Drugo, tokom Drugog svetskog rata, mnogi Srbi su nas skrivali i pomagali nam. Stradavali smo od istog neprijatelja. Ostale su veze. Veze su i u tome da zapamtimo ko su nam prijatelji i da ih poštujemo, da ih se sećamo i u najgorim vremenima. Ako volimo narod, ne moramo voleti njegovu vlast.
      
       Ovde se, kada je reč o stavu prema Srbima, često poistovećivao stav Američkog jevrejskog kongresa sa stavovima Svetskog jevrejskog kongresa, naročito u prethodnoj deceniji i u vezi sa onim šta se ovde dešavalo. LJudi misle da su te dve organizacije jedno te isto.
       - Trebalo bi da jesmo isto zato što bi trebalo da imamo iste stavove budući da i oni i mi živimo po odrednicom sećanja. Obe organizacije trebalo bi da imaju institucije koje se bave sećanjima na ono što se dešavalo u Evropi, u Izraelu, sa američkim Jevrejima takođe. Na tom planu mislim da nismo učinili dovoljno. Teško je delovati i ostati u ratu za ljudska prava. Organizacije koje se bore za ljudska prava u SAD, sve odreda, podržale su akt agresije Zapada na ovu zemlju. Ali, činjenica da je ovo mala zemlja, relativno govoreći, nije razlog da se desi bombardovanje. Recimo, sedamdesetih i osamdesetih godina ovog veka nije bombardovan Sovjetski Savez gde je vođena loša politika kršenja ljudskih prava. Možda je trebalo biti agresivniji u ranim devedesetim, kada su u Jugoslaviji počele da se dešavaju mučne stvari. Da je tada nešto učinjeno, na početku rata, ne bi bilo bombardovanja pri kraju devedesetih.
       Ali lako je kritikovati jednom kada se sve okonča. Mnogo je važnije proceniti šta se sada može učiniti. Ova zemlja mora biti obnovljena. Oni koji su je bombardovali, imaju prevashodnu obavezu da je ponovo izgrade. Američka vlada je, posle svega lošeg što su učinili režimi u Japanu i Nemačkoj, u tim zemljama primenila Maršalov plan. A tu je i uloga Jevreja - da pomognu oporavak na svakom planu: i društvenom, i političkom, i ekonomskom i onom gde je prva reč humanizam. Da pomognu koliko mogu.
      
       Šta mislite o stanju na Kosovu? Srbi su sada žrtve, žive veoma teško i veoma su ugroženi. Dešava se i da ih ubijaju...
       - Živimo u svetu gde takvih primera ima na više mesta. Evo poređenja. Jedan broj Jevreja živi u svojoj zemlji u teškim uslovima isturenih i tek oformljenih naselja. Odatle mogu da gledaju Arape koji žive u izbegličkim logorima. I jedni i drugi tretirani su veoma loše. Arapi su loše tretirani od strane zemlje koja ih je prihvatila i od strane svoje arapske braće, koja ih ostavljaju da žive po logorima i ne pokušavaju da ih presele na neko bolje mesto; odgovara im da preko tog unesrećenog stanovništva dobijaju političke poene u svetu. Slično je i sa jevrejskim naseljenicima. I oni su izloženi brojnim rizicima. LJudi, naravno, imaju pravo na život u nekom delu sveta ali je pitanje da li žive na pravim i pogodnim mestima. O tome treba da razmišljaju i oni u Izraelu i oni u arapskim zemljama i da zajedno traže odgovore na ove probleme. Ideološke pozicije ne vode političkim rešenjima a ja, eto, verujem da je politika jača od ideologije. Ono što je stvarnost trebalo bi da je jače od verskih, nacionalnih i istorijskih argumenata. Zbog takvog stava često su mi zamerali da pokazujem previše razumevanja za Arape i ne pokazujem razumevanje za sukobe zbog istorijske istine. Međutim, to ne znači da bih dao Brdo hrama, niti da bih, da sam odavde, predao delove Kosova koje zauzima tako važno mesto u srpskoj istoriji. Ovo samo ukazuje da se problem mira mora pošteno raspraviti, pre svega zbog ljudi koji žive jedni do drugih. Nije mi poznato da se išta tako pokušalo u ovoj regiji; nasuprot, ljudi koji su vladali državom koristili su stanovništvo, njegovu veru i njegovu istoriju da stvaraju krizu za krizom. U tome niste sami: slična je situacija u Irskoj, na Bliskom istoku, na drugim mestima u svetu. Strašno je ono što se dešava u Kašmiru. Indusi i Pakistanci se međusobno ubijaju gotovo pola veka. U Londonu, Irska republikanska armija vrši nasilja. Na mnogim mestima sukobi, verski i nacionalni, traju duže od država u čijim se okriljima dešavaju. Ovome treba dodati i problem veštačkih granica koje nasilno razdvajaju ljude. Danas su potrebni pošteni ljudi, oni koji žele da se živi u miru. To je zadatak ovog milenijuma.
       Dalje, pitanje je kako naći rešenje u kojem sukobljene strane mogu da se podjednako potvrde u svojim nacionalnim i verskim potrebama. Kako shvatiti strah koji nastaje kada se povede reč o ugroženosti poštovanja vere na obe zavađene strane? To su zadaci za stvarne političke vođe danas. Postoji vakuum u pojavljivanju velikih ljudi. Ovde dugo nije bilo velikog vođe, što je možda jedan od razloga da nema mira. Kao ilustraciju, naveo bih primer ubijenog izraelskog premijera Rabina. On je otvorio put ka još nepostignutom miru. Zacrtao ga je. Sadat i Begin, obojica tvrdi i nepopustljivi političari, shvatili su u jednom trenutku da je kompromis jedini put. Posle njih, od 1983. godine traje takoreći mir. Kompromis je put i za balkanske narode. U protivnom, zbog starih svađa, sukobi će se nastaviti unedogled.
       Razumem da hrišćani doživljavaju Evropu kao prostor hrišćanstva i pored činjenica da muslimani sve više prodiru u tu istu Evropu. Znam za opasnost od islamskog fundamentalizma, što se može odraziti i na moju ličnu bezbednost. Ali, takođe, znam da živimo u svetu u kojem se mora otvoriti dijalog sa muslimanima i ojačati međusobno razumevanje.
      
       Koju bi vrstu jevrejskog iskustva građani ove zemlje mogli preuzeti kao svoje vlastito?
       - Treba pregovarati. Treba živeti sa svojom istorijom i ne napuštati je. Treba živeti sa svojom verom i držati se te vere. Treba se držati svojih principa i pažljivo graditi odnose sa drugima. Odnos većine i manjine se stalno menja. Demokratija nije lutrija u kojoj pobednik uzima sve. To je ispit gde se pokazuje kako pobednik gleda na one koji nisu pobedili. Mi Jevreji, gde god da nas ima, možemo mnogo da izgubimo jer smo manjina među manjinama svuda po svetu. I Jevreji imaju slična iskustva kao Srbi za koje je Kosovo središte pravoslavlja još od 14. veka. Zato i hoće da ga brane... Kao i Jevreji, i oni, čini mi se, tragaju za razumevanjem i za saradnjom. Rešenje je uvek u davanju i dobijanju. Postoje zahtevi za koje se treba zalagati da bi se ojačalo dostojanstvo zemlje ali treba brinuti i za ljudsko dostojanstvo na obe strane.
      
       Postoji li neka vrsta saveta ovdašnjim građanima koji su veoma dugo živeli izolovani od sveta?
       - Izolacija je ovde zaista dugo trajala. Uzmimo za početak vreme nacizma. Zatim, sve decenije Titove vlasti pa ovih poslednjih desetak godina prethodne vlasti. Građani Srbije žive izolovani od sveta gotovo dve trećine 20. veka! Kako sad protiv toga? Uzmimo primer nečeg najjednostavnijeg: danas je Internet gotovo besplatan. Svaki ovdašnji građanin može da uđe u svet raznih podataka i obaveštenja. Nije to jedini put, ali je to jedan od pravaca praktičnog i brzog povezivanja sa drugima. To je i jedan od načina prenošenja ideja odavde a ne samo preuzimanje onoga iz sveta. U taj svet prosto treba ući.
      
       Mnoge ovdašnje porodice nemaju novca za nabavku računara...
       - Znam, ali to je za sada. Znam takođe da virtuelno iskustvo nije jednako stvarnom iskustvu. Međutim, time se otvara put onima koji žive u siromaštvu a za stvarno iskustvo nemaju sredstava. Ovo je 21. vek u kojem se stvarnost meri satima, a ne godinama. Uzmimo za primer Izrael... On je postao jedan od tehnoloških centara sveta. Svaki tamošnji građanin živi u virtuelnom raju od jutra do sutra. Delom i time što su tako povezani sa svetom, po razvijenosti, Izrael je 39. zemlja u svetu. Ima mnogo manje vode od vas, mnogo manje prirodnih bogatstava, a imaju iste susede kao i vi! I istu vrstu ratova i istu vrstu izolovanosti. Vi ste veći i bogatiji, imate više ljudi. Treba potražiti saveznike za zajednički rad. Mogli biste postati ovdašnja imitacija Izraela. Imate i dijasporu a kao da je ne koristite...
       Srbi imaju stvarnog prirodnog saveznika u Jevrejima. Ne mislim da zbog toga Jevrejima treba dati više nego drugima, ali ne bi trebalo ni da im se da manje. Kada se povela inicijativa za povraćaj imovine verskim zajednicama, ništa nije učinjeno sa jevrejskom imovinom. Nije vraćena ni jedna jedina zgrada. Ovo je jedina zemlja na svetu u kojoj se ništa nije učinilo kada je reč o povraćaju nekada oduzete imovine.
       Da zaključim: verujem da Srbi i Jevreji jesu dva prijateljska naroda. NJihovi odnosi poslednjih godina jesu malo zahladneli zbog izolacije ove zemlje, što je posledica onoga šta se dešavalo Srbima koji su jednim delom podržavali ono što nije dobro. Kada su se ovdašnji ljudi oslobodili onoga zbog čega su dugo patili, obaveza je Jevreja da se vrate osnovama starog prijateljstva. Jevreji bi morali biti ovde među prvima, u većem ili manjem broju.
      
       ALEKSANDAR GAON