Kad bi se sad porušili svi bespravno sagrađeni objekti, to bi napravilo više razaranja nego što su proizveli Drugi svetski rat i NATO bombardovanje zajedno

      Da sam znao kakve me muke čekaju, bolje da sam nogu polomio, pre nego što sam krenuo u ovu avanturu. Noga bi do sad zarasla, a ja bih bio srećan čovek. Odrali su me svi - od prodavca placa, preko preduzimača, arhitekte, priključka za struju i telefon i advokata za građevinsku dozvolu. Silne sam pare dao, dozvolu nisam još dobio i sad mi još prete rušenjem. Osećam se kao kriminalac. Svakog dana sebe ubeđujem da mi niko ništa ne može, ali ne ide. Nervi su mi na izmaku", objašnjava Branislav M. Čini se, tipičan predstavnik klase bespravnih graditelja. Sad čeka legalizaciju i misli odakle će za nju nabaviti novac.
       Osim za potrebe revolucije, nova vlast preti da će bagere iskoristiti i za lečenje epidemije bespravne gradnje. Ova tema postala je medijska atrakcija - hoće li se neko zainatiti u principijelnosti, pa srušiti za primer kuću Goranu Bregoviću, ili će prvo zaređati po Dedinju. A problem je daleko kompleksniji.
       Iskazane namere nove vlasti, bar prema izjavama zvaničnika, prilično su kontradiktorne: dok jedni tvrde da će bez pardona i milosti rušiti sve što je u protekloj deceniji bespravno sazidano, drugi govore da će sve što je moguće, biti legalizovano i uklopljeno u regulacione planove, a da će bager poslati samo na "objekte" koje nikako nije moguće tolerisati - to su kuće i lokali "posađeni" na saobraćajnicama, dalekovodima, zelenim površinama i sličnim egzotičnim mestima.
      
       Toplo-hladno
       Prilično su različite procene o tome koliko u Srbiji, a posebno u Beogradu, koji je ovom bolešću najviše zahvaćen, ima takozvanih bespravno sagrađenih objekata. Prema informaciji koju je izneo dr Dragoslav Šumarac, novi republički ministar urbanizma i građevina, u Srbiji postoji 700 000 bespravno sagrađenih objekata. Podaci za Beograd drastično variraju - dok se najčešće pominje broj od 200 000 bespravnih objekata, objavljeni podaci Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove Beograda kažu da ima 95 419 takvih objekata. U Novom Sadu, drugom po redu "napadnutom" gradu u Srbiji, ima oko 40 000 bespravno podignutih građevina.
       Vlasnicima ovih građevina, po sistemu toplo-hladno, čas se obećava rušenje, a čas legalizacija i maksimalno pojednostavljenje procedure za dobijanje građevinskih dozvola. Kad bi se zaista porušilo sve što je izgrađeno, Beograd bi pretrpeo veća razaranja nego tokom Drugog svetskog rata i NATO bombardovanja zajedno, tvrde zastupnici legalizacije. Dok stvarno ne počne rušenje, ovakvom ponašanju ne može se stati na kraj, dokazuju zastupnici drugog, radikalnijeg načina. Jedino u čemu se svi slažu, jeste da dalju divlju gradnju treba zaustaviti.
       Ministarstvo urbanizma i građevina, tvrdi ministar Šumarac, kao prioritetni zadatak odredilo je baš ovaj problem. Dijapazon se kreće od uvođenja kazne zatvora do tri godine za bespravne graditelje i povećanja novčane kazne za deset puta, pa do masimalnog uprošćavanja procedure za dobijanje građevinske dozvole, koja je sada tako mukotrpna i skupa (a traje i po nekoliko godina) da mnogi unapred ili usput odustanu i odmah krenu da zidaju.
      
       Obesna gradnja
       "Treba razgraničiti tri osnovne vrste divlje gradnje", kaže u razgovoru za NIN prof. dr Vladimir Macura, direktor Urbanističkog zavoda Beograda. "Prvo su kiosci po ulicama koji su sasvim zakrčili trotoare, drugo je kompleks Dedinja i sličnih lokacija, gde se nije gradilo da bi se svoja ili dečija glava stavila pod krov, već bi to moglo da se tretira kao obesna gradnja - tamo nema kuće ispod dva-tri miliona maraka, a pri tom vlasnici nisu imali toliko elementarnog sluha da pomisle kako ipak žive u gradu, pa im je valjda potrebna i neka dozvola. I treći tip građevina su one po obodu grada, koje je napravila sirotinja i nevoljnici izbegli pod "Olujom", kosovskom tragedijom, ili pritisnuti domaćom nemaštinom."
       Da li ćemo mi sad reći da su 400 do 500 hiljada ljudi koji tu žive "divlji ljudi", pita se profesor Macura. "Naravno da nisu - oni su dovedeni u situaciju da nisu mogli drugačije rešiti svoj problem - sistem je bio kršitelj zakona. Ove ljude prosto je primoravao na nezakonito ponašanje. Oni sada nisu u zoni zakonitosti, ali u zoni prava sigurno jesu. Drugi je slučaj sa graditeljima luksuznih vila, koje je sistem, pak, podsticao da se tako ponašaju, jer su znali da im niko ništa ne može", smatra profesor Vladimir Macura. On podseća da je u junu 1999. godine stupila na snagu nova evropska Povelja o osnovnim ljudskim pravima, u koju su uneta četiri nova osnovna ljudska prava, a jedno od njih je pravo na stan. Naša zemlja, doduše, još nije potpisnik te povelje.
       Bespravna gradnja nastajala je u slučajevima kad se graditelji nisu obraćali Zavodu za urbanizam, ili su se obratili, dobili potrebne uslove, a onda ipak sagradili nešto drugo. Sad su sve oči uprte u građevinsku inspekciju, na koju je, izgleda, prevaljen teret da se "obračuna sa pojavom". Inspekcija mora dobiti pomoć sa svih strana, kaže u razgovoru za naš list Vladimir Miković, načelnik Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Savski venac, koja je (zbog famoznog Dedinja) najviše pod pažnjom javnosti. "Bez asistencije policije ne možemo ništa da uradimo. Dešavalo se da naletimo na dobro obučene ekipe koje su nas i fizički sprečavale da obavimo posao", kaže Miković. Na pitanje da li to znači da se kola onda slome na graditeljima koji nemaju plaćene ekipe za odbranu i zaštitu od bagera, Miković kaže da to nije namera. Izvršni odbor opštine doneo je načelnu odluku da se spreče dalji "napadi" divljih graditelja, posebno na javnim i zelenim površinama i "tu milosti nema - ne može neko usred parka da pravi ugostiteljski objekat, ili kuću na tuđem zemljištu", kaže Miković. On napominje da je, na primer, regulacioni plan za Dedinje 1995. godine stavljen van snage, a novi nije donet, pa je nastao pravni vakuum, u kome inspekcija nije mogla znati šta je gde planirano, pa da na vreme reaguje.
       I među bespravnim graditeljima postoje dve kategorije - jedni su oni koji i ne pomišljaju da pribave građevinsku dozvolu (skupo je i dugotrajno) a drugi bi hteli da budu legalisti, ušli su u postupak, ali nemaju strpljenja da čekaju mesecima, pa i godinama dozvolu, nego odmah zidaju. U takvim slučajevima inspekcija ima zakonsko pravo da ostavi rok od 30 do 90 dana da se dozvola pribavi, iako su svi svesni da je to, u sadašnjim uslovima, nemoguće. "Da bi se došlo do građevinske dozvole, potrebno je prethodno pribaviti još 17 različitih dokumenata. Svaki od njih zahteva određenu pripremu, čekanje, angažovanje pravnika, arhitekata i drugih stručnjaka i ako uzmemo da se za svaki od tih dokumenata mora dolaziti bar 4-5 puta, možemo izračunati koliko savesni graditelj treba da izgubi radnih sati i dana dok dođe do građevinske dozvole", kaže Miković. Zato, smatra on, treba razmisliti može li se izradom novog Zakona o izgradnji objekata ta procedura pojednostaviti. Onda bi i za inspekcije, a i za bagere, bilo manje posla.
      
       Pokušaj legalizacije
       Ministar građevina dr Dragoslav Šumarac i ovu mogućnost je nagovestio, ali nije eksplicitno najavio kada će to biti urađeno i šta će pojednostavljenje podrazumevati. Naši sagovornici uglavnom se slažu da kod naroda postoji otpor prema administraciji. Prethodni pokušaj legalizacije, koji je nazvan "Čovićev", po Nebojši Čoviću koji je tada bio predsednik Izvršnog odbora Skupštine Beograda, nije naišao baš na masovan odziv, mada je to svakako šansa da obe strane nađu svoj interes - bespravni graditelji da se legalizuju i uđu u zonu zakonitosti, a državna (odnosno gradska) kasa da se napuni, jer prilikom legalizacije treba platiti sve neplaćene dažbine.
       "Mora da proradi božja pravda koja se zove novac. Prilikom legalizacije treba naplatiti ne samo gradsko građevinsko zemljište, nego i realne troškove funkcionisanja grada. Bilo bi pošteno da se uvedu i neki kazneni poeni. Ne možemo sad jednostavno reći - tako je kako je, situacija je bila namrgođena i teška, imali smo narodnog neprijatelja i bombardovanje, pa da sve zaboravimo. Moramo uvesti ekonomske mehanizme, pored kaznenih odredbi za buduće pokušaje, mada shvatam da ljudi na to ne pristaju, jer znaju da se sve to sad ne može porušiti. Samo kvadratni metar rušenja košta oko 70 maraka", kaže prof. dr Macura.
       Kad je reč o bespravnoj gradnji, pogotovu u Beogradu i većim gradovima, ne sme se nikako zanemariti nadziđivanje, koje je moglo izgledati, a za neke i jeste, vrlo atraktivno. Naime, do 1995. godine zajedničke prostorije zgrada bile su u nadležnosti opština, pa su ih one i dodeljivale za nadogradnju, ili adaptaciju u stanove. Potom su, posle otkupa stanova, prešle u ruke stanara. Ideja je, tvrde stručnjaci, lepo zamišljena, ali se pretvorila u svoju suprotnost. Stanari pojedinih zgrada su ove svoje tavane i potkrovlja počeli da prodaju za ogroman novac, pa čak i da se time bave u vidu "zanimanja".
       "Na početku su se tavani i potkrovlja ustupali za krečenje fasade, uvođenje interfona, antena i uređenje zgrade, od čega je imala koristi i zgrada i ceo grad. Vremenom su se stanari izbezobrazli, pa počeli da traže deviznu gotovinu, misleći da investitor treba da im nadoknadi sve što u životu nisu postigli. Investitori, sa druge strane, da bi im se isplatila investicija, počeli su da zidaju više nego što je predviđeno, tako da je nastao opšti haos. Smatram da je najbolje, ako se želi uvesti red, ovu oblast vratiti u nadležnost opština i tačno propisati us- love za nadogradnju", kaže Kaća Lazarević, vlasnica agencije za promet nepokretnosti "Alka". Ona napominje da je, zbog visoke cene kvadrata u centru grada, najisplativija i najatraktivnija upravo gradnja u centru.
       Ovde, opet, dolazimo u kategoriju poznatu pod nazivom "srpska posla". Investitori nadogradnje smatraju kako je nepravedno i nemoralno da ljudi kojima je država omogućila da otkupe svoje stanove za po stotinak maraka, tavane "koje im nije deda ostavio" sada prodaju za desetine hiljada maraka i ucenjuju investitore koji još moraju uložiti novac za izgradnju i sve ostale troškove. Stanari, pak, misle da nikad nisu dovoljno naplatili "uljezu" koji će "za jeftin novac" doći do kvalitetnog i skupog stana u njihovoj zgradi. Sudovi su se toliko napunili međusobnim tužbama zaraćenih strana da se ovakvi ugovori sada moraju overavati isključivo u mesnim nadležnim sudovima.
       Ako bi nadležni i ovaj problem uzeli u razmatranje, možda bi se na nivou opština, gradova, ili republike mogli propisati jedinstveni uslovi za nadogradnju (a ne da o pitanju gradnje kao sada odlučuju trgovci, vodoinstalateri i medicinske sestre, predstavnici skupština stanara) i da novac investitora odlazi isključivo za održavanje zgrada, umesto što nam fasade padaju na glavu.
      
       Proizvođači haosa
       Do sada je divlja gradnja "podivljala" i u ovoj oblasti, pa mnogi tvrde da bi neki jači zemljotres "poskidao" većinu tih dozidanih objekata. "Sve zavisi kako je zidano - ako su napravljeni valjani statički i geomehanički proračuni, odnosno proračuni nosivosti temelja, zidova, stabilnosti međuspratnih konstrukcija i ako je zidano solidno, odgovarajućim materijalom, onda nema opasnosti. Međutim, ako se investitoru kaže da je zgrada predratna, bez betonskih serklaža, sa drvenom međuspratnom konstrukcijom, a on nazida još tri sprata, onda je to opasno. U takvim slučajevima mora se raditi projekat ojačanja temelja, što je često skuplje od vrednosti cele zgrade, pa nema smisla sanirati. Zato je potrebno prethodno pribaviti građevinsku dozvolu, da bi se tačno znalo šta je gde moguće graditi", kaže za naš list mr Boško Stevanović, asistent na Građevinskom fakultetu u Beogradu.
       Bila bi sada sasvim odvojena tema razmatrati korupciju, organizovani kriminal, pa i mafiju i u ovoj oblasti. Niko ovde nije nevin - jedni su u problem upali iz neznanja ili lakomislenosti, drugi iz nužde, a treći zbog mogućnosti brze i relativno lake zarade. Osnovno je da je svima to omogućeno.
       "Gde god začeprkamo, ulazimo u problem neusaglašenosti pa i međusobne suprotstavljenosti propisa koji regulišu oblast gradnje. Tako dolazimo do krajnje instance da je zakonski sistem proizvođač haosa", kaže prof. dr Vladimir Macura. To treba urediti i omogućiti legalnu gradnju jer, kaže, "zidati je zdravo".
      
       BILJANA STEPANOVIĆ