Posle deset godina ćutanja, u kojima su sindikati možda dva puta kinuli, u Srbiji je na samom početku reformi otvorena sezona štrajkova

      Jednom su nogom zakoračili u prazno a druga kleca. Tako izgledaju tri vajna partnera - srpska vlada, sindikati i, u ime poslodavaca, Privredna komora Srbije i Unija poslodavaca Srbije, koji bi trebalo da postignu "sporazum o socijalnom miru" od odsudne važnosti za podnošljivu tranziciju društva od crne rupe gubitaka, lopovluka i korupcije ka slabašnom svetlu iz tunela.
       Vlada Srbije, na koju su se u isti mah sručila kriza na jugu Srbije, nestrpljivi Crnogorci i ekonomsko nezadovoljstvo, traži "ljudsko razumevanje", kaže za NIN Nebojša Miletić, zamenik ministra za rad i zapošljavanje. "Na drugi način to mogu da definišem kao 'društvenu solidarnost'. Ako postignemo sporazum, to neće značiti da preduzeća neće moći da podižu plate ako imaju odakle, neće značiti da će sindikati prestati da rade, niti mi možemo da nekom zabranimo da štrajkuje, niti imamo takvu nameru. Ali svi treba da se zapitamo ko će nam dati pare, bilo kao donacije ili investicije, ako svi budu štrajkovali i ako zemlja bude još nestabilnija nego što jeste."
      
       Tri pameti
       Tri sindikata, koji treba da se pojave kao potpisnici sporazuma o socijalnom miru i "prestanku sindikalnog rata", jesu tri različite priče. Samostalni sindikat Srbije (SSS), koji je do juče bio veran prethodnim vlastima, tek treba da prođe kroz samootrežnjenje i pronađe svoje mesto na sindikalnoj sceni. Ujedinjeni granski sindikati (UGS) "Nezavisnost" doživeli su da im se članstvo u kratkom roku gotovo utrostruči. Oko 400 zahteva za registracije regionalnih podružnica ovog sindikata čeka odobrenje Ministarstva za rad. Milan Nikolić, potpredsednik UGS "Nezavisnost", upozorio je Ministarstvo, samim tim i svog bivšeg kolegu Dragana Milovanovića, donedavno predsednika Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata (ASNS), da se odnos stare i nove vlasti prema UGS nije mnogo promenio. Na prošlonedeljnom sastanku sa ministrom Milovanovićem uopšte nije bilo reči o potpisivanju sporazuma o socijalnom miru niti su se sindikati na nešto obavezali. "Ministru su verovatno bili potrebni politički poeni. Uprkos tome, ne znači da o pitanju socijalnog mira ne želimo da razgovaramo", kaže Nikolić.
       Treći sindikat, ASNS, u najdelikatnijoj je poziciji. Preko svog ministra učestvuje u vlasti, što mu daje potencijalno veću institucionalnu moć od one koju ima po broju članova, i istovremeno ga dovodi u neprirodnu poziciju da treba da bude i sa jedne i sa druge strane pregovaračkog rova.
       Nijedno od sindikalno važnih zakonodavnih pitanja još nije rešeno, od zakona o reprezentativnosti sindikata (od toga šta nekoga čini članom sindikata, do formiranja sindikalnih pregovaračkih timova u preduzećima) do raspodele imovine kojom danas raspolaže samo SSS, ali ta su pitanja, zahvaljujući novom ministru, ipak pokrenuta s mrtve tačke.
       Poslodavci u našoj priči tek nisu poslodavci: ovakva kakva je, Privredna komora Srbije ne predstavlja nikoga a pravi poslodavci formiraće se kroz proces privatizacije i onom brzinom kojom ona bude tekla. Privatni poslodavci, čiji je Unija samo jedan od predstavnika, tek treba da postanu važni igrači na srpskoj ekonomskoj sceni kad umesto, zvanično statističkih, 1,5 zaposlenih počnu legalno da zapošljavaju 10 ljudi.
       "Gotovo u svim zemljama koje su ušle u tranziciju postojao je socijalni pakt jer se pokazalo da objektivna situacija zahteva uzdržavanje socijalnih partnera od najradikalnijih metoda borbe i da bez takvog dogovora, koji je u nekim zemljama trajao i više godina, jednostavno ne bi bilo prostora da se izvedu one promene za koje se unapred znalo i da su bolne i da su neophodne", kaže Zoran Stojiljković, politikolog. Takav dogovor, s jedne strane, lišava sindikat njegovog najubojitijeg sredstva štrajka a, s druge, obavezuje vladu, kao najvećeg poslodavca, i druge poslodavce da garantuju onaj životni minimum koji će zaštititi najsiromašnije slojeve stanovništva. Tripartitna tela moraju za sve to vreme da zajednički odlučuju o najvažnijim ekonomskim projektima, od privatizacije, do fiskalne politike, reforme penzionih fondova i politike zapošljavanja.
       "Kako teku pregovori? To zavisi od odnosa snaga. Oružje sindikata su lojalnost, međusobna solidarnost i ugled koji uživaju među članstvom. Ako to imaju, onda akterima vlasti daju na znanje da iza njih stoji veliki broj potencijalnih birača i da se ne sme izgubiti njihova podrška na izborima", kaže Stojiljković.
       Priči o postizanju socijalnog mira ne nedostaju lokalni uznemirujući politički koloriti. Dragan Savić iz UGS "Nezavisnost" tvrdi da korumpirani direktori koji su do juče bili socijalisti sada masovno pristupaju Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS) i da je šikaniranje radnika po preduzećima takvo da "Nezavisnost" ima nameru da izda belu knjigu o maltretiranju i progonima svojih članova od 5. oktobra do danas.
      
       Zvuci rodnog kraja
       Iza nekih najnovijih protesta, smatra dr Mirosinka Dinkić, pre svega posle stavljanja van snage sadašnjeg zakona o privatizaciji, stoje neke druge snage a ne sindikati. Nedavno je SSS pozvao na generalni štrajk svoje članstvo zbog ukidanja privatizacije u kojoj su radnici imali pravo na besplatnu raspodelu ili kupovinu s popustom do 60 odsto akcija, što se poklopilo sa protestima Socijalističke partije Srbije (SPS).
       U sindikalnom potresu u Telekomu Srbija, politički analitičari prepoznaju sukob unutar DOS-a za prestižno mesto direktora Telekoma Srbija i još prestižnijih poslova oko telekomunikacija. Predsednik sindikata "Nezavisnost" u PTT Srbija Leonard Bobisud izjavio je da postoji bojazan da "određene strukture iz sadašnje vlasti žele da razbiju 'Telekom'". Za poslednjih deset godina, dok je privreda u vreme bivšeg predsednika Jugoslavije tonula, sindikati su (čast izuzecima) kinuli jedva dvaput. U utorak je predsednik sindikata Telekoma Srbija Zoran Mrvaljević poručio da će Vladu Srbije skupo koštati to što neće da udovolji zahtevu sindikata i poveća plate za 73 odsto. Da bi priča bila potpuna, treba reći da italijanski partner u Telekomu prvo traži da se povećaju cene telefonskih usluga (za oko 100 procenata) da bi dao saglasnost za povećanje plata.
       Povećanje plata traže i prosvetari i zdravstveni radnici i deo rudara kojima su podršku pružili i zaposleni u jednom od najvećih srpskih državnih preduzeća, u Elektroprivredi Srbije.
      
       Grlom u jagode
       Republički ministar finansija Božidar Đelić izjavio je u utorak da "nije momenat da se ide u štrajkove i nerealne zahteve prema vladi". "Jedino što mogu dobiti oni koji traže ogromna povećanja plata su obećanja ili bezvredni papiri", rekao je Đelić. "Živ novac nije ovde i danas sa nama. Možda možemo ići grlom u jagode i probiti budžet, ali jedino što ćemo time uraditi jeste da prouzrokujemo novu hiperinflaciju. Vlada će tražiti svaki mogući prostor za povećanje plata, ali danas, u februaru ili martu, nije realno tražiti velika povećanja u bilo kojoj oblasti", rekao je Đelić.
       "LJudi su se samooslobodili, oslobodili su se onog straha za vreme bivšeg režima, osetili su da su izneli promene koje su se dogodile, i neki su jednostavno u tom svom samooslobađanju prešli granice", objašnjava Nikolić ovu iznenadnu poplavu štrajkova. "Sindikati bi veoma mnogo mogli da pomognu vladi u kanalisanju tog nezadovoljstva na prihvatljiv način, ali za sada ne postoji dobar dijalog između njih i nas", kaže Nikolić. "Čini mi se da bi neko iz vlade trebalo da se obrati građanima najjednostavnijim rečima i da im kaže dve obične stvari - da neće biti gladnih i da ljudi neće biti bez lekova."
       Sudeći po Miletićevim rečima, vlada pokušava to da učini. "Naša su vrata otvorena za sve dogovore i spremni smo da saslušamo sve koji dođu. Ali ako se o novcu radi, onda moramo da kažemo da je u našem ministarstvu i svim drugim ministarstvima stanje 'nula' i da novca jednostavno nema. Počeli smo prvo od sebe, i iz vlade i iz ovog ministarstva moraće da ode 20 odsto ljudi. Ali oni neće otići na ulicu tek tako, već će im se ponuditi neko rešenje da budu zbrinuti. Tako kako radimo ovde, nameravamo da radimo i uopšte" kaže Miletić.
       Stojiljković smatra da su građani najsofisticiraniji, najsuptilniji i najtrezveniji članovi društva i da najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je većina građana realna i da ne očekuje da će se njihov materijalni položaj brzo promeniti. Samo jedna petina ima "kratak fitilj", kaže Stojiljković, ali to ne znači da vreme nestrpljenja neće brzo početi. Tim pre što ga delimično podgreva i vlast svojim izrazitim angažmanom u postavljanju "svojih ljudi" i onih koji su je u procesu promena "zadužili" na stotine hiljada važnijih i manje važnih pozicija u društvu.
       "Potrebna je politika čistih ruku", kaže Stojiljković. "Potreban je jasan odnos vlasti prema korupciji i kriminalu. Ozbiljni pomaci na tom planu mogli bi da stvore poverenje između vlasti, sindikata i drugih grupacija, da se nepremostiva materijalna ograničenja lakše podnesu. Rečenica 'Imaćemo nevolja' ne mora automatski da znači da će taj neko biti kažnjen na izborima, sve dok se vidi da taj neko pokazuje da ima svetla na kraju tunela."
       "Za vladu Srbije nema drugog izbora nego da se sa problemima bori tako što će brzo i odlučno ući u promene. To je lek i za Bujanovac, i za dogovore sa Crnom Gorom, i za ekonomsku situaciju ovde. Vlada ne treba ni radnicima ni građanima da obećava ništa što bi ograničilo normalno funkcionisanje tržišta. To znači da u tom tripartitnom sporazumu ne treba da stoje ni garantovane cene hleba, ni plate utvrđene na ovom ili onom nivou", smatra dr Mirosinka Dinkić.
      
       Politički kompromis
       Ona smatra da su nam u ovom trenutku međunarodne finansijske institucije naklonjene i da će njihova dalja naklonost zavisiti od brzine kojom se sprovode reforme. Od toga zavisi i kada ćemo moći da povučemo kredit za strukturno prilagođavanje Svetske banke koji podrazumeva i zbrinjavanje radnika koji su višak u preduzećima. "Moje procene su da bi takvih ljudi bilo godišnje oko 200 000 i da bi za njihovo zbrinjavanje, a to znači garantovanu isplatu 50 odsto prosečne plate u privredi i redovno plaćanje socijalnih doprinosa, bilo potrebno oko 200 miliona dolara. To je novac koji može da se obezbedi i nema razloga da tu bude većih potresa jer niti bi to stalno bili isti ljudi niti bi oni godinama bili na birou", kaže dr Dinkić. "Ne postoji nijedan razlog zbog koga bi danas i sutra situacija bila manje socijalno podnošljiva nego što je to bila juče."
       U jednom nešto drugačijem kontekstu, dr Miodrag Zec kaže da se baš na planu zakona o privatizaciji pokazalo da će većina ekonomskih pitanja, za koje se smatralo da su prvenstveno ekspertska, morati da se rešava političkim kompromisom. Evo nekoliko predubeđenja koje će, po mišljenju dr Zeca, odrediti dalji tok dešavanja: "LJudi ne shvataju da preduzeća nisu njihova. Radnici i direktori će se u mnogim preduzećima naći na istoj liniji fronta protiv stranih partnera jer se boje da će im dosadašnje pozicije biti ugrožene; zbog velikog broja prevara u prošlosti, biće mnogo oprezniji i manje tolerantni. Dosadašnje iskustvo im govori da uvek postoji neki novac, tajni ili javni, i da samo ako se dobro pritisne, vlast će taj novac odnekud izvući. Ovo je prva vlast koja će morati da izađe pred ljude i kaže: nema. LJudi se pitaju zar se nismo već dovoljno namučili. Ali ono što smo do sada plaćali bili su troškovi odlaganja tranzicije a u vremenu koje dolazi tek ćemo plaćati troškove tranzicije", kaže dr Zec.
      
       TANJA JAKOBI