Savezna vlada tražila je izmeštanje delova RTS-a na rezervna radna mesta. Dragoljub Milanović je naredbu potpisao, ali je nije izvršio

      Dragoljub Milanović, bivši generalni direktor Radio televizije Srbije, trenutno se nalazi u Centralnom zatvoru u Beogradu i čeka suđenje. Još pre samo četiri meseca bio je to čovek koji je, dok su hiljade demonstranata (5. oktobra) hrlile ka zgradi televizije u Takovskoj 10, mirno sedeo u svojoj kancelariji, jeo ćevape i čekao da ga zaštiti policija i vojska... Oval sa ćevapima biće jedan od retkih predmeta koji će preživeti to popodne i stajati na istom mestu i sutradan, dok se Milanović bude oporavljao od zadobijenih povreda, a gradom već bude kružila priča da je mrtav jer nije lako preživeti tolike batine.
       Dok su njegove kolege iz Informativnog programa prošle sa ponekim šamarom ili uvredom, Dragoljub Milanović jedva je spasen od mase koja se na njega sjurila u trenutku kad je napustio zapaljenu zgradu RTS-a. Gnev građana sručio se na čoveka koji je za njih bio simbol bahatosti i svemoći vlasti, čiji su život i karijera u poptunosti oličavali uspon jednog sistema.
       Dragoljub Milanović trenutno sedi u Bačvanskoj ulici ne zbog finasijskih malverzacija za koje ga terete - mada će verovatno i taj predmet stići pred sud, već zbog optužbi da je odgovoran za pogibiju šesnaest radnika RTS-a u napadu NATO-a u noći između 23. i 24. aprila. Tela dvoje poginulih nisu nikada pronađena.
       Kada se dogodila tragedija, porodicama poginulih niko ništa nije javio, oni su u višednevnoj agoniji bili prepušteni iščekivanju i glasinama da ima još preživelih. Rukovodstvo RTS-a nije se ni kasnije obratilo porodicama, nije odgovaralo na njihova pisma, nije proglasilo dan žalosti, nije prisustvovalo sahranama... Da sve izgleda još morbidnije, Milanović je baš u vreme kad su njegovi radnici sahranjivani napravio grandioznu svadbu svom sinu. Bio je i prvi koji je dao izjavu da su poginuli novinari. U oktrobru 1999. godine porodicama su podeljene spomen plakete, koje su potpisali Milanović i Jokanović "u znak duboke zahvalnosti za nesebičan doprinos, hrabrost i ličnu žrtvu u odbrani najviših profesionalnih i etičkih vrednosti tokom agresije NATO koalicije na Jugoslaviju proleća 1999. godine". Devet porodica vratilo je plakete.
       "Moj sin nije nikakav heroj, nije nosio pušku, nije bio borac, on je samo bio na svom radnom mestu", kaže Žanka Stojanović, majka pokojnog Nebojše Stojanovića."Tražimo istinu, pravdu i da budu osuđeni za zločin koji su učinili. Bez obzira da li su znali ili ne, imali su odluku vlade da sklone tehniku i ljudstvo. Nisu to učinili."
      
       Krivična prijava
       Porodice su tužile i NATO a prilikom posete Beogradu primila ih je Karla del Ponte. "Pitala sam je: 'Ako su oni i znali da će biti gađana zgrada, zar vi niste znali da u toj zgradi neće biti ni Milanović ni Milošević?'. Rekla je da i ona ima sina i da nije zaključila dosije."
       U trenutku kada je zgrada pogođena u njoj se nalazilo između 100 i 150 ljudi, koji su, pod pretnjom otkazom, morali da budu na radnim mestima. Iako su od ponoći do ujutru emitovane iste vesti, koje je čitao isti spiker, na posao su dolazili svi, uključujući i šminkere. To je bila jedina televizija koja je funkcionisala na ovaj način, ostale su se dovijale premeštajući se sa mesta na mesto ili puštajući snimke.
       Porodice dvanaestoro nastradalih ovlastile su advokata Slobodana Šišića da zatraži krivičnu odgovornost Dragoljuba Milanovića i još nekih tadašnjih čelnika RTS-a. Punih petnaest meseci javni tužilac Andrija Milutinović (on je pozvan da preduzme zakonske mere) nije se oglašavao. Onda su porodice odlučile da same naprave prijavu. Pored direktora RTS-a, prijavljeni su još i Milorad Komrakov (urednik Informativnog programa), Vukašin Jokanović, (predsednik Upravnog odbora), Tatjana Lenard (novinar), Dušan Vojvodić (zamenik urednika), Milan Topalović (tehnički direktor), Dušan Jakovljević (generalni sekretar) i Slobodan Perišić, šef obezbeđenja. Prijava se odnosi na krivično delo "teško delo protiv opšte sigurnosti".
       Na krivičnu prijavu su se, jula prošle godine, odlučili, kako kaže advokat Šišić, iako su svesni da raspolažu relativno oskudnim podacima i da tužilaštvo nije motivisano da istražuje slučaj, pa bi se moglo desiti da prijava bude odbačena, verovatno zauvek.
       Predmet, međutim, poprima dramatičan tok posle petog oktobra. U onome što je ostalo od Takovske 10 Slobodan Šišić pronalazi službenu belešku iz koje se utvrđuje postojanje famozne "naredbe br. 37", koju je, u sklopu naredbi koje je u vezi s ratom donela savezna vlada, potpisao Dragoljub Milanović i koja traži izmeštanje delova RTS-a na rezervna radna mesta. Beleška sadrži obaveštenje da je šef obezbeđenja Slobodan Perišić u više navrata tražio od Milanovića da aktivira naredbu, ali da je ovaj odbio. Potpisali su je najviši rukovodioci službe Odbrane i zaštite RTS-a: Slobodan Perišić, Mitar Đerić, Zvonimir Jocić i Andrija Tadić, drugog aprila 1999. godine.
       To znači da Milanović nije izvršio naredbu koju je lično potpisao. Zašto? To možemo nagađati, no Slobodan Šišić kaže: "Milanović je bio čovek koji je svoje postupke usklađivao na osnovu komunikacije sa samo jednim čovekom: sa Slobodanom Miloševićem. Sva druga uputstva, dolazila od vlade ili od bilo koga drugog, za njega su jednostavno bila nebitna."
      
       Savest
       S obzirom na saznanje o postojanju "naredbe br. 37", porodice poginulih radnika su prijavu protiv Milanovića preinačile i terete ga, sa ostalima, za krivično delo ubistva sa predumišljajem. Na osnovu novih saznanja, prijava je proširena i na Jovana Ristića, Milanovićevog pomoćnika. U dopuni prijave se navode i drugi dokazi da su okrivljeni znali za predstojeće bombardovanje. Što se tiče Milanovićeve odbrane, za sada se javno ne izjašnjava, pošto je predmet okarakterisan kao vojna tajna i vojne vlasti tek treba da se izjasne hoće li dalji postupak biti otvoren ili zatvoren.
       Zanimljivo je kako je sam prvookrivljeni u svojim prvim iskazima odgovorio na ove strašne optužbe. Prema onome što je procurelo, Milanović je uveren da je doneo potpuno ispravnu odluku. Milanovićev um verovatno funkcioniše jednako kao i u njegovih istomišljenika koji svakodnevno, njih tridesetak, demonstriraju protiv nove vlasti tražeći oslobađanje Milanovića. Kao isključivog krivca vide NATO, Solanu i drugove, a Milanovićevo hapšenje je apsurdno nasilje nad čovekom koji je kriv "jer su mu bacili bombu na kancelariju".
       O tome kakva je uloga Milanovića u događaju iz aprilske noći 1999. godine svedoči i Saša Đorđević, funkcioner Nezavisnog sindikata RTS-a. Na sastanku sa tehničkim sektorom dan posle bombardovanja (jedinim sastankom sa Milanovićem na kojem je, kako kaže, ikada prisustvovao), "direktor RTS-a nam je rekao da je to uradio, jer inače ne bi imao od čega da pravi vesti", kaže Đorđević. Kako izgleda, visoki funkcioneri tih dana bili su obuzeti osećajem da su oni ljudi koji u svojim rukama drže sudbinu naroda, smatrajući da i u tom cilju mogu da odluče i o žrtvama koje moraju biti podnete. Da li bez svake veze sa ovim ili ne, tek, Dušan Vojvodić, zamenik urednika Informativnog programa, za ratne zasluge je proizveden u čin generala. Da podsetimo, reč je o istom onom oficiru i džentlmenu čija je ćerka Natalija, prema dokumentarnom filmu "Anatomija bola", na svojevrstan način upozorila svoje kolege napuštajući zgradu nedugo pred napad:"Nemojte ništa da me pitate, dovoljno ste veliki da shvatite šta ovo znači... samo mogu da vam kažem da ja neću biti u ovoj zgradi za vreme uzbune..."
      
       Generalov propust
       I dok istraga traje i tek predstoji eventualni proces, SPS već nekoliko puta organizovao je demonstracije za oslobađanje Milanovića. Ovi politički mitinzi usmereni su i protiv NATO-a, zakona o amnestiji, DOS-a, dok je Milanović samo ilustracija za "politiku koja se vodi". Skupove krase parole "Počelo je, počelo", "Ne damo nikoga" (misli se na učestale zahteve za hapšenje odličnika SPS-a), "Slobo, vrati se, oteraj fašiste" ...
       Osnovni nesporazum između Milanovićevih "branilaca", među koje možemo ubrojiti i predsednika poslaničkog kluba SPS-a Branislava Ivkovića, je u tome što Milanovića brane argumentacijom da ne može biti kriv za bombardovanje koje je preduzeo NATO, te da je suđenje Milanoviću zapravo proces žrtvi a amnestija zločinca. Ne mogu ili neće da vide da Milanovićeva krivica, moralna i ona koju će sud utvrđivati, nije u tome što je zgrada bombardovana, već što svoje zaposlene iz zgrade nije uklonio, u skladu sa pravilima upotrebe televizije u ratu. Iz Titovog vremena ostalo je dovoljno rezervnih položaja i skloništa, praktično nerazrušivih na koje se televizija mogla i trebalo je da se skloni, da ne govorimo o tome da je sistem emitovanja uz pomoć reportažnih kola takav da je televizija mogla biti postavljena praktično bilo gde. Najmanje što se moglo učiniti jeste da se emitovanje prebaci u zgradu u Košutnjaku ( i zidana je za slučaj rata), što je, uostalom, i učinjeno nekoliko sati posle rušenja zgrade u Aberdarovoj i odakle se program emituje do dana danšnjeg.
       To može biti Milanovićev fatalni propust, a, dok sud ne utvrdi šta je, ostaje i strašna sumnja da je reč o nameri, o inscenaciji sa namerom da se u propagandnom ratu, u kom je Milanović sebe video kao generala, postignu što bolje pozicije.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
       IVANA JANKOVIĆ
      
      

Dragoljub Milanović rođen je 1948. godine u selu Tmava, kraj Blaca. Školovao se u Prištini, gde je završio Filozofski fakultet, odsek Srpski jezik i jugoslovenske književnosti. Prvi posao dobio je na Televiziji Priština, neko vreme bio je dopisnik "Politike Ekspres", da bi kasnije prešao u redakciju u Beogradu, gde je postao urednik političke rubrike "Ekspresa". Naročito se istakao u vreme Osme sednice, na kojoj je Slobodan Milošević započeo svoju trinaestogodišnju vladavinu. Kolege ga pamte kao čoveka koji je unapred znao šta će koji član GK reći, šta će od čijeg govora ući u štampu, a sećaju ga se i kao potpisnika mnogih komentara, za koje je, pretpostavlja se, često samo rentirao svoj potpis. U novinama se te 1988. godine o Milanoviću moglo pročitati i da je "kao pisac velikog broja vanredno važnih tekstova ostavio dubok trag u društveno političkoj stvarnosti", sa posebnim osvrtom na "komentare o govoru Dragiše Pavlovića, bivšeg predsednika GK SK Beograda, pred glavnim urednicima beogradskih izdanja. Odjek, naročito ovog komentara, dobro je poznat, a njegov uticaj na kasnija raščišćavanja odnosa u SK bio je značajan, što je dobro poznato široj javnosti."        Na XI kongresu CK Srbije 1989. godine izabran je za izvršnog sekretara CK SK Srbije. Tri godine kasnije, januara 1992. godine, postao je glavni urednik Informativnog programa RTS-a, a septembra 1995. godine Vlada Srbije imenovala ga je za direktora RTS-a. Član je IO GO SPS-a.

      
      

Hajka na Milanovića Prijatelji, uhapšen je Dragoljub Milanović zato što je bombardovano njegovo radno mesto. Tuđinac Havijer Solana koji je naredio bombardovanje njegovog radnog mesta šetao se slobodno Beogradom. Žrtva je u zatvoru, a sa zločincem su se rukovali...        Hajka protiv Dragoljuba Milanovića nije počela pre nekoliko meseci, počela je još u avgustu 1999. Tada su počele pričice da je navodno znao da će RTS te noći biti bombardovan. Ako uključimo razum, logično je da Dragoljub Milanović nije mogao to da zna jer su govorili da će biti bombardovan Brankov most i zasipali nas plakatama da hoće, a on nije bio bombardovan. Da je Dragoljub Milanović znao, znao bi valjda i ministar informisanja, a njegova majka je te noći bila dežurna. Pa neće sin majku da preda radi nekih medijskih manipulacija.               Govor pred republičkom skupštinom        20.2.2001.