Masakr, terorizam, zverstvo, etničko čišćenje, paravojska: jesu li ove reči menjale smisao dok smo mi menjali vlast? Je li im svet menjao značenje dok smo mi bili zauzeti rušenjem Slobodana Miloševića?

      I pre je rat nekom bio brat, a svaki je terorista uvek imao nekog kome je bio borac za slobodu. Američka izreka "One manĆs terrorist is another manĆs freedom fighter" kao da je pravljena imajući Gavrila Principa na umu. Ima mišljenja prema kojima se predratna Bosna i Hercegovina raspala još u februaru 1990, onog časa kada se koalicioni partneri u njenom prvom višestranačkom parlamentu nisu mogli dogovoriti o tome treba li atentatoru na austrougarskog prestolonaslednika most u centru Sarajeva. Tek je rat rešio taj spor, i to u korist pristaša Latinske ćuprije, kako se Principov most zvao na Vidovdan 1914 (kad "fukara ubi imperatora", što bi posprdno rekle stare Sarajlije).
       Postoji mnoštvo definicija terorizma, od kojih većina podrazumeva nasilje koje se vrši sa političkim ciljem i koje ne štedi civile niti se pridržava ni ratnog prava (sada je moderniji izraz "humanitarno pravo") ni ženevskih konvencija. Teoretičari se neprestano spore oko tih definicija, no države se na njihove razmirice po pravilu ne obaziru: terorizam je u dnevnopolitičkoj upotrebi svake državne vlasti ono nasilje za koje ta vlast nema nikakvog razumevanja i čijem cilju ne priznaje nikakav politički legitimitet. Državni eksperti za terorizam koriste definicije koje opravdavaju njihove interese i njihove spoljnopolitičke ciljeve. Avganistanski mudžahedini, na primer, koji spadaju među najokrutnije i najfanatičnije teroriste u novijoj istoriji sveta, nikad od strane zapadnih državnika nisu nazivani teroristima, već uvek, gotovo romantično, pobunjenicima (rebels).
       U mnoštvu teorijskih definicija terorizma nema nijedne u koju se zversko ubistvo srpskih civila u putničkom autobusu kod Podujeva od 16. februara ne bi glatko uklopilo. Isto važi i za atentat na trojicu srpskih policajaca koji su dva dana kasnije dignuti u vazduh dok su prevozili hranu na ivici kopnene zone bezbednosti sa Kosovom. Kako je onda moguće da je samo Šveđanin Karl Bilt, specijalni izaslanik UN za Balkan, našao za shodno da akte poput ovih nazove "čistim" terorizmom? Zapadni državnici i vojni komandanti, isto kao i zapadni novinari, izbegavaju da prizore masakra zovu masakrom, da zverska ubistva zovu zverstvima, da nasilno proterivanje Srba sa Kosova zovu etničkim čišćenjem.
       Primera je bezbroj. Generalni sekretar NATO-a DŽordž Robertson umesto o terorizmu govori o "eskalaciji nasilja" i kaže da NATO nije vršio vazdušne udare da bi sada gledao kako se "etničko čišćenje" od strane jedne grupe nastavlja "etničkim napadima" druge. U razgovoru sa vladikom Artemijem u Vašingtonu na dan kada je pedeset ljudi, žena i dece stradalo u autobusu koji je daljinskim upravljačem dignut u vazduh, američki državni sekretar Kolin Pauel eufemistički je priznao da Kfor "nije uspeo da garantuje bezbednost Srbima".
       Razlozi za retorički minimalizam zapadnih političara nisu, naravno, lingvističke već političke prirode. DŽordž Robertson je otkrio karte kada je savetovao Srbima da se suzdrže od, kako je rekao, "tobožnjih" antiterorističkih akcija. NATO ne želi da "dopusti" Srbima da krenu u akciju protiv albanskih terorista na jugu Srbije: to je razlog što ne ume da prepozna terorizam kad ga vidi. Imenovanje pojave ne bi otklonilo tu pojavu: ali kad NATO odluči da nešto zaista poduzme protiv albanskih terorista, to ćemo najpre saznati tako što će DŽordž Robertson početi da otvoreno govori o albanskom terorizmu. Ne pre. U leto 1998. godine američki izaslanik za Balkan Robert Gelbard rekao je eksplicitno u intervjuu za ondašnji beogradski magazin "Evropljanin" da OVK, suprotno onome što je on sam o tome ranije rekao, ipak nije teroristička organizacija po američkom poimanju te reči. LJudi koji se u te stvari razumeju, shvatili su još tada da je OVK na putu da postane koristan američki saveznik.
       No, ako je jasno čime se rukovodi Robertson, manje je shvatljivo to što u izveštajima vodećih zapadnih listova i agencija nijedan novinar nije podlegao iskušenju da upotrebi reči "zverstvo" (atrocitdž) i "masakr" (massacre), koje su ovi mediji tako obilato i spremno upotrebljavali kada su neljudske akte vršili pripadnici srpskih snaga bezbednosti. Albanci koji u vazduh dižu žene i decu što na Zadušnice krenu da obiđu svoje napuštene i oskrnavljene grobove, kao i policajce koji razvoze hleb, nazivaju se "pobunjenicima" ili "gerilcima", u najgorem slučaju "ekstremistima" (londonski i njujorški "Tajms", Bi-Bi-Si, Asošijeted pres), dok londonski "Dejli telegraf" o jugu Srbije govori kao o "spornom delu" Republike (The disputed part of Serbia). Nema reči o albanskoj želji da se ovaj "sporni deo Srbije" otcepi. Asošijeted pres u tekstu Suzane Popović od 19. februara obaveštava čitaoce da "militantni Albanci" žele da "pridruže zonu" Kosovu (join the zone). U udarnim delovima teksta ove agencije nema odmah reči o počiniocima: izginule Srbe ubile su "eksplozije". Srbi, pak, "optužuju etničke Albance" za te "eksplozije" ali još u vrhu teksta čitalac saznaje da "pobunjenici" odbijaju svaku odgovornost za "eksplozije".
       Umesto o masakru u autobusu, "NJujork tajms" u tekstu Karlote Gal od 17. februara piše o "jednom od najsmelijih i najkrvavijih napada" koji su trupe Kfor videle za 20 meseci mandata, ispoljavajući pri tom dosta razumevanja za "strahovanja" Albanaca koji se "osećaju ranjivim" posle "političkih previranja u Beogradu" (misli se na ona "previranja" koja se obično u tekstovima drugih zapadnih autora zovu "trijumfom demokratije" i "obaranjem diktature"). Ako Albanci danas na Kosovu imaju razloga za nezadovoljstvo zbog "previranja" u Beogradu, to može biti jedino stoga što im odlazak Slobodana Miloševića ne olakšava sticanje brze nezavisnosti. Gal misli da Koštunica ne čini dovoljno da "rasprši" njihove strahove: naročito smatra da predsednik SRJ ne bi smeo da spominje povratak Srba na Kosovo, pa makar tako nešto pisalo i u Rezoluciji 1244. Ne bi smeo, jer to u Albancima budi sećanje na srpska "zverstva". I to je jedini put i jedini kontekst u kome ranije često korišćena reč "zverstvo" nalazi mesto u članku Karlote Gal.
       Svet se, dakle, od 5. oktobra naovamo promenio znatno manje nego što smo to mi učinili. Nezavisni srpski mediji ni pre 5. oktobra 2000, ni pre bombardovanja 1999, nisu pristajali da svakog Albanca zovu teroristom. Slavko Ćuruvija išao je u martu 1998. na saslušanje kod državnog tužioca jer nije hteo da nazove porodicu Adema Jašarija, mrtve žene i decu "albanskim teroristima". Srbija sad ima vlast koja i u slučaju zverskih ubistava srpskih policajaca svoje naoružane albanske protivnike radije naziva "ekstremistima" nego teroristima. Srbija sad ima vlast koja na albanski snajperski pucanj ne odgovara topovskim razaranjem albanskog sela. To izgleda još nije dovoljno da joj se prizna državničko i političko punoletstvo. Dok Albanci "strahuju" od pobede demokratije u Srbiji, a "NJujork tajms" strahuje nad njihovom "ranjivošću", dotle se NATO, još, od albanskog terora više plaši srpskog "antiterora".
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ