Ako ne sutra, a ono kroz nekoliko godina, valjalo bi da započnemo razgovore o konačnom statusu Kosmeta. Ja predlažem okvir za te razgovore, a ne konačno rešenje statusa. Konačno rešenje bi trebalo da bude rezultat razgovora. Okvir vidimo tako da predlažem da za stolom budu predstavnici Jugoslavije, dakle i Srbije i Crne Gore, zatim predstavnici stanovnika Kosmeta (kada to kažem, time podrazumevam da oni prethodno budu izabrani). Mislim da bi sve trebalo da se organizuje pod kapom UN, imajući u vidu Rezoluciju 1244 SB UN i odgovornost koja je njome preuzeta. Takođe, predlažem da za stolom budu i predstavnici susednih država, pre svih Albanije, Bugarske, Makedonije i Grčke. Ove države ne vidim kao deo problema, ali mislim da jesu deo rešenja. Ovaj regionalni pristup trebalo bi da pomogne da se postigne nekoliko ciljeva. Prvi je da rešenje do kojeg se dođe u razgovoru bude prihvatljivo i za susede. Jer, ako je i za njih prihvatljivo, onda se zaista radi o rešenju koje donosi mir u region. Ako za njih nije prihvatljivo, onda bez obzira na dogovor, mi imamo i dalje izvor nestabilnosti u regionu. Drugi cilj je da se kroz ovakav razgovor malo povrati i samouverenost balkanskim narodima. Naime, mislim da bismo svi zajedno morali da počnemo da prihvatamo odgovornost za rešavanje najtežih problema u regionu. Kosmet je trenutno najsloženiji problem čitavog Balkana. Učestvujući u traženju rešenja svi balkanski narodi pokazaće sposobnost da se nose sa teškoćama, i kada problem bude rešen uz saglasnost svih, proći ćemo kroz fazu koja će nam omogućiti da razgovaramo o novim odnosima na Balkanu i novim odnosima balkanskih naroda i država prema ostatku Evrope.
       Što se tiče juga Srbije, program koji je izradio potpredsednik Vlade Srbije i predsednik zajedničkog Koordinacionog tela savezne i republičke vlade g. Čović veoma je kompleksan i sveobuhvatan. Mi prvi put imamo takav pristup problemu. I to je njegov najveći kvalitet. Zato će taj program i zadobiti podršku cele međunarodne zajednice, a nadam se i podršku Albanaca na koje se odnosi. Razlika između onoga o čemu ja govorim i ovog plana je što se plan odnosi na jedan problem, a ja pokušavam da ceo set problema stavim na sto i da jednom zauvek (koliko je to u politici a i u istoriji ljudskog društva moguće) sve to rešimo, primenjujući upravo metodologiju koja je u planu primenjena. Dakle, plan bi mogao da bude deo onoga što bi na skupu trebalo postići. Ali takvi sveobuhvatni usaglašeni planovi potrebni su i kada se radi o drugim otvorenim pitanjima.
       Ne bi bilo dobro da se sada zatvorimo u svoje granice i kažemo da ćemo mi rešiti svoje probleme. To bi bilo slično ponašanju bolesnika koji ne priznaje bolest i ne traži pomoć, a zatim u potaji čita Narodni lekar i sam sebi pomaže. Mi imamo problem. Naša zemlja se suočava sa sopstvenim opstankom. Otvorena pitanju su: zajednica Srbije i Crne Gore ili ne; budući status Kosmeta; integritet Srbije; integritet Makedonije; integritet Bosne i Hercegovine. Ako bilo ko u regionu pomisli da se može dalje bez rešavanja ovih pitanja, onda će se vrlo brzo suočiti sa preprekama. Dakle, ako neko u regionu misli da ga se ovi problemi ne tiču, da će njegova zemlja brzo postati deo EU i da ne treba da se petlja, grdno se vara.