Znaci ludila u čoveku postoje uvek; rasplamsavaju se kada izostane odlučna korekcija u društvenoj sredini, kada se dozvoli da se neka grupa marginalizuje. Tu je i narcizam malih razlika; dete se smeje maski slona ili lava, ali se plaši maske majmuna zato što liči na čoveka. Rasisti insistiraju na razlikama

      Barem da nas je ta čaša mimoišla, zla je ionako previše. Ali ne; Beograd je osvanuo s kukastim krstovima na Jevrejskoj opštini, na sinagogi, na Jevrejskom groblju, na kulturnom centru Rex u Jevrejskoj ulici, gde je priređena izložba o beogradskim Romima u 20. veku. Još je pisalo "Jevreji mrze tvoju slobodu govora", na engleskom, i "Srbija Srbima, Romi marš iz Srbije", na srpskom. "Svojim sudržavljanima Jevrejima i Romima tim povodom upućujem najdublje izvinjenje", naglasio je predsednik Koštunica u pisanoj izjavi. (Naši predsednici nisu imali običaj da se bilo kome i bilo kako izvinjavaju, Koštunica je, hvala bogu, prvi.)
       Kad se sudbina i sila tako komotno igraju sa Srbima danas, samo je još ovo falilo!
       U Kratkoj istoriji jevrejskog naroda, Simon Dubnov ističe da je Srbija na prelazu iz 19. u 20. vek bila jedna od retkih evropskih zemalja, možda i jedina, u kojoj odnos prema Jevrejima nije imao maligne vidove; bilo je izvesnih ograničenja za Jevreje i zavisti merkantilnog porekla, ali pogroma nije bilo. Potonja povest potrudila se, u svetskim ratovima, da se sudbine Jevreja, Roma i Srba u nesreći približe.
       Pre nekoliko godina, u centru grada ubijen je dečak, naočigled prolaznika, zato što je bio Rom. Ubice, skinhedsi, verovatno su već na slobodi; van čopora, u zatvoru, uglavnom se dobro vladaju...
       Dragan Maksimović, neobično darovit glumac, onizak, lake građe i krhkog zdravlja, astmatičan u težem obliku, umro je zato što je bio crne puti. Posle bezazlene rasprave u kafani, skinhedsi su ga zverski pretukli, mislili su, kažu, da je Rom. Molio je da ga poštede, štitio je upravo operisano oko, i nije vredelo. Polomili su mu potkolenicu. Nije se zalečio, tri dana pred 52. rođendan je skončao, stigao je samo da kaže kako im taj zločin oprašta.
       Boja kože i kratka kosa srazmerna razumu, to je sve što skinhedsi imaju i što veruju da ih od drugih razlikuje. Verovatno im se uža okolina, porodica, društveni milje iz koga izrastaju, ne protivi nakaznoj filozofiji čiste rase - kako bi inače opstali.
       Antisemitskih i rasističkih ispada na ovom prostoru bilo je i ranije, ali izolovanih. (Konačno, pedeset godina je komunistička vlast bila pristrasna na štetu izraelskih Jevreja.) Učestali su, kaže Miša Levi iz Jevrejske opštine u Beogradu, od bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Neko je objavio i Protokol sionskih mudraca, falsifikovani antisemitski pamflet, nastao u carskoj Rusiji, kojim je trebalo dokazati da su Jevreji u zaveri protiv čovečanstva i na toj osnovi nastaviti njihov milenijumski progon. Ratovi u ovdašnjem okruženju sada su produbili frustracije. Zbunjuje, međutim, činjenica da i u "mirnom" malograđanskom delu srednje Evrope buja transparentni rasizam.
       Leci koji su se pojavili u Beogradu skinuti su, inače, sa neonacističkog veb-sajta koji je deo antisemitske Internet ofanzive, a i plakati su štampani u inostranstvu, sa adresom u Sjedinjenim Državama. Planetarno seme zla!
       Rat je svim zaraćenim stranama naneo ogromnu štetu, ali ne dovoljno očiglednu da bi se prepoznala sopstvena mržnja koja se sada premešta na druge, nezaštićene grupe, kao što su Romi ili Jevreji. Potreba čovekova da bar od nekoga bude bolji, da ga omalovaži kako bi mogao da ga mrzi, prezire i proganja, ishodi iz straha od sopstvene beznačajnosti. Iz toga nastaje rasističko ludilo.
       O ljudskoj prirodi ne može se govoriti s preteranom nežnošću. Veruje se da su svi ljudi samo delimično zdravi, jer u svakom postoji, od rođenja, psihotični potencijal kao deo normalnog razvoja. Drugo je pitanje na šta će to ispasti. Od dojke nadalje čovek se, kažu psiholozi, plaši spoljašnjeg objekta, drugog čoveka ili neke njegove karakteristike - rase, nacije, religije. Taj se doživljava kao neko ko je zao, ko proganja, i na njega se projektuje mržnja urođena svakom ljudskom biću. Tako se zatvara začarani krug straha i paranoje.
       Iz tog kruga čovek ipak izlazi sazrevanjem, uvidom u realnost, shvatajući da je on sam izvor mržnje, frustracije ili zadovoljstva. Kad čovek u sebi prepozna zlo, smanjiće se psihotični potencijal i biće pod sigurnom kontrolom.
       Svaki rasistički ispad je simptom ludila.
       Zato što pomenuti psihotički potencijal, koji stalno preti da se razvije u ludilo, nije prepoznat, niti potisnut, i svesni deo ličnosti ga ispoljava, uveren u njegovu realnost i ispravnost. Znaci ludila u čoveku postoje uvek; rasplamsavaju se kada izostane odlučna korekcija u društvenoj sredini, kada se dozvoli da se neka grupa marginalizuje. Tu je i narcizam malih razlika; dete se smeje maski slona ili lava, ali se plaši maske majmuna zato što liči na čoveka. Rasisti insistiraju na razlikama.
       Konačno, ovdašnji ljudi - pojedine grupacije - bes i mržnju s NATO-a premeštaju na manjine i strance; ovo je objašnjenje, nikako i opravdanje.
       Država je dužna da računa s ljudskim zlom, da ga obuzdava i neutrališe, što krivičnim zakonom, što iskazivanjem poštovanja potencijalno ugroženim grupama. Zlo je uvek prisutno, traži ventil, potpaljuje požare. O njemu se mora govoriti istina, pre požara.
      
       MILIVOJE GLIŠIĆ