U Narodno pozorište došao je da radi slavni Paolo Mađeli, i ja sam se ponadala da ću se naći na njegovom repertoaru - nikad ništa nisam dobila. Uloge koje su meni odgovarale po fahu i godinama igrale su glumice mlađe od mene, morali su da ih došminkavaju. Pitala sam se: Bože moj, zašto mi ovaj čovek ne daje uloge?

      Ako se za i jednu našu glumicu može reći da ne komunicira prostaklukom i netolerancijom, da nikako nije glumica lakog, zabavnog žanra, da poseduje fine manire i stil velike dame, setićete se da ovaj opis pripada Kseniji Jovanović. U svom dugom glumačkom trajanju upamćena je po sjajnim dramskim rolama: ledi Magbet, barunica Glembaj, Kručinjena, Gurmišska, Jokasta, Jelena, Sara Bernar, Margareta u "Ričardu III", gospođa Higins u "Pigmalionu", Hekuba u "Trojankama", Žena A u predstavi "Tri visoke žene"...
       Sa gospođom Jovanović razgovaramo u njenom ukusno nameštenom stanu u blizini Karađorđevog parka; dok mešanac Alfonzo, uzet iz azila za napuštene pse, pokušava da zaokupi našu pažnju, gospođa Jovanović priča o svojim sadašnjim projektima:
       - Jagoš Marković je prilično ambiciozno i maštovito zamislio svoju predstavu "Amadeus", lep posao me ovih dana čeka i u Beogradskom dramskom pozorištu, Nebojša Bradić treba da počne da radi "Roman o Londonu", mislim da je to adaptacija Jovana Ćirilova. Ulogu grofice Panove igrala sam i pre mnogo godina, kad je tu adaptaciju radila Mira Trailović. Pretpostavljam da će to sa Nebojšom, koga dobro poznajem, ići jednostavno i brzo, da neće zahtevati mnogo proba i vremena.
      
       AFRIĆEVA ROMANSA: Glumački hleb jedem otkad znam za sebe; moji roditelji bili su glumci. Moja majka Irena Jovanović, glumica Narodnog pozorišta, imajući u vidu svoje iskustvo, nije želela da ja budem glumica. Jednu godinu provela sam na studijama ekonomije i shvatila da za nju nemam dara. Upravo je bio raspisan konkurs za prijem u Visoku filmsku školu, vodio ju je Vjekoslav Afrić, drug mojih roditelja iz mladih dana. "Dužni ste da me pustite da odem na prijemni ispit", rekla sam svojim roditeljima. "Ako to ne uradim, celog života kriviću vas što živim pogrešno i radim posao koji ne volim!" Odu moji roditelji Afriću i on ih ubedi da će u novoj Jugoslaviji cvetati ruže, da će se napraviti drugi Holivud. Poveruju moji roditelji da ću kroz život proći bolje od njih, i ja upišem Filmsku školu. Međutim, posle godinu i po škola se rasformirala - Afrić se upustio u nedozvoljenu ljubavnu romansu u školi i da ne bi njega dezavuisali smenom, ukinuli su celu školu.
       Već sam bila snimila svoj prvi film "Priča o fabrici", takođe i prvi film tada mladog reditelja Vlade Pogačića. Bogami, imala sam partnere od imena: Strahinja Petrović igrao je mog muža a Tito Stroci ljubavnika. Kao, ja sam supruga fabrikanta koji je posle oslobođenja morao u zatvor. Sećam se jedne scene: ležim u krilu mog ljubavnika, nešto kao razgovaramo i ja iz tog položaja vidim kako mu proteza klapće. Možete misliti, moj ljubavnik ima protezu koja klapće! Film je prvo gledala partijska komisija i zgranuli su se: da jedan kapitalista živi posle oslobođenja u takvom luksuznom stanu - ni govora! Iznova smo morali da snimimo tu scenu u skromnijem stanu, da se vidi da mu je sve oduzeto.
       Snimatelj Voja Lukić za mene je rekao: Gde ste našli ovaj sulundar?! Bila sam visoka, viša od mojih partnera, tako da su u objektu u kome je film sniman morali da izrežu jednu kocku u podu u kojoj sam stajala za vreme snimanja i izgledala niža od mojih partnera. Niti sam ja zavolela film, niti je on zavoleo mene. Nemam lice pogodno za kameru a valjda je i kamera tako mislila - bio je to maltene jedini film u kojem sam igrala.
      
       BEOGRADSKO DRAMSKO: Posle ukidanja Filmske škole, odveli su nas u neki studio pri "Avala filmu" kako bismo mogli da primamo plate. Posle pola godine, samoinicijativno sam otišla u Beogradsko dramsko pozorište i pitala da li bih mogla da alterniram jednu ulogu u predstavi "Inspektor je došao", koja se tada spremala. Neljubazno me je primio tadašnji upravnik Salko Repak, inače ljutko, namrgođen čovek, ali mi je odobrio da dolazim na probe i alterniram ulogu koju je igrala Olga Ivanović. U predstavi su još igrali i Blaženka Katalinić, Rade Marković, Bata Paskaljević. Elem, jednog dana nije se pojavila Olga Ivanović, Rade kaže: 'Ajde, probaj ti! Probam, i dobijem angažman. Bilo je to 1948.
       U Beogradskom dramskom provela sam 10 lepih godina. Bila je tu Soja Jovanović sa sjajnom ekipom glumaca koji su se ozbiljno bavili pozorišnom umetnošću. Soja je svojom postavkom "Sumnjivog lica" napravila veliki po-mak, napustila je konvencionalne principe scene i režije. Stvo- rena je os- nova na ko- ju smo se mi, koji smo kasnije dolazili, nadovezivali, upijali, slušali, trudili se.
       Olivera i Rade Marković bili su u braku, Goran se muvao oko stolova u bifeu. Došli su sa priličnim predznanjem, prethodno su radili u Akademskom pozorištu i već tamo pobrali simpatije pozorišne kritike. Meni veoma draga uloga iz tog perioda jeste Elizabeta Proktor u "Lovu na veštice". Partner mi je bio LJuba Tadić, u to vreme prilično razbarušen i nesiguran. Umeo je da ne dođe na probu ako bi doživeo emotivni lom, a bilo ih je. Sećam se: dok sam čekala da izađem na scenu, posmatrala sam ga u ulozi Raskoljnikova. Glumio je s velikom verom, s unutrašnjim pokrićem koje zrači. Talenat je ta unutrašnja energija koja isijava, to je dar. Sve drugo može da se nauči, ali fluid koji ide od glumca ka publici, to je ono što on ima ili nema.
       Inače, najgore što može da vam se dogodi na sceni jeste da vam ne dođe partner. Počinjete da tonete, imate osećaj da vreme stoji; razmišljate da li možete da preuzmete inicijativu, da dopisujete tekst dok se kolega ne pojavi. Dekoncentrisani ste, i to se oseća do kraja predstave - igrate kao da ste na staklenim nogama. Druga velika neprijatnost na sceni jeste prekid memorije. To je vrlo, vrlo neprijatno. Nažalost, ne umem da slušam suflera, obuzme me panika i ne čujem šta mi se dobacuje.
      
       ČUDESNI PUTNIK: Posebno sam volela ulogu u predstavi "Neka se odenu nagi", koju je režirao pokojni Jovan Putnik. U pravom smislu me je predstavila kao glumicu na koju se mora računati. Bio je to jedan pirandelovski tekst i pirandelovski problem: svako ima pravo na svoju istinu, svoju priču, svoj integritet. Naravno, mi smo i onakvi kakvim nas drugi vide, ali kad to saznamo budemo povređeni, ranjeni. Putnikova ideja i ideja predstave bila je da svako ima pravo na svoju tajnu, da ljude ne treba lišavati često neophodnih iluzija o sebi jer su one stepenice po kojima hodamo u životu. Ta ideja me je vrlo grejala. Putnik je predstavu režirao nekonvencionalno, u scenografiji sa konopcima i jednom kosinom što je u ono vreme socrealizma izgledalo veoma avangardno. Taj čudesni Putnik anticipirao je neka pozorišna zbivanja; recimo, predstava "Jovča" bila je ono što mi danas nazivamo koreodramom. Tada nismo znali da se to tako zove, ali smo verovali Putniku i radili oduševljeno. Nažalost, publika nije prihvatila predstavu, bila je preuranjena. Veoma dugujem Bati Putniku, uvek ga se setim sa nežnošću.
      
       NE BITI RAVNODUŠAN: Godine 1960. došlo je do nesrećne fuzije sa Pozorištem na Terazijama. Odigrala sam nekoliko uloga u tom novom pozorištu i shvatila da za mene neće biti posla. Repertoar se kretao ka lakom žanru, opereti i komediji, a ja u tome nisam videla sebe. Kao i ostalih 17 glumaca koji su otišli u druga pozorišta. Nisam bila baš srećna što odlazim u Narodno pozorište, smatrala sam ga demodiranim, konzervativnim.
       U mom životu u njemu, naravno, bilo je svega, i nedopustivo dugog čekanja na ulogu. To je vakuum koji glumac veoma teško podnosi jer ima potrebu za publikom, kao žedan za vodom. Kad godinama ne vidite svoje ime na podelama, a vidite sebe u nekim od tih podela, bogami, to baš nije prijatno i lako podneti. Trudila sam se da takve situacije prevladavam s filozofskim mirom - dobro, biće uloga! Međutim, nema ih danas, nema ih sutra... Kao posledica tih praznih dana, tog čekanja, vraćala sam se literaturi: Isidori Sekulić, Desanki Maksimović... Iz tih mojih druženja sa njima rodile su se dve predstave: "Nemam više vremena", izvela sam je 110 puta u Teatru poezije, i predstava koja se igrala u Ateljeu 212, zvala se "Kako je daleko od čoveka do čoveka". Bila je zamišljena kao dijalog između Isidore Sekulić i Jovana Skerlića. Skerlić je osporio njenu prvu zbirku "Saputnici", što je ona bolno primila. To njoj nije smetalo da mu, kad je on prerano umro, napiše divan nekrolog. Znate, imam veliki afinitet za ljude kojima mogu da poverujem, koje smatram moralno čistim. Uglavnom sam igrala dramski repertoar i rekla bih da je patnja ono što mene pokreće na razmišljanje - nisam ravnodušna prema patnji i ljudi i životinja.
      
       NEUZVRAĆENA LJUBAV: Često govorim da kad bih se ponovo rodila, svakako ne bih bila glumica. Zato što radite onda i onoliko koliko vam drugi daju šansu. Ako ne vidim svoje ime na podeli, mogu da budem Sara Bernar, to je mrtav kapital. Ta čekanja, praznine... Valjda nisam bila ambiciozna na ubedljiv i nametljiv način, nisam to umela glasno da iskažem. Divila sam se koleginicama koje su znale da odu upravniku, tresnu rukom o sto i kažu: Ova uloga je moja! Ja to nisam mogla.
       U Narodno pozorište došao je da radi slavni Paolo Mađeli, i ja sam se ponadala da ću se naći na njegovom repertoaru - nikad ništa nisam dobila. Uloge koje su meni odgovarale po fahu i godinama igrale su glumice mlađe od mene, morali su da ih došminkavaju. Pitala sam se: Bože moj, zašto mi ovaj čovek ne daje uloge? Onda su mi rekli. Naime, rado sam nosila jednu lepu haljinu violet boje, ali je Mađeli, deklarisani levičar, smatrao da mu ta boja donosi nesreću. Dakle, to je bio razlog što kod njega nisam mogla da dobijem ulogu. Mada, znate, malo je glumica koje su imale autentičnu potporu kao što su Mira Stupica ili Divna Đoković. Pozorište je često neuzvraćena ljubav.
      
       DIVNA TIŠINA: Ulogu barunice Glembaj smatram veoma značajnom u svojoj karijeri, na drugi način to je uloga Jelene Ćetković. Takve uloge ne pripadaju mom repertoaru i bila sam vrlo nesrećna kad sam videla moje ime na podeli. Međutim, osetila sam da moj moralni dug prema Jeleni ne ide linijom ideologije, već linijom ljudske patnje. Kako žena može da izdrži takvu torturu u ime jedne ideje: bičevana je po tabanima toliko da uopšte nije mogla da stoji, verovatno je bila i silovana u zatvoru - užasno je patila a da pri tom nije odala nijedno ime. To je mene ispunjavalo divljenjem, pred tim se mora pokloniti, bez obzira na to da li se slažete sa njenim uverenjima.
       Postoje neki lepi trenuci kad glumac gotovo materijalno oseti svoj kontakt sa publikom. Tu divnu tišinu u kojoj se sve što ste uradili razume na pravi način. Ali, to se ne događa često; ti mali praznici, mala lična slavlja doživljavala sam uglavnom van premijera. Što bi pokojni Miša Žutić rekao: Onda kad ste sa svojom ulogom na ti.
      
       HOĆU DA POMOGNEM: Trenutno u mom životu postoji jedna velika promena. U tom smislu što je politika ušla u moj život. Znate, imala sam 13 godina kada su partizani ubili moju "babušku" Klaudiju Lukaševič i dedu Mila Iličkovića, pre rata upravnika vojne bolnice u Skoplju, sa kojima sam provela svoje rano detinjstvo. Taj zločin obeležio mi je mladost i odredio moj odnos prema politici. Moj iracionalni osećaj nesigurnosti i krivice još više se razvio kad je pre 30 godina u moj život ušao Georg fon Hibenet, dopisnik uticajnih nemačkih listova i radija Dojče vele. Bilo je mnogo pitanja, poziva sa nadležnih mesta, informativnih razgovora... Kako to već biva sa komunističkom paranoičnošću. Stala sam iza Georga jer sam s pravom verovala da je čestit i pošten čovek.
       Pobeda DOS-a na izborima donela mi je dvostruku radost: prvi put u životu imala sam osećaj da sam zaista slobodna, i dodatno osećanje oslobađanje od brige za "večitog" stranca, mog supruga. Jedan dan pre izbora, znači 23. septembra, pristupila sam DSS-u da bih izrazila svoje simpatije, pre svega prema ličnosti g. Koštunice i njegovoj političkoj ideji. Svojim skromnim učešćem u radu opštinske i gradske Komisije za kulturu, pokušavam da podržim njegovu stranku. Mnogi kažu: Jao, pa nismo znali da se Ksenija bavi politikom! Ma, ne bavim se, ljudi, politikom, samo želim da pomognem da se prevlada moralna i civilizacijska pustoš.
       U politiku nisam ušla sa bilo kakvom ličnom ambicijom. Meni to ne treba, moj životni put je zaokružen. ostaje mi samo da istrajem na njemu, da ostanem dosledna sebi.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Emocije Prilično nepametno prošla sam kroz svoj emotivni život. Delujem kao realna osoba koja zna šta hoće, ima autoritet. Međutim... Imam sasvim drugačiju prirodu koju nesvesno skrivam, kao da živim na dva koloseka. Činila sam kardinalne greške u mladosti, nisam umela da prepoznam prave partnere za svoj emotivni život. Naravno, s godinama, emocije i racionalnost se stapaju, sve postaje jednostavnije.