Prodaja srpske mobilne telefonije od početka pregovora je političko pitanje. To ovih dana dokazuju Italijani, a Englezi mudro ćute

      Dojčilo Maslovarić, bivši jugoslovenski diplomata u Vatikanu, čovek za koga se donedavno smatralo da je bio intimus porodice Milošević-Marković i koga je, bar u Beogradu u junu 1997. godine pratila nepotvrđena priča da je i sam imao koristi od prodaje Telekoma Srbija porekao je u sredu da je, kako je to navela rimska "Republika", pred istražnim sudijom u Torinu potvrdio da je bio svedok kad je Milošević rekao da je spornih 32 miliona nemačkih maraka dao "italijanskim mafijašima". "Milošević se naglas upitao zašto je 32 miliona nemačkih maraka trebalo da bude plaćeno engleskoj konsultantskoj firmi, a ne Italijanima", izjavio je Maslovarić domaćoj štampi.
       Pisanje "Republike" o navodnom mitu za sada nije potvrđeno, a Maslovarićeva izjava je besmislena jer ugovor o proviziji za NatNJest Markets (vidi okvir o toku procene) morao je biti utvrđen na početku posla o proceni vrednosti Telekoma Srbija.
      
       Podrška
       Italijanski skandal o eventualnom primanju mita u prodaji dela Telekoma Srbija, koji se rutinski prati u Grčkoj i sa zanimanjem, ali i bez previše strasti beleži u Velikoj Britaniji (zbog eventualne umešanosti bivšeg britanskog ministra inostranih poslova Daglasa Herda, kasnije Supervizor u NatNJest Markets-u), otvoren je, bizarnim povodom - tokom uobičajenih međustranačkih borbi pred italijanske izbore. I povod za optužbe je, mereno iz domaćeg ugla, bizaran jer se odnosi samo na korupciju od svega 32 miliona nemačkih maraka koju je navodno Milošević dao Italijanima i koji su prosto 'sitnina' za zemlju kakva je bila Jugoslavija (rangirana kao najkorumpiranija zemlja u svetu) i zemlju kakva je Italija (koja stalno ima problema sa tom 'zubnom bolešću' svojih političara).
       Prodaja Telekoma Srbije je 1997. godine, kad je zaključena, po merilima tadašnje opozicije a sadašnje vlasti, i domaće javnosti uopšte, bila prvorazredni politički skandal jer je međunarodna zajednica (predvođena pre svega američkim, britanskim i italijanskim diplomatama) odlučila da delimično nagradi Miloševića za njegovo držanje prilikom potpisivanja Dejtonskog sporazuma u novembru 1995.godine, dajući mu u to vreme nezamislivo visoku materijalnu podršku (i dalje veću nego što je svet do sada dao ili možda nikad neće ni dati demokratskoj Jugoslaviji), pomažući mu da satre srpsku opoziciju koja je tada na izborima dobila znatnu podršku birača (lokalni izbori u zimu 1996. godine) i, konačno, da satre celu zemlju. Jer, godinu dana pošto je prodat Telekom Srbija i godinu i po pošto je Milošević izjavio da je Jugoslavija na reformskom kursu, usledilo je bombardovanje i u bukvalnom smislu (ekonomsko) razbijanje zemlje.
       Ako su tačni navodi štampe, u obrazloženju tužilaštva u Torinu za pokretanje istrage kaže se da je "jedno od važnih pitanja na koje treba da odgovori sudska istraga da li je posao između Telekoma Italija odnosno STET i Telekoma Srbija sklopljen sa ciljem podrške srpskoj izbornoj kampanji 1997. godine".
      
       Revizija
       Odgovor na to pitanje ovde znaju i deca, a mogla ga je znati i italijanska odrasla populacija jer je tadašnja srpska opozicija upozoravala i grčke i italijanske partnere da će jednom kad dođe na vlast taj ugovor proglasiti ništavnim.
       Revizijom ugovora se već tri meseca bavi Savezno ministarstvo za telekomunikacije, a iduće nedelje s italijanskim partnerima razgovaraće potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus i njegov savetnik Boris Begović (vidi okvir), ali u znatno blažem tonu od nekad obećavanog. To je i logično jer pored opsežne istrage o korumpiranosti bivših članova vlasti, za novu saveznu i srpsku vladu moralo bi biti najvažnije da potpuno zaustavljen razvoj telekomunikacija pokrene s mrtve tačke.
       Jugoslovenska štampa navodi da će povodom slučaja "Telekom" biti saslušani srpski predsednik Milan Milutinović, za koga se veruje da je bio detaljno upoznat sa tokom pregovora (1997. takođe se nagađalo, bez dokaza, da je i Milutinović primio izvesnu proviziju od stranih partnera, zatim srpski premijer Mirko Marjanović, tadašnji ministar za privatizaciju Milan Beko i direktor Telekoma Srbija Miloš Nešović. Verovatno je da bi se neki odgovori mogli zatražiti i od LJubiše Ristića (veruje se da je on bio posrednik u dovođenju NatNJest Markets-a, investicionog savetnika PTT Srbija u tom poslu), Milorada Jakšića, direktora PTT Srbija, smenjenog u toku pregovora (nagađanja o razlozima Jakšićeve smene su međusobno protivrečna), i sadašnjeg glavnog tržišnog inspektora, i Alekse Jokića koji je u ime PTT Srbija potpisao sporni ugovor.
      
       Englezi
       U novembru 1995.godine potpisan je Dejtonski sporazum u kome je Milošević dao znatne koncesije bosanskoj i hrvatskoj strani i dobio obećanje da će zauzvrat Jugoslaviji biti ukinute sve sankcije (vidi okvir), što se, međutim, nije desilo jer je na snazi ostao "spoljni zid sankcija" SAD koji je faktički bio dosta sličan prethodnim (već olabavljenim) sankcijama UN. Ipak, Milošević je u to vreme od "balkanskog kasapina" uznapredovao do "garanta mira na Balkanu". To je vreme izuzetno pozitivnog odnosa britanske diplomatije (u vreme Daglasa Herda) prema Miloševiću, koji se, između ostalog, očitovao u prisnom odnosu britanskog ambasadora Ajvora Robertsa sa Miloševićem, to je vreme u kojem se menja italijanski ambasador u Beogradu, dolazi Rikardo Sesa, možda najveći ljubimac tadašnje vlasti među stranim diplomatama, i to je konačno vreme u kojem se neposredno pred savezne izbore američki diplomata u Beogradu Ričard Majls, u poseti smederevskom "Sartidu" u jeku predizborne kampanje za savezne i lokalne izbore 1996. godine, rukuje sa tadašnjim i sadašnjim direktorom "Sartida" i visokim funkcionerom Socijalističke partije Srbije (SPS) i želi mu mnogo sreće na izborima.
       Već sredinom te godine na radnom doručku kod Miloševića, kojem je prisustvovao Daglas Herd (postoji samo kratka notica u "Politici") i Polina Nevil DŽons, tada već na funkcijama u investicionom krilu britanske banke NatNJest, dogovoreno je da će NatNJest biti savetnik savezne vlade u poslovima privatizacije (i reformskog kursa najavljenog u Miloševićevoj novogodišnjoj poruci tokom najžešćih opozicionih demonstracija u zimu 1996/97). Taj posao se kasnije svodi na ugovor NatNJest Markets-a sa PTT Srbija (takođe notica od dva reda u "Politici") o imenovanju ove engleske banke za savetnika u privatizaciji (vidi okvir o toku pregovora).
       Prema svedočenju sagovornika NIN-a, priprema Telekoma Srbija za prodaju i kasniji pregovori s italijanskim partnerima teku bez prekida bez obzira na žestinu demonstracija u Srbiji, posle izborne krađe u jesen 1996.godine.
       Tadašnji i sadašnji ministar inostranih poslova Italije Lamberto Dini nekoliko puta posećuje Beograd (iz tog vremena je i takođe nepotvrđena priča da je tokom jednog od zastoja u pregovorima Milošević lično zvao Dinija da urgira kod STET-a da se pregovori nastave), Zapad mlako podržava opoziciju, ali posmatrači OEBS-a daju ocenu da su izbori sprovedeni u prihvatljivim uslovima. Na vrhuncu demonstracija, u trenutku kad je Milošević bio najbliži padu (pre poslednjih oktobarskih događaja), tri lidera tadašnje koalicije "Zajedno" odlaze u Vašington jednim avionom, a vraćaju se u dva. Tome je prethodila odluka američke diplomatije da na odvojeni razgovor pozove Zorana Đinđića, lidera Demokratske stranke, i Vesnu Pešić, tadašnjeg lidera Građanskog saveza Srbije, što je dovelo do potpunog urušavanja poverenja između liderske trojke.
       To je vreme u kojem su već nestali pozitivni rezultati delimične monetarne reforme u maju 1996.godine smenjenog guvernera Narodne banke Jugoslavije Dragoslava Avramovića, vreme u kojem je jugoslovenska privreda upala u recesiju, inflacija počela da raste a tajne devizne rezerve zemlje bile gotovo iscrpljene.
      
       Isplata
       Dalji sled političkih događaja i pregovora o Telekomu ide ovako: opozicioni bunt biva skrhan, u junu 1997.godine strani partneri STET i OTE uplaćuju u roku od 48 časova 1,2 milijarde nemačkih maraka (približno jednako jugoslovenskom godišnjem spoljnom platnom deficitu u godinama sankcija), koje bivaju usmerene u državni penzioni fond, za plaćanje pšenice i drugih dugova poljoprivrednicima, opravku puteva i odobravanje izvoznih kredita najmnogoljudnijim domaćim firmama (mnogoljudnost je bila jedan od veoma važnih kriterijuma, pre svega, zbog izbora).
       Na direktno pitanje novinara da li je bilo intervencije ili ometanja iz međunarodnih krugova da se ugovor o prodaji dela Telekoma Srbija potpiše, sva tri partnera na konferenciji za štampu u Beogradu odgovaraju da nije.
       Ipak, mesto isplate novca bilo je pažljivo birano i tokom jutra je švajcarska destinacija promenjena za Atinu.
       Teško je zamislivo da će nove vlasti ikada uspeti da utvrde da li je sav novac koji je uplaćen u grčku banku zaista do kraja i stigao u Jugoslaviju. Među mnogim navodima italijanske "Republike" spominje se i mogućnost da je oko 100 miliona nemačkih maraka odmah preneseno na nekoliko računa u Grčkoj koji vode do Miloševića. Taj deo priče deluje logično, jer bi kasnije nedostatak tog novca mogao lako da bude zamaskiran provlačenjem (u dinarskom obračunu) kroz knjigovodstvo različitih domaćih primalaca (pre svega penzionog fonda).
       Iz tog vremena važne su još dve stvari: veći deo novca prebačen je u off shore filijalu Beogradske banke na Kipru, a prema tadašnjim tvrdnjama nekih ljudi iz srpske vlasti, Srbija je imala dodatni priliv novca od te transakcije jer su devize povlačene sukcesivno, pa je u inostranim bankama (gde je novac transferisan sa Kipra) na taj iznos tekla kamata.
       Svejedno, iako je druga tranša tog novca (nekih 300 miliona nemačkih maraka) bila relativno mala, srpska strana je odlučila da je zbog besparice povuče pre roka dospeća (početkom 1998. godine), zbog čega je morala da plati "kaznene penale", tj. da povuče manje novca od sume koja je bila označena na akreditivima. Indirektna potvrda o tom događaju postoji u tekstovima u štampi iz tog vremena.
       Sigurno je da će sadašnje vlasti naći malo ili nimalo dokaza da je novac dobijen od prodaje Telekoma Srbija usmeren direktno u fondove SPS-a. Za to nije bilo potrebe jer je SPS svoju predizbornu kampanju uvek najvećim delom finansirao kroz državne fondove. Ipak, neki od tadašnjih kandidata za poslanike SPS-a na srpskim predsedničkim i parlamentarnim izborima 1997.godine, koji su danas članovi druge partije socijalističke orijentacije, ali bliski nekim liderima Demokratske opozicije Srbije (DOS), mogli bi da posvedoče o kanalima preko kojih im je dostavljan novac za predizbornu kampanju.
      
       TANJA JAKOBI