Zlatne poluge i ostale dragocenosti iz nekadašnjih trezora Narodne banke Kraljevine Jugoslavije imale su izuzetno burnu istoriju. Podela te zaostavštine, o kojoj se sada pregovara, mogla bi uskoro da skine i poslednji veo tajni čuvanih decenijama

      Nova runda pregovora o sukcesiji SFRJ počela je ove nedelje u LJubljani. Očekuje se da bude postignut sporazum o podeli zlata, akcija i dela deviza koje se nalaze u Banci za međunarodna poravnanja u Bazelu. O sudbini zlata Narodne banke Kraljevine Jugoslavije i njegovoj ulozi u deobnom bilansu bivše Jugoslavije, kazuje za NIN Dušan Jakovljević, dugogodišnji pomoćnik saveznog ministra finansija.
       - Pitanje monetarnog zlata koje se nalazi u Bazelu (Banka za međunarodne obračune), ostalo je nerazjašnjeno i sporno i posle bitnih promena koje su se desile u SRJ, kad je stav o sukcesiji konačno razrešen. Oskar Kovač je u Skupštini Srbije izneo tvrdnju da u Bazelu i danas postoji monetarno zlato Kraljevine Srbije u težini od 21 tone i da ono ne bi moglo da bude predmet deobe, dok Mlađan Dinkić kaže da zlato Kraljevine Srbije u Bazelu danas ne postoji.
       O monetarnom zlatu Kraljevine Jugoslavije saopštavane su takve improvizacije koje su išle dotle da su se i u pripremi Londonske konferencije o zlatu (2-4. decembar 1997) iznosili netačni podaci. Evo podataka do kojih sam ja došao.
      
       Domaćinski odnos
       U martu 1941. Jugoslavija je imala 84 574 kg čistog zlata. U cilju povećanja dolarskih rezervi kod korespondentnih banaka u inostranstvu, NBJ je sredinom marta 1941. prodala na tržištu 20 002 kg zlata (u korist depozita kod Brazilske banke položeno 11 225 000 dolara) a 5.4.1941. NBJ je uspela da povuče poslednju količinu zlata iz Banke za međunarodne obračune u Bazelu, u težini od 1 012,35 kg. Posle napada na Jugoslaviju (6. april 1941), količina monetarnog zlata je sledeća: u trezorima u zemlji
       10 703,41 kg i kod banaka u inostranstvu 52 869,82 kg, ukupno 63 573,23 kg. Dakle, na samom početku rata Jugoslavija je imala 63,5 tone zlata u monetarnim rezervama.
       Ponašajući se kao dobar domaćin, NBJ je na početku Drugog svetskog rata (1939) iz centrale u Beogradu prenela u unutrašnjost zemlje sve monetarno zlato (u centrali je ostalo samo 2,30 kg zlata): u užičku filijalu (suterenski trezor) 9 611.30 kg a u sarajevskoj filijali ostalo je 1 089,80 kg. Ovu tonu zlata uzele su ustaše. Inače, do završetka izgradnje suterenskog skloništa - trezora u Užicu 1938, centralni trezor u unutrašnjosti zemlje bio je u Sarajevu. Po naredbi ministra finansija od 7. aprila 1941, užičko zlato (bilo je spakovano u 166 sanduka - kovano i 38 sanduka poluga - ukupno 204 sanduka) trebalo je da bude smešteno u Mostaru, gde je i stiglo 9. aprila. Međutim, 10. aprila je u Zagrebu proglašena NDH, pa je zlato u Mostaru bilo nesigurno. U najvećoj tajnosti, 14. aprila je zlato utovareno i poslato za Nikšić i smešteno u pećinu Trebjesa. Ratna situacija je zahtevala da se (15. april) zlato iz pećine prebaci na nikšićki aerodrom radi transportovanja u inostranstvo, o čemu se starala Komanda vazduhoplovne baze u Nikšiću. Dakle, na aerodromu Krapino polje kod Nikšića smešteno je užičko zlato. Pošto nije postojala mogućnost da se zlato transportuje u inostranstvo, ono je ostalo na aerodromu.
      
       Suvi bunar
       Koliko je zlata ponela jugoslovenska vlada, u literaturi je sporno (dr N. Živković navodi da je vlada ponela 20 sanduka). Nesporazumi nastaju otud što je ministar finansija dao nalog da se iz pećine Trebjesa izdvoji 20 sanduka s istočnom valutom i prebaci na aerodrom za potrebe kraljevske vlade. Međutim, nesporno je sledeće: posle poletanja aviona za Grčku (sa vladom i generalitetom), na aerodromu je ostalo 190 sanduka. Znači, u avione je ukrcano 14 sanduka (674 kg zlata). Vlada je ponela osam sanduka (385 kg). Generalitet je odneo šest sanduka (289 kg). O ovom zlatu nema nikakvih podataka.
       Ovde je reč samo o monetarnom zlatu. Inače, vlada u izbeglištvu je imala na raspolaganju depozit NBJ kod Federalne rezervne banke u NJujorku u iznosu od 24 587 814,08 dolara. Posle oslobođenja ostalo je neutrošenih 662 757,14 dolara. Zlatne rezerve u istoj banci nije koristila vlada u emigraciji.
       Od 190 sanduka zlata, prvim transportom je upućeno iz Nikšića za Cetinje 92 sanduka a drugi deo od 98 sanduka trebalo je prebaciti istim kamionima kad se vrate na aerodrom. Zbog presecanja saobraćajnica u Crnoj Gori, u tom trenutku nije bilo moguće izvršiti ovaj drugi transport. Zato je odmah odvojeno 10 sanduka i poslato u manastir Ostrog, a 88 sanduka je predato načelniku nikšićkog sreza. Sutradan, 17. aprila, u Nikšić su ušle italijanske trupe i uzele 88 sanduka sa zlatom.
       Zlato za Cetinje prebačeno je u dva kamiona (50 sanduka) i jednim kamionom sa tovarom od 42 sanduka. Ovaj drugi tovar je iz nepoznatih razloga zaostao za transportom. Prispelih 50 sanduka sakriveno je u toku noći u jednu pećinu - suvi bunar. S velikim zakašnjenjem stigao je i drugi tovar, ali pošto je italijanska vojska već bila blizu Cetinja, tovar je odmah upućen u pravcu Herceg Novog. Zlato smešteno na Cetinju (50 sanduka) Italijani su oduzeli i sa Cetinja poslali u Tiranu.
      
       Krađe i skrivanja
       Na putu od Nikšića do Cetinja jedan sanduk sa kovanim zlatom je obijen i iz njega je ukradeno zlato. Takođe, jedan vojnik je u transportu uzeo jedan sanduk sa zlatom i sakrio ga među hlebove... Zbog nesporazuma o podeli zlata (u sanduku je bilo četiri poluge, po 12 kg svaka), krađa je otkrivena.
       Kamion sa 42 sanduka trebalo je smestiti u manastir Savinu kod Herceg Novog, ali zbog otkrivanja tajnog transporta zlato nije smešteno u manastiru već je predato Intendantskom odeljenju Štaba Boke Kotorske. U pokušaju da se sakrije, zlato je u količini od 15 sanduka smešteno u jedan bunar, koji se nalazio u podrumu parohijske kuće, a 27 sanduka je ostalo u Intendanturi, i Italijani su ih zaplenili 21. aprila. Od 15 sakrivenih sanduka u bunaru, prilikom istovaranja jedan sanduk je razbijen i sadržinu su podelili prisutni. Iz bunara su jedan sanduk izvukle ustaše, tako da je u ovom transportu ukradeno ukupno 97,11 kg zlata. Italijani su saznali za zlato sakriveno u bunaru i oduzeli preostalih 13 sanduka. Oni su iz tovara zlata u Herceg Novom zaplenili 40 sanduka, u Nikšiću 88 sanduka i na Cetinju 48, što iznosi ukupno 176 sanduka, i izvesnu količinu zlata u kesama koje su oduzeli od lopova, tako da je Italija zaplenila 8 393,22 kg jugoslovenskog monetarnog zlata.
       Manastir Ostrog, kao sigurno mesto u planini, bio je utočište mnogim ličnostima na početku rata - 11. aprila u manastir je stigao patrijarh Gavrilo, dva dana kasnije kralj Petar Karađorđević, koji je u manastiru prenoćio samo jednu noć i posle službe božije, koju je obavio patrijarh, sutradan se uputio prema Nikšiću i tom prilikom poneo samo lični prtljag. Posle kraljevog odlaska, u manastir su pristigle dvorske dragocenosti smeštene u 10 sanduka, dva kožna kofera i jedna gvozdena kasica, kao i jedna Rafaelova slika na platnu. Starešina manastira Ostrog arhimandrit Leontije Mitrović primio je dvorske dragocenosti, a 16. aprila pristigao je i tovar iz Nikšića sa 10 sanduka monetarnog zlata koje je, takođe, predato arhimandritu na čuvanje. Dragocenosti su sakrivene - zakopane u zemlju, manastirsku česmu, poljskom klozetu. Konačno, 25. aprila 1941. u manastir je došla grupa nemačkih gestapovaca, koji su lišili slobode starešinu manastira i patrijarha Gavrila, zatim su pretresli sve manastirske prostorije i tom prilikom pronašli četiri sanduka sa zlatom Narodne banke Jugoslavije. Takođe su pronašli sanduke sa dvorskim dragocenostima i Rafaelovu sliku. Dakle, Nemci su iz Ostroga zaplenili četiri sanduka ukupne težine 188,45 kg čistog zlata, a ostalo monetarno zlato nisu pronašli. U toku okupacije, 2. avgusta 1944, četnici su pronašli jedan sanduk sa zlatom u manastirskoj šumi i uzeli ga.
      
       Podela plena
       Za vreme transporta zlata sa nikšićkog aerodroma prema Cetinju i Herceg Novom bilo je krađe zlata. U manastiru Ostrogu su ostale izvesne količine zlata koje Nemci i četnici nisu mogli da pronađu. Posle oslobođenja potraga je bila opsežna i temeljna. Na njoj je radila Ozna i pronašla pet sanduka sa monetarnim zlatom i dva kofera, kao i kasu sa dvorskim dragocenostima.
       U Crnoj Gori, za zlatom su tragali pojedinci iz zemlje i iz inostranstva. Decenijama je u štampi pisano o neverovatnim događajima u potrazi za zakopanim zlatom. Iako je reč o sasvim zanemarljivim količinama, koje Italijani i Nemci nisu odneli iz Jugoslavije, mašta je činila svoje. Bio sam u prilici da neposredno pratim ta zbivanja pošto sam nekoliko desetleća vodio poslove zaštite jugoslovenske imovine u inostranstvu u Saveznom ministarstvu za finansije. Čak nam je od jedne ugledne advokatske kancelarije iz NJujorka ponuđeno iskopavanje velike količine zlata na jugu zemlje iz jednog bunara koji se nalazi na nedostupnom mestu. U razgovoru sa punomoćnikom advokatske kancelarije, jednim američkim profesorom univerziteta, dogovoren je plan akcije. Bez rezultata, naravno.
      
       Ratna opasnost
       Od 204 sanduka užičkog zlata, Italijani su zaplenili 179 sanduka sa 8 393 kg čistog zlata. (Od ostalih 25 sanduka Nemci su uzeli četiri, jedan četnici, osam vlada, šest generalitet, jedan je ukraden i pet Ozna). Posle kapitulacije Italije, 3. septembra 1943, Nemci su zaplenili sve zlato Banke Italije, gde se nalazilo i jugoslovensko monetarno zlato. Američke trupe su u maju 1945. pronašle i oduzele italijansko zlato. Na osnovu odluke Tripartitne komisije za restituciju monetarnog zlata (1947) i Londonskog sporazuma, Italiji je vraćeno zlato, zajedno sa jugoslovenskim zlatom. Zatim je Italija vratila Jugoslaviji celokupno zaplenjeno zlato na osnovu Ugovora o miru (10.2.1947). Restitucija je izvršena na taj način što je NBJ dala nalog (13. septembar 1948) Engleskoj banci da pošalje Švajcarskom bankarskom društvu (Cirih) u depo NBJ 5 875 kg zlata, a da 2 518 kg stavi na raspolaganje italijanskoj vladi za otvaranje specijalnog računa "A" u korist vlade FNRJ. Tako je okončana sudbina monetarnog zlata koje su Italijani zaplenili.
       Jugoslavija je podnela zahtev za restituciju 11 040 kg čistog zlata. Videli smo da je Italija vratila 8 393 kg a od Nemačke smo dobili 2 172,87 kg (uračunavajući pljačku u Borskom rudniku - vraćeno 1 750 kg) tako da smo ukupno restituisali 10 565,87 kg monetarnog zlata. To je najveći procenat restitucije zlata u toku Drugog svetskog rata koje su dobile evropske zemlje.
       Pored zlata koje je vraćeno, posle Drugog svetskog rata, velike količine zlata su poslate i u inostranstvo pred ratnom opasnošću. Šta se dešavalo sa tim zlatom?
       U maju 1939. Jugoslavija je prenela zlato u Englesku, a kasnije u SAD. Zatim, krajem 1939, preko Švajcarske, i u maju 1940, preko Atine, zlato je preneto takođe u SAD.
       Najveća količina jugoslovenskog monetarnog zlata transportovana je u Englesku razaračem "Beograd": 980 sanduka (3 379 zlatnih poluga) u težini od 42 112,63 kg čistog zlata koje je smešteno u Englesku banku. U istoj banci NBJ je već imala u depou 225 zlatnih poluga, tako da je ukupna količina zlata u Engleskoj banci iznosila 44 886,61 kg.
       Posle nemačkog napada na Poljsku (početak rata 1. septembar 1939), u aprilu 1940. napadnute su Danska i Norveška, u maju Holandija, Belgija i Luksemburg, zatim Francuska. Očekivao se napad i na Englesku. U takvoj situaciji zlatni depozit Narodne banke Jugoslavije bio je nesiguran u Engleskoj, pa je Savet zemaljske odbrane Jugoslavije doneo odluku da se zlato hitno prebaci u SAD. Iz depoa NBJ u Engleskoj (44 886,61 kg) poslato je u NJujork
       33 683,51 kg a 11 203,10 kg ostalo je u Engleskoj banci do kraja rata (3. jula 1948. avionom je zlato vraćeno u Beograd).
       Usred ratnih događaja, posle transporta zlata iz Londona u NJujork, Jugoslavija je hitno povukla iz Švajcarske gotovo sve zlato u svoj trezor, a zatim u toku maja i juna 1940. preko Atine takođe transportovala u NJujork 14 168,16 kg (344 sanduka) i predala ga Federalnim rezervama.
      
       Kovano zlato
       Tezaurisanje zlata u ratnim uslovima bilo je evidentno. Nastala je velika potražnja za kovanim zlatom, pa je njegova cena na evropskom tržištu znatno skočila u odnosu na cenu zlata u polugama. To je iskoristila NBJ i preko svojih korespondenata u Švajcarskoj prodavala kovano zlato a istovremeno kupovala zlato u polugama i time ostvarivala znatnu zaradu. Tako kupljene zlatne poluge odmah je prebacivala u NJujork. Tokom takvih transakcija, NBJ je iznela iz zemlje u Švajcarsku 10 681,84 kg kovanog zlata. Za račun Jugoslovenskih državnih železnica Nemačka Rajhsbanka je u drugoj polovini 1940. položila kod banke u Bazelu 3 284,05 kg zlata, tako da je ukupno u Švajcarskoj NBJ imala 13 902,91 kg zlata. Posle raznih transakcija u Švajcarskoj (zaloge, akreditivi i dr.) u depo NBJ kod Federalnih rezervi u SAD transferisano je u toku 1940. godine 7 676,77 kg, a u Švajcarskoj je ostalo do kraja iste godine 1 246 kg zlata.
       Ako se izuzme zlato u Londonskoj banci (11 203,10 kg) i zlato koje je NBJ prodala za devize 18.3.1941. (20 002 kg), proizlazi da je NBJ 6. aprila 1941. kod Federalnih rezervi u NJujorku imala 41 666 kg čistog zlata.
       Posle oslobođenja zlato iz NJujorka, nažalost, nije vraćeno u celosti. Sjedinjene Američke Države su uslovile vraćanje zlata plaćanjem obeštećenja za nacionalizovanu američku imovinu u Jugoslaviji. Iako smo postigli sporazume sa mnogim zemljama o obeštećenju za nacionalizovanu imovinu njihovih državljana u Jugoslaviji, otplatom u višegodišnjim ratama sa redukovanim procenama vrednosti imovine, SAD su zahtevale da se plati njihova enormna procena nacionalizovane imovine u Jugoslaviji, koja je višestruko prelazila našu realnu procenu (tri do pet miliona dolara). Iako smo istakli prigovor da je reč o tzv. depozitu u nuždi (teza akademika M. Bartoša), Amerikanci su iz jugoslovenskog depozita od 41 666 kg zlata izdvojili 15 649,22 kg u cilju naplate obeštećenja za imovinu njihovih državljana nacionalizovanu u Jugoslaviji 1948, koja je po njihovoj proceni iznosila 17 000 000 dolara (Sporazum sa SAD od 19. jula 1948). Ostatak od 26 017,49 kg deblokiranog zlata transportovan je delom u Švajcarsku, delom u trezor Narodne banke Jugoslavije.
       Postavlja se pitanje šta je od ukupno 84,5 tona zlata, koliko je Jugoslavija imala u martu 1941, ostalo posle oslobođenja zemlje.
       Preko Reparacione komisije restituisano je 10 565 kg, deblokirano iz Londonske banke 11 203,10 kg, povučeno iz Švajcarske 1 012,35 kg, deblokirano iz SAD 26 017,49 kg i stavljeno u trezor NBJ pet sanduka zlata koje je Ozna pronašla u Ostrogu - oko 235 kg. Znači, posle oslobođenja - ostalo je 49 033 kg. Ako se ovome doda 20 002 kg zlata koje je zamenjeno za devize u martu 1941. i 15 649 kg zlata koje je upotrebljeno za obeštećenje američke nacionalizovane imovine (35 651 kg), proizlazi da razlika od oko 100 kg zlata potiče od krađe zlata posle njegovog skrivanja i transportovanja sa nikšićkog aerodroma 1941. godine.
      
       Naše zlato
       Nigde se, dakle, ne pojavljuje zlato Kraljevine Srbije.
       U istraživanju o zlatnim rezervama Narodne banke Jugoslavije koje su se nalazile u Švajcarskoj, posebno kod Međunarodne banke za obračune u Bazelu, može se utvrditi sledeće: iz depoa NBJ u Švajcarskoj, usled ratnih događaja, povučene su gotovo sve zalihe zlata NBJ i poslate u NJujork. Nekoliko časova pre bombardovanja Beograda dat je nalog Banci za međunarodne obračune u Bazelu da vrati poslednju količinu zlata u težini od 1 012 kg. Znači, u Bazelu nije bilo našeg monetarnog zlata posle napada Nemačke na Jugoslaviju. Ovo nije slučajno. I Švajcarska je dve trećine svog monetarnog zlata povukla iz svojih trezora u inostranstvo.
       Međutim, prilikom zauzimanja stava u razgovorima o deobnom bilansu koji bi se odnosili na monetarno zlato Narodne banke Kraljevine Jugoslavije, trebalo bi imati u vidu i mogućnost da je možda u Bazelu i postojao depozit od 21 tone monetarnog zlata Kraljevine Srbije, ali da je taj depozit transakcijama ugašen. Ako bi naknadnim istraživanjem bilo utvrđeno njegovo postojanje, onda bi o ovom zlatu trebalo da se pregovara u Vodsovoj komisiji za deobni bilans iz razloga što u zajedničku jugoslovensku imovinu za deobu ne spada imovina (dakle i zlato) koju su razdružene republike stekle pre 1. decembra 1918. Osnovno pitanje, koje je predmet nesporazuma, jeste da li u trezoru u Bazelu sada postoji srpsko monetarno zlato. Navedeni podaci o celokupnom monetarnom zlatu Kraljevine Jugoslavije neosporno pokazuju da nema podataka o postojanju u Banci za međunarodne obračune u Bazelu zlatnih poluga sa oznakom: zlato Kraljevine Srbije, kako navode zagovornici teze o postojanju srpskog zlata u Bazelu.
      
       DUŠAN JAKOVLJEVIĆ