Odavno već pomišljam kako je ovde mnogo onih kojima suštinski nedostaju Slobodan Milošević. Sada, bojim se, na taj spisak ucveljenih stiže i međunarodna zajednica

      Moramo biti slobodni i moramo imati samopoštovanje. To su dva nužna uslova da se kao država oporavimo. Takvi, oporavljeni, moći ćemo stvarno da se uključimo u razne integrativne procese. Neslobodni nikome nećemo valjati, pre svega, nećemo valjati sebi samima.
       Odavno već pomišljam kako je ovde mnogo onih kojima suštinski nedostaju Slobodan Milošević i njegov autoritarni i duboko kriminalizovani poredak. Sada, bojim se, na taj spisak ucveljenih stiže i međunarodna zajednica, šta god da taj izraz zapravo označava. Neko će reći da se ona sa tog spiska nikada nije ni skidala, da je u pitanju bila samo mimikrija. Ne verujem u to, čak sam siguran da su mnoge zemlje zaista promenile stav. Ipak, činjenica je su neke ostale čvrsto ušančene na pređašnjim pozicijama i neprestano nam ispostavljaju zahteve.
       Naša situacija je izuzetno teška. Privreda u rasulu, kase prazne, stanovništvo na ivici egzistencije, jug Srbije pod neprestanom pretnjom albanskih terorista. Na Kosovu nas, umesto da se vraćamo kućama, ima sve manje i sve smo ugroženiji, sada se teror preneo i u Makedoniju, ugrožavajući čitav region i jasno potvrđujući da naša granica nije ni branjena, a kamoli odbranjena, uprkos Kforu i Vojnotehničkom sporazumu i svim onim desetinama hiljada vojnika koji, po svemu sudeći, jedino sami sebe čuvaju. Crnogorski separatizam je žešći no ikad, ma koliko da se krije iza raznih varljivih ponuda moratorijumskog tipa, ostvarljivih taman onoliko koliko je bila ostvarljiva i priča o preustrojstvu SFRJ u konfederalno-federalnu državu. Sve je to samo produžetak agonije i besmisleno iscrpljivanje, materijalno i nematerijalno, i Srbije i Crne Gore i uništavanje državne supstance. Na sve te probleme, u kojima nam svet, ruku na srce, više odmaže nego što pomaže, dolazi i priča o Hagu i o tome da moramo da požurimo, ne bi li taj svet dobio konkretne dokaze naše dobrote.
       Od nas se traži da poštujemo sporazume koje nismo sklapali (31. mart), ali i da poštujemo sporazume koje drugi ne poštuju (Vojnotehnički sporazum).
       Traži se da razvijamo demokratske institucije, nezavisno sudstvo, ali se zatim odmah, na samom početku, ispoljava nepoverenje u te sudove i oduzima im se u pojedinim oblastima praktično svaka nadležnost.
       Šta mi dobijamo, ne zna se, ako ne računamo verbalna obećanja. Ono što je izvesno, jeste da veliki investitori, a oni su nam najpotrebniji, nisu baš radi da ulažu u nebezbedna područja. Izvesno je i da Kosovo, jug Srbije i oblast jugoslovensko-makedonske granice neće skoro postati bezbedni, ako Kfor i NATO nastave da sprovode dosadašnju politiku.
       To su, dakle, naši problemi, oni najvažniji, naravno. Za ostale, da ih detaljno pobrojim, ne bi bio dovoljan ni ceo jedan NIN. Do 5. oktobra bilo je lako: za sve je kriv Slobodan Milošević. NJegova je politika nepametna, nefleksibilna, on nema viziju, nije u stanju da sagleda sledeći potez, potpuno je odvojen od stvarnosti, nema strateški cilj, ne razume nacionalni interes. Sve je to, razume se, bilo tačno, i još mnogo toga drugog se moglo reći. Šta ćemo sad?
       "Mi smatramo očiglednim istinama da su ljudi stvoreni jednaki i da ih je njihov Tvorac obdario neotuđivim pravima među koja spadaju život, sloboda i traganje za srećom.
       Da bi osigurali ta prava, ljudi ustanovljuju među sobom države koje svoju pravednu vlast crpu iz pristanka onih kojima se vlada. "Pravo je naroda, kada neka forma vladavine postane štetna po te ciljeve, da izmeni ili ukine i postavi novu vladu, osnivajući je na takvim principima i organizujući njenu vlast u takvom obliku da mu najverovatnije osigura bezbednost i sreću", tako piše u američkoj Deklaraciji nezavisnosti. Nadam se da mi niko, kao čoveku koji je celog života branio ideale liberalizma u politici, neće zameriti što citiram taj dokument, jedan od najvažnijih političkih tekstova u istoriji.
       Te ideale i sada nastojim da odbranim. A oni su nespojivi sa onim što nam se sada događa i sa spiskovima koji nam se ispostavljaju.
       Pitanje se može postaviti i na drugi način: šta je to što međunarodna zajednica hoće na Balkanu? Ako hoće multietničke, multikulturne i multikonfesionalne države, onda treba ozbiljno da podrži SRJ, a ne da nečinjenjem omogućuje etničko čišćenje područja na kojima su Albanci u većini. Ako hoće mononacionalne i monokonfesionalne države, onda treba otvoreno da podrži sve separatističke, ali i sve nacionalno ili konfesionalno-integrativne tokove. Onda bismo imali potpuno prekomponovan, zapravo raskomadan Balkan, i to na onaj način na koji je to urađeno na početku Drugog svetskog rata.
       Ako hoće načelo vladavine prava, odnosno pravne države, onda treba da nas pusti da taj ogroman posao promene zakonodavstva obavimo valjano i postupno, a ne da nam nudi nekakva svoja rešenja. Već smo, u posleratnom periodu, imali sovjetska pravna rešenja. Umorili smo se od eksperimenata, i stranih i domaćih. A dok ne napišemo nove zakone i ne odobrimo ih u Skupštini, dotle moramo poštovati postojeće. Dekretima ne vredi vladati, ne samo zato što je to suštinski nedemokratski, nego zato što na taj način nastaje pravni haos. Rečit primer je Kosovo.