Otkad su Amerikanci, uz potpis tadašnjeg premijera Republike Srpske Milorada Dodika iz Banjaluke odvezli ostatke jasenovačke zbirke u Muzej holokausta u Vašingtonu, traje misterija o razlozima njihovog nasilnog mešanja u spor koji je za međunarodnu arbitražu

      Tom Kuni, direktor službe za odnose sa javnošću Muzeja holokausta u Vašingtonu počeo je dijalog s novinarima NIN-a sasvim opušteno. U telefonskom razgovoru rekao je da su muzej već posetili i Srbi (delegacija Anketne komisije Narodne skupštine RS za ispitivanje okolnosti pod kojima je građa iz spomen područja Jasenovac-Donja Gradina dospela u Vašington) i Hrvati (ambasador Republike Hrvatske u SAD) a da se pomenuta istorijska građa adekvatno čuva i da je "konzervacija i katalogizacija u toku".
       Za preciznije odgovore na pitanje kako i zašto je zbirka uopšte dodeljena muzeju zatražio je vremena i da se pitanja upute na e-mail adresu. Poslali smo trinaest pitanja. A onda prvo iznenađenje: odgovor smo čekali preko svih dogovorenih rokova. Kada je stiglo Kunijevo pismo prebrojali smo 12 redova potrošenih na zahvaljivanje za naše interesovanje za muzej i sudbinu zbirke. Zvali smo. Da nije greška? Ne, to je službeni odgovor muzeja.
      
       Konsternacija
       Predsednik Anketne komisije RS Miroslav Mikeš potvrdio nam je u Banjaluci da uprava muzeja (a on ih je iste nedelje sreo petoro, uključujući direktora Saru Blumfild, i Dajanu Salcman, koja je potpisala čudni ugovor) "slučaj Jasenovac" doživljava kao neprijatnu i osetljivu epizodu o kojoj nerado govore strahujući za dobar glas svoje institucije.
       A šta se, u stvari, dešava(lo)?
       Krajem prošle godine (27. oktobra), pred izbore, tadašnji premijer RS i kandidat za predsednika Milorad Dodik potpisao je, ćirilicom, ugovor sa United States Holocaust Memorial Museum. Jasenovačka zbirka, koja se u tom trenutku nalazila u Arhivu RS u Banjaluci, predaje se vašingtonskom muzeju pri čemu se "Republika (Srpska) odriče staranja i kontrole nad građom u korist muzeja".
       Čak je i javnost u Bosni i Hercegovini, koju u poslednjih deset godina ništa ne može iznenaditi, bila konsternirana ugovorom po kome se "Republika takođe odriče svih prava na građu, po bilo kom osnovu". Za nepodnošljivu lakoću Dodikove operisanosti od odgovornosti za društvene i nacionalne vrednosti i njegova vlada je saznala tek mesec dana kasnije, 25. decembra 2000. godine.
      
       Granica
       Dok se ćutnja Milorada Dodika može tumačiti nelagodom pred mogućnošću blamaže u javnosti, šutnja Hrvata "glede Jasenovca bila je zapravo krinka za fantastičnu domišljatost" ministra kulture Antuna Vujića, koje se, konstatuje tisak, "ne bi postidio ni čuveni detektiv Herkul Poaro". Hrvati, naime, tvrde da je "Muzej Holokausta pristao na ulogu tajnog posrednika" u "operaciji Jasenovac" koja će se završiti krajem godine, kada će istorijska građa biti predata Hrvatskoj koja nije uspevala da do zbirke dođe u direktnim pregovorima sa RS.
       Jasenovačku zbirku, tačnije ostatke zbirke nekadašnjeg Spomen-područja Jasenovac, deset godina privatno je čuvao Simo Brdar, bivši zamenik direktora. U novembru 1991. godine "mješovita komisija Vojne pošte 6797 i uprava Spomen-područja Jasenovac... izvršila je sakupljanje arhivske građe i eksponata koji nisu uništeni ili otuđeni za vrijeme boravka MUP i ZNG Hrvatske u Memorijalnom muzeju". Svedočanstvima o genocidu napunjeno je osam metalnih i devet drvenih sanduka, plus četiri papirne kutije.
       Spomen-područje Jasenovac prostiralo se na 125 hektara na hrvatskoj strani i na 118 hektara zemljišta na strani današnje RS. Na hrvatskoj strani nalazila se uprava logora i svi objekti. Na drugoj obali Save mesto likvidacije - Donja Gradina "najveće jasenovačko stratište i najveće stratište u Jugoistočnoj Evropi" (Jovan Mirković, bivši direktor muzeja). Ovo je danas razlog spora. Hrvati smatraju da su legitimni naslednici Jasenovca, jer se na njihovoj strani nalazila upravna zgrada muzeja, Srbi podsećaju da većina trodimenzionalnih predmeta - što je stručni naziv za ostatke vilica, kose, opanke, logorske dopisnice, venčane burme - potiče iz Donje Gradine, gde je vršen najveći broj istraživanja.
       Logično je da zbirka bude stalni predmet interesovanja hrvatskih vlasti, ali još je nejasno kako su se za nju zainteresovali Amerikanci. I zašto?
      
       Diplomatija
       NIN-ova rekonstrukcija događaja seže do sredine oktobra 2000. godine kada su Simu Brdara u Kozarskoj Dubici nazvali iz Vašingtona iz Muzeja holokausta,- državne ustanove "koja je direktno naslonjena na Stejt department". Interesovali su se za zbirku o kojoj su "informisani od strane naroda". Potom su i došli u Dubicu. Sledi razgovor, put u Banjaluku u Arhiv, gde je zbirka bila preneta iz Brdarevog stana i privremeno pohranjena u, doduše, ne baš najboljim uslovima.
       Inače, smeštanje građe u Arhiv RS, Jovan Mirković, danas kustos Muzeja žrtava genocida u Beogradu smatra greškom. "Građa je mogla biti smeštena u Muzej RS gde postoje kadrovi obučeni za muzeološko inventarisanje". Osim toga, Arhiv pripada upravi, a muzej je institucija pa je i nezavisniji od odluka vlade i sporazuma koje potpisuje premijer.
       U Banjaluci se razgovaralo o "pomoći ove ugledne ustanove svetskog glasa": da se papiri i predmeti prebace u Vašington na restauraciju i skeniranje, s tim što bi na put krenuli i neki stručnjaci iz RS.
       Nekoliko dana kasnije, pošto su formalnosti sređene "diplomatskim kanalima" pred Arhiv su stigla vozila Sfora i na način kako se to, valjda, radi sa takvim materijalom - pokupili sanduke i odvezli. "Diplomatski kanal" mora biti američki ambasador u Sarajevu Tomas Miler, zvaničnik sa reputacijom u Bosni da više voli da naredi nego da ubedi, što je najbolje znao baš Dodik. "Mislim da bi došli (Amerikanci, prim. aut.) isto kao što su došli u Centar bezbijednosti u Banjaluci, pokupili građu i odnijeli", rekao je Dodik Anketnoj komisiji. "Navešću vam, ako hoćete, još deset primjera gdje su jedinice Sfora došle da pokupe građu iz centara službe bezbijednosti i državne bezbijednosti. Iz Prijedora, Banjaluke..."
       Američki ambasador u Sarajevu Tomas Miler opovrgavao je, u razgovoru za NIN, svoju reputaciju u: "Ovde me smatraju odgovornim za mnoge stvari u kojima nisam učestvovao. Znate, za 95 odsto poslova koje obavljam ljudi veruju da su tajni, a upravo je obrnuto - 95 odsto je sasvim javno." Miler je negirao Dodikovo objašnjenje o učešću u transferu građe u Vašington: "Ambasada je samo posredovala u dogovorima dve zainteresovane strane RS i Muzeja holokausta", izjavio je ambasador opovrgavši time i tvrdnju samog muzeja, čiji kolegijum i svoju ulogu vidi kao posredničku.
       Postavlja se pitanje: ako su svi posrednici, ko je doneo odluku? Čak ako javnost i precenjuje moć i uticaj ambasadora Milera, izgleda da je Milorad Dodik bio uverenja da mora da sarađuje (vidi okvir) jer bi, kako se priča, dokumentacija bila uzeta "u roku od 16 sati" (!?). Ali šta je pritiskalo Dajanu Salcman, direktora i šefa kustosa kolekcije velikog muzeja, da parafira sporazum, blago rečeno, neuobičajen u muzejskoj praksi, po kome se restauracija eksponata uslovljava trajnim oduzimanjem.
       Jedino objašnjenje zasad dolazi iz Vašingtona, od srpske zajednice u Americi. "Sigurno je da nije reč o zvaničnoj politici američke vlade što vidimo u razgovorima sa ovdašnjim političarima koji pokušavaju da se distanciraju od celog slučaja. Naša je pretpostavka da je reč o nečijoj privatnoj inicijativi, Milera u Sarajevu, Holbruka u NJujorku ili nekog trećeg ostaje da se vidi", rekao je za NIN Obrad Kesić, analitičar američke politike iz Vašingtona.
      
       Tajnovitost
       Iznenađena, zgrožena, znatiželjna a pomalo i uplašena je javnost u RS. Predsednik Anketne komisije, ugledni advokat i poslanik Miroslav Mikeš (i pošto i to može biti važno, poreklom iz, za vreme prošlog rata, teško postradale jevrejske porodice iz Novog Sada), "kroz neposredan i konstruktivan dijalog u trajanju od 175 minuta" u Vašingtonu saznao je da je muzej pre sporazuma sa Dodikom, oko iste stvari, potpisao sa Hrvatima sporazum "o kome niko iz RS nije znao".
       Razlog je, dosta grubo, iznela Sara Blumfild, direktor muzeja "izrekom da su tokom rata Srbi građu ukrali Hrvatima" pa je muzej od vlasnika zatražio pravo da to uzme iz treće zemlje. S obzirom da su gospođa Blumfild i ceo kolegijum muzeja, kako su primetili i članovi Anketne komisije, pokazali minimum znanja o problematici u koju su se uključili (stalna muzejska postavka ima u evidenciji i logor Jasenovac, koji se, po stručnjacima muzeja nalazio u Jugoslaviji i u kome se kao jedine žrtve navode Jevreji), onda i ne čudi kada direktor muzeja prejudicira odluke eventualne arbitraže ili međunarodnog suda. "Naši trenutni planovi su da se građa vrati u Republiku Hrvatsku, u Memorijalni muzej Jasenovac, ne pre 27. novembra 2001. Ovo je deo našeg sporazuma sa Ministarstvom kulture Hrvatske." Kada je delegacija Anketne komisije RS zatražila fotokopiju tog sporazuma, iskrsao je problem. Iako sporazum nije tajna u Muzeju su objasnili da će "za ustupanje fotokopije zatražiti saglasnost Stejt departmenta".
       U takvoj atmosferi su mogući i propusti kao onaj prilikom primopredaje sanduka iz Banjaluke. Hrvati su se pohvalili (HINA 3. januar 2001) "da će sanduci biti otvoreni u Vašingtonu u prisustvu službenika hrvatske ambasade i direktora jasenovačkog muzeja Mate Rupića". "Postoji ozbiljna opasnost, ako se otvaranje sanduka izvrši bez prisustva predstavnika iz RS da ona bude optužena za otuđenje ili uništenje građe koja u poređenju sa inventarskim knjigama, bude nedostajala", podseća dr Milan Bulajić, direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu.
       Inače, nova vlast u Hrvatskoj priprema se da obnovi razrušeni Jasenovac videći u tome i mogućnost da "bez ikakve dvojbe, od svega ovoga politički i moralno profitira". U Zagrebu se tvrdi kako će ugovor sa Muzejom holokausta "raspršiti tvrdnje lansirane iz beogradskih krugova kako hrvatske vlasti pokušavaju prikriti pravu istinu o tom ustaškom logoru". Objavljeno je i da su u Hrvatskom državnom arhivu baš pronađeni novi dokumenti o broju jasenovačkih žrtava: "netom otkrivenim popisima iz 1946. i 1950. godine, broj žrtava tog zloglasnog logora varirao je između 155 152 i 155 226".
      
       Tuđman
       Dodikovo objašnjenje da je sreća što je dokumentacija dopala muzeju koji godišnje poseti dva miliona ljudi te da će tako svet konačno spoznati šta je Jasenovac gubi na ubedljivosti kad "na pitanje da li će Muzej izložiti građu, (srpska) delegacija nije dobila potpun odgovor". Direktor Blumfild konkretno kaže: "Trenutno ne postoje planovi da se originalni dokumenti izlože u našem muzeju u Vašingtonu u periodu dok su materijali povereni nama na čuvanje". Za utehu neka posluži obećanje za, doduše samo u planu, elektronsku prezentaciju građe i moguć pritisak na Hrvatsku da izvrši "izmene u obrazovnom sistemu".
       Bez obzira što bivši premijer RS slikovito opisuje gvozdeni metod kojim je jasenovačka zbirka uzeta iz Arhiva RS, Muzej holokausta neumorno, u svim dopisima i kontaktima, insistira "da je bio zamoljen" da nešto preduzme i da je "inicijativa za preuzimanje građe potekla iz Banjaluke, odnosno iz ambasade SAD u Bosni i Hercegovini".
       Tajna američke ljubavi za Jasenovac tako postaje sve intrigantnija. A srpsko nastojanje da se u svemu nađe bilo kakav smisao usmerava se ka "prelaznom rešenju". To su serije usmenih uveravanja prema kojima se ugledna institucija obavezala da artifakte sačuva (bar godinu dana!?) i nakon toga pomogne "da ova istorija bude prezentirana u Hrvatskoj na odgovarajući i dostojanstven način".
       U pauzama službenih razgovora, kolegijum muzeja se Srbima čak i požalio na nesretnu epizodu sa Tuđmanovim prisustvom na otvaranju muzeja, ali je iz petnih žila nastojao da posebno naglasi da se "ograđuje od bilo kakvih političkih uplitanja", "da muzej jeste vladina, ali ne politička ustanova i želi čuvati istinu". Čiju istinu?
       Budući da je ovde reč o istoriji nije zgoreg podsetiti na elementarni princip te nauke prema kojem je usmena reč istorijski izvor druge kategorije. Prvi je, naravno, pisani dokument a u jednom jedinom zvaničnom papiru, koji su potpisali Milorad Dodik i predstavnik muzeja nikakve dobre usluge se ne pominju. Da se u praksi poštuju uglavnom potpisani sporazumi uverila se i nova vlada RS čiji je zahtev da se građa vrati praktično prećutan.
       Tako Narodnoj skupštini Republike Srpske (zasedanje 14. marta) umesto rešenja stiže - "prelazno rešenje", velikodušna ponuda United States Holocaust Memorial Museum-a da - "pošto je muzej dobio informaciju da Arhiv u Banjaluci nema mogućnosti da napravi kopije materijala, one će biti načinjene i obezbeđene, kao što je i obećano. Kopije će takođe biti obezbeđene i arhivima u Beogradu, Jerusalimu i drugima - na zahtev".
      
       Ofanziva
       Da se sve ne bi okončalo kao holivudski film - brzo i sa happdž end-om, pobrinuće se zajednica Srba u Americi. Obrad Kesić je objasnio da američki Srbi nameravaju da se, kao nova strana, uključe u spor oko dokumentacije koja svedoči o stradanjima i bliskih članova porodica mnogih od njih. Ako treba i na sudu. "Srpska zajednica je već u razgovorima sa advokatima, i to onima koji su sa uspehom, u korist Jevreja, vodili sporove protiv Vatikana i nekih američkih firmi." Advokati, i sami američki Jevreji su, tvrdi Kesić, izuzetno zainteresovani da srpskoj zajednici pomognu u borbi za njihova tri cilja. "Najpre smatramo da o tome kome će pripasti jasenovačka građa odluku treba da donese sud a ne Muzej holokausta", ističe Kesić.
       Srpska zajednica, dalje, namerava da primora muzej da ispuni usmeno dato obećanje i izloži dobijenu građu. "Prezentacija na sajtu muzeja, kako je predloženo, za nas nije zadovoljavajuće rešenje. Ukoliko muzej nije spreman da građu priključi svojoj postavci zahtevaćemo da im se artifakti oduzmu i prenesu u neku drugu ustanovu, Vizentalov Muzej tolerancije, recimo, gde će imati bolji tretman. Osim toga, u toku je izgradnja jermenskog muzeja i verujemo da bi oni, u muzeju koji svedoči o njihovim stradanjima, prikazali i svedočanstva iz Jasenovca".
       Kesić napominje i da saradnju sa Muzejom holokausta kvari "antagonistički odnos kolegijuma muzeja prema srpskoj zajednici".
      
       SLOBODAN RELJIĆ
      
       LJUBICA GOJGIĆ