10.

      Među razlozima za bombardovanje Srbije navodi se, uz one koje smo već nabrojali, i "nepodnošljiva diktatura" Slobodana Miloševića, tadašnjeg "jakog čoveka" Srbije i (nominalnog) predsednika (nominalne) Jugoslavije. To je onaj isti Milošević koji je u svim kombinacijama oko bivše Jugoslavije bio aktivan igrač. U legitimisanim centrima moći za njega se govorilo da je "jedini s kojim se isplati razgovarati". Te ocene su mu, razume se, servirane uz kafu. One su ga, uz doista aklamativnu podršku na domaćem terenu, punile dodatnom energijom na njegovom teškom putu bez povratka. Milošević iz finala svoje vladavine formiran je na iluziji da se bez njega, čak i u međunarodnim okvirima, ne može. Takvu jednu iluziju čoveku njegovog mentalnog sklopa nije bilo teško podmetnuti. Neizlečivi ovisnici o vlasti, kao o teškom opijatu, nisu otporni na manipulacije, kao što se obično misli. Treba početi s pohvalama, zatim preći na veličanje, ne škrtariti s kvalifikacijama "jak", "vešt", "tvrd", "dosledan", "konačno pravi čovek na pravom mestu" i sl. - ako se to primi, a retko omane, stvoreni su svi uslovi za jednu uspešnu manipulaciju.
       NJegova nesumnjiva harizma i u domaćim i u međunarodnim okvirima zasnovana je na prividu, nekoj vrsti inscenirane fatamorgane. Udešeno je tako da izgleda kako on vodi nacionalnu politiku emancipovano od globalne - taj privid je brižljivo negovan kako u njegovom okruženju tako, bogme, i na drugim lokacijama. Tom prividu pogoduje svaka klima. Za njega će biti kasno kad mu dođe u glavu da su sve njegove "glavne uloge" bile obična manipulacija. Uloga "tvrdog pregovarača" projektovana je u Vašingtonu - pošlo se od logične pretpostavke da će se on na nju najlakše upecati. Opreznost, ako izuzmemo rodonačelnika dinastije Obrenovića, nikad nije odlikovala srpsku političku praksu. Miloševiću bi i sad bilo rizično ukazati na činjenicu da su sve njegove uloge, počev od Osme sednice, preko gazimestanskog, narodnjačkog referenduma, s njim samim u glavnoj ulozi, pa zatim preko uloge "bitnog, odlučujućeg potpisnika Dejtonskog sporazuma", sve do uloge glavnog negativca u vodvilju čija se premijera očekuje u Hagu, bile samo deo jednog manipulativnog procesa čiji rezultati tek ima da se vide. Ništa nije gotovo, tek je počelo. Istini u prilog Miloševiću je bila data šansa da izbegne lično poniženje, ali kad je već bilo kasno. Bez finalnog poniženja njegova vladavina ne bi bila zaokružena.
       Poređenje s Čaušeskuom neosnovano je. Izvođenje analogije između dr Helene Čaušesku i dr Mirjane Marković takođe je maliciozno. Jesu obe bile umetnice, naučnice i hemičarke i obadve daleko ambicioznije od svojih dosta usporenih i unutrašnjim razlozima blokiranih, pa u blažem obliku i depresivnih muževa, ali za analogiju (inače opasno oružje u rukama neznalica) to nije dovoljno.
       Više je nego izvesno da bi na regularnom suđenju, da je do njega došlo, bračnom paru Čaušesku dobrano mogli olakšati sudski veštaci za beskonačno i tek delimično ispitano i proučeno kretanje ljudske duše. Suđenje (dakako pod znacima navoda) održano pod okriljem noći ili šume u nekoj rumunjskoj vukojebini ni na koji način, ni u milimikronskom segmentu, nije bilo usklađeno s Pravom i njegovim milenijumskim tekovinama. Čak i da je bilo po božjoj, to suđenje ne zavređuje pravnu ocenu. Bilo je to samo jedno brutalno ubojstvo, osveta rulje. Istovremeno i grubo oštećenje ukupnog genija rumunjskog naroda.
       To je, dakle, naš razlog da istaknemo i sa svoje marginalne pozicije podržimo odlučnost predsednika Vojislava Koštunice u nastojanju da se optuženima iz prethodne vlasti sudi u regularnim uslovima, u ambijentu koji isključuje osvetoljubivost i revanšizam ili, najsažetije, po Zakonu. Ništa, ni iz domena halo efekta, ni ono najmanje što se kamuflira između redova, što bi uspostavljalo relacije s revolucionarnom, jakobinsko-boljševičkom praksom, ništa što bi pogodovalo oslobođenoj euforiji onih kojima su usta i prepuna nove vlasti, nove demokratije i svega što je možda i samo privid (nove iluzije?) novog... Najposle, i naročito, ne na ruku onih kojima je rumunjski recept svođenja računa prirastao za srce.
       Srbija je odveć mala zemlja da bi ugled svojih institucija, od kojih Pravosuđe nipošto nije na poslednjem mestu, stavljala na kocku. Velike sile raspolažu i moćnijim, efikasnijim sredstvima, ponekad se čini da bi mogle i bez Institucija, ali malim narodima Institucije sistema su ono najvažnije što imaju, ono jedino čime se mogu odbraniti. Zato su i narod i država u obavezi i zakletvi da po svaku cenu brane i odbrane svoje Institucije.
       Dušanov Zakonik (trinaesti vek nove ere), kao pravni Institut najvišeg reda, ne spada samo u baštinu srpskog roda i genija, nego je i značajan doprinos ukupnoj baštini čovečanstva. U pravničkim krugovima Dušanov Zakonik je činjenica na koju ne treba posebno ukazivati, u Hagu svakako ne sede oni koji u okviru struke nisu s njom upoznati, ali na Dušanov Zakonik, kao instituciju srpskog naroda, na mnogim instancama valja ukazivati. Ne arogantno i samohvalisavo, ne u duhu iskvarenog narodnjaštva, nego smerno i otmeno, ali odlučno, kako to već nalaže autentično srpsko gospodstvo.
       "Pred Zakonom carstva mi svi su jednaki: i sebar, i vlastelin, i patrijar, i car."
       Gospodo, trinaesti vek.
      
       (Kraj)