NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Balkanska veza

      Mada nije policajac po obrazovanju, Budimir Babović (65) smatra se jednim od najupućenijih u policijsku problematiku. Od 1983. do '91. bio je na čelu Jugoslovenskog biroa Interpola postigavši zavidnu karijeru u ovoj međunarodnoj instituciji: predsedavao je Generalnom skupštinom Interpola, u nekoliko navrata i radom njegovog Izvršnog komiteta. Kuriozitet je da se na mermernoj ploči u sedištu Interpola u Lionu nalazi i njegovo ime. U devedesetim je bio jedan od većih kritičara rada policije zamerajući joj na brutalnosti i očiglednom kršenju ljudskih prava.
       - Zbog toga sam dobijao ozbiljna upozorenja, da treba da se klonim takvih komentara - priča Budimir Babović. - Jednog dana u "Politici" je osvanuo komentar, nesuvisla izjava nekog Simovića, zamenika saveznog ministra, da sam iz saveznog MUP-a izbačen kao nesposoban i da sam svoju doktorsku disertaciju prepisao. Još samo da je mogao da kaže odakle sam je prepisao!?
      
       POLICIJSKA DIPLOMATIJA: Od početka svoje karijere radio sam u institucijama koje se bave međunarodnim odnosima i međunarodnom politikom, bio sam politički savetnik u ambasadi u Parizu i saradnik Komisije CK SKJ. Dve godine bio sam izvršni sekretar SK Crne Gore da bih posle toga, 1982, ostao bez posla. Jednostavno, zaboravili su me, verovatno zbog mog referata na partijskom kongresu u kome sam kritikovao rad Socijalističkog saveza. To u ono vreme nije bilo baš uobičajeno. Svojevremeno je jedan moj izveštaj iz Pariza, o političkoj situaciji u Francuskoj, pohvalio sam Kardelj. Stane Dolanc, imajući u vidu moj rad, predložio mi je da prihvatim funkciju šefa nacionalnog biroa Interpola. Ne mogu za sebe reći da sam naročito hrabar, niti sam policajac po vokaciji; praktično, nisam ni znao šta radi konkretno Interpol, ali Dolanc je insistirao - "Raspitaj se pa dođi da mi kažeš da li prihvataš!" Bogami, to raspitivanje je potrajalo jer ljudi koji su radili u birou Interpola nisu želeli da im rukovodi neko sa strane, činili su sve da me ubede da se ne prihvatam tog posla. Kad sam shvatio da se tu radi o policijskoj diplomatiji, da nisu potrebna znanja iz kriminalistike, rekao sam Dolancu da prihvatam njegov predlog.
      
       PODRŠKA VILIJAMA VEBSTERA: Na Generalnoj skupštini Interpola u Kanu 1983. bilo je primetno da se Interpol drži po strani od problema međunarodnog terorizma. Po članu 3 statuta organizacije zabranjeno je da se bavi svakim pitanjem koje ima rasnu, versku ili političku pozadinu. Evropa je sedamdesetih bila suočena sa terorizmom i bilo je logično postaviti pitanje da li se Interpol može i dalje ponašati nezainteresovano prema problemu koji je ozbiljno ugrožavao njegove članice.
       Mnogi su se dovijali. Italijani su, recimo, zbog podmetanja bombe od strane fašista na Železničkoj stanici u Bolonji, pri čemu je stradao veliki broj ljudi, tražili angažovanje Interpola u hvatanju teroriste Antonija Negra - zbog davanja lažne izjave o svom identitetu. Bio sam jedan od najaktivnijih učesnika u toj raspravi, svakako i zbog toga što je Jugoslavija bila žrtva terorizma. Doduše, ne u onoj meri u kojoj je javnosti to prikazivano jer se pod terorističkim aktom smatralo i pljuvanje ograde naše ambasade. U pauzi mi je prišao Vilijam Vebster, tada šef FBI-a, dao mi je podršku. Po mnogo čemu on je izuzetna ličnost, iznenadilo me je kad sam čuo da je kasnije prihvatio da bude šef CIA.
       Veoma sam se angažovao i da se usvoji zahtev Republike Kine za njeno ponovno članstvo u Interpolu. Moja angažovanost u radu organizacije stvorila mi je ugled u međunarodnim policijskim krugovima, 1984. izabran sam u Izvršni komitet Interpola. Ovde je nevoljno prihvaćena moja kandidatura, ponajviše zaslugom ljudi iz službe. Govorili su: Ma, kakav Buda! Pa ne može on, taman posla! Sa skepsom je dočekan i moj predlog da se Jugoslavija kandiduje za domaćina Generalne skupštine Interpola. Komentari su bili: šta će nam, bre, ti policajci ovde, da nam navuku teroriste na vrat!? A onda i saznaju ovo, saznaju ono... Ipak, prihvaćena je moja ideja, i u Beogradu je održana Generalna skupština Interpola, prvi put u jednoj komunističkoj zemlji.
      
       GIŠKA, LJUBA, ARKAN: Droga je najviše bila predmet naše saradnje u Interpolu. Doduše, ako se govori o učestalosti, onda su to krađe i pljačke. Bilo je nekoliko Jugoslovena, istaknutih kriminalaca u Evropi, učestvovali su u ubistvima, pljačkama... Praktično, sada su svi mrtvi: Giška, LJuba Zemunac, Arkan... Ražnatović je nekoliko puta bežao iz zatvora po Evropi, poslednji put iz zatvorske bolnice u Minhenu. Bio je ranjen prilikom hapšenja. Nemci su od nas tražili da ga uhapsimo. Odgovorili smo da to ne možemo na osnovu njihovog naloga, ali, ukoliko nam ustupe dokumentaciju, gonićemo ga krivično. Nisu to uradili. Arkan je bio vođa "Zvezdinih" navijača, iako je bio pod međunarodnom poternicom.
       Imali smo veliki problem sa Francuzima: lopovi iz Jugoslavije pravili su haos u pariskom metrou. Umalo da nam Francuzi uvedu vize zbog toga.
      
       HEROIN: Zbog "Balkanskog puta" droge, redovno smo sa Interpolom razmenjivali informacije, posete, dogovore. Samo u prvoj polovini 1980. jugoslovenska policija i carina zaplenili su 300 kilograma heroina, trećinu od svih zaplena droge te godine u Evropi. Bio je to tek početak nadiranja heroina, Evropa je uskoro bila preplavljena njime.
       Značajan broj Albanaca sa Kosova iselio se pedesetih godina u Tursku. Potom je veliki broj Albanaca iz Jugoslavije otišao da radi u zemlje Zapadne Evrope. Tako su stvorena tri značajna punkta za drogu. U Turskoj ste mogli da kupite velike količine droge na ulici, što su Albanci i činili, donoseći je kod rođaka u Makedoniju i Kosovo, gde je heroin delimično prerađivan, pakovan i preko Albanaca na "privremenom radu", distribuiran u zemlje potrošnje. Lanac koji ima sve karakteristike mafije: zatvorenost etničke grupe i poštovanje zakona ćutanja. Recimo, selo Veliki Trnovac, sada u zoni bezbednosti, jedno je od najpoznatijih tačaka na svetskoj mapi šverca droge.
       Zahvaljujući saradnji sa španskom policijom, u Prištini je otkrivena laboratorija za preradu heroina, nalazila se sto metara od kuće šefa kriminalističke službe. Naime, španska policija je otkrila da su dve devojke sa Kosova unele veliku količinu heroina. Utvrdili smo da jedna od njih radi u Pokrajinskom veću a da je druga sestra ozloglašenog kriminalca Hakija Čekua - u Nemačkoj je ubio dva policajca, u Francuskoj ranio jednog i izvršio ubistvo, u Španiji je ubio i bacio u krečanu svog najboljeg druga, navodno ga je zatekao u krevetu sa svojom ženom. Posle dojave španske policije, otkrili smo "madridsku vezu" albanske mafije. Heroin je iz Beograda prenošen u Madrid redovnom avionskom linijom. U Prištini je osuđeno 30 ljudi, najveći broj osuđenih u jednom procesu zbog droge kod nas.
      
       TERORIZAM: Tačno da je u Beogradu boravio Karlos ali ja tada nisam radio u policiji, kao i kada je deo grupe "Bader-Majnhof" uhapšen u Jugoslaviji. U vezi sa tim učestvovao sam u razgovorima sa Vilijem Brantom, koji su vođeni na političkom nivou u Zagrebu. Od nas je zahtevano da ih izručimo Nemcima, ali su naše vlasti tražile kontrauslugu: izručenje nekih istaknutih ustaških emigranata. Nemci su to odbili a mi smo oslobodili baderovce.
       Bilo nam je poznato da su se u Beogradu sreli članovi organizacije ETA i IRA i dogovorili se o saradnji, to nije rađeno pod našim okriljem. Jugoslavija je bila privlačna zbog mogućnosti ulaska bez vize.
       Beograd je bio uključen u jedan posebno težak slučaj: uoči Olimpijskih igara u Seulu 1988, Severna Koreja organizovala je terorističku akciju u kojoj je oboren južnokorejski putnički avion. Stariji čovek i mlada devojka bili su stručno obučeni kako da postave eksploziv, dopunsku nastavu dobili su u Moskvi. Odatle su otišli u Beč koji je 80-ih bio stecište međunarodnih terorista. Sačekala su ih kola njihove ambasade iz Budimpešte, odvezli se tamo a potom ih doveli u Beograd. Ponašali su se kao turisti, pronađene su njihove fotografije, snimljene ispred crkve Svetog Marka. U hotelu "Metropol" posetio ih je član severnokorejske ambasade i predao im eksploziv koji je stavljen u mali kasetofon marke "tošiba".
       Na surčinski aerodrom ušli su u irački avion, putnike je pretresao irački oficir za bezbednost i tražio od njih da ostave kasetofon ili, bar, izvade baterije. Napravili su scenu i on ih je propustio. Tek posle tog slučaja biće uvedeno pravilo da se u avion ne sme unositi uređaj sa baterijama. Sišli su u Bagdad i ukrcali se u južnokorejski avion, koji je bio cilj čitave operacije, na letu za Seul, preko Abu Dabija i Bangkoka. Sišli su u Abu Dabi, ostavivši kasetofon u najlonskoj kesi iznad sedišta. Avion je eksplodirao u letu i pao u more u blizini Burme. Stradalo je 115 putnikai članovi posade. Interpol je odmah uspostavio vezu, južnokorejska služba je imala podatke o teroristima. Dok su u Abu Dabiju čekali avion da nastave za Rim, usledilo je hapšenje - starac je uspeo da se otruje cijanidom, devojka je ostala živa.
      
       UOČI 29. NOVEMBRA: Josip Ledić bio je poznati ustaški emigrant, za kojim je bila raspisana poternica. Jedan od onih koji zaista spadaju u kategoriju terorista. Ledić se pojavio na londonskom aerodromu i policija ga je odmah stavila u ekstradicioni pritvor. Međunarodna poternica sadrži klauzulu: ako ovo lice bude otkriveno i uhapšeno, odmah će biti zatražena ekstradicija.
       Bio je petak, uoči 29. novembra 1985, uveče je zazvonio telefon, zovu me da odmah dođem u Biro. U toj prazničnoj atmosferi trebalo je naći nadležnog službenika u Ministarstvu pravde, koji će da potvrdi i ponovo formuliše naš zahtev, potom ga prevesti i poslati u London. Potrajalo je to do sutradan u podne. Kad smo sve uradili, od Engleza smo dobili odgovor: "Lice ne može da bude ekstradirano, u Nemačkoj postoji njegov zahtev za azil!" Dakle, dok se taj zahtev ne reši, on je zaštićen od izručenja državi koja to traži. Zakon je krut, ali je zakon.
      
       GREŠKA: Meni najzanimljiviji slučaj desio se u Belgiji: u Briselu je uhapšen Albanac kod koga je pronađeno pet kilograma heroina. Redovno je održavao kontakte sa albanskom ambasadom u Parizu i često putovao u Albaniju. Bio je veoma aktivan u separatističkim krugovima, bavio se neprijateljskom propagandom prema SFRJ. Zbog odlazaka u Albaniju, pratili su ga Amerikanci i zajedno sa belgijskim vlastima organizovali njegovo hapšenje. Istovremeno je uhapšen i njegov stric.
       Odmah po obaveštenju otišao sam u Brisel, i dok sam pio kafu sa kolegama, ulaze dvojica, usplahireni. Kažu da je uhapšenog Albanca greškom pustio sudija, zamenio ga sa stricem. Ako je greškom pušten čovek kod koga je nađeno pet kilograma droge, kažem, onda on sedi kod kuće i čudi se otkud tamo. Ako u pitanju nije greška, onda je on u bekstvu. Pola sata kasnije doveli su ga, zblanutog, zaista je bio kod kuće.
       Trebalo je da prođe mnogo vremena pa da svima u Evropi (policiji, sudijama, novinarima), "pukne" pred očima da je albanska mafija u švercu droge i oružja najorganizovanija i najopasnija.
      
       SRAMOTA: Početkom '91. Interpol je u Švajcarskoj organizovao savetovanje o preduzimanju mera prema albanskoj mreži šverca droge sa centralom u Pragu. Učestvovali su predstavnici 13 zemalja, sa debelim dosijeima, snimljenim razgovorima, mnogim podacima. Svi oni tvrdili su da se od šverca droge finansiraju aktivnosti albanskih separatista. Naravno, mi smo to ovde preneli. Međutim, koliko znam, ništa nije preduzeto u odnosu na naše dogovore u Švajcarskoj.
       Kad je zemlja počela da se raspada, rešio sam da se povučem iz službe. LJudi koji su ostali u Saveznom MUP-u imali su stavove sa kojima se nisam slagao, prevashodno o ulozi i radu naše službe. Godine '93. izbačeni smo iz Interpola, što je svakako velika sramota za Jugoslaviju, ali i za Interpol - prekršen je pravilnik i principi zapisani u statutu.
       Naša služba jeste bila efikasna, mada ne u meri u kojoj je to tvrdila a i ja sam to tvrdio, moram da priznam. Ipak, smatram da sam doprineo ugledu službe i onim što sam postigao u međunarodnim, policijskim krugovima. Naravno, radujem se našem skorom povratku u Interpol.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu