Petooktobarski prevrat je verne Miloševićeve sledbenike iz SNP doveo u priliku da dâ se o njima govori takoreći kao o ljudima reformi, ali oni tu priliku ne žele

      Ako se do 27. marta - kad je poslednji rok za predaju izbornih lista - u Crnoj Gori formira "koalicija za Jugoslaviju"(SNP, NSCG i SNS), što trenutno izgleda verovatno, onda će rascepljenost crnogorskog biračkog tela biti i formalizovana podelom na dve koalicije i to o takvom pitanju kao što je pitanje države u kojoj valja dalje živeti. Iako i jedni (DPS) i drugi (SNP) kažu da su "vodeća politička snaga", nezavisne prognoze pokazuju da se ove dve najveće partije nalaze jedna prema drugoj u omeru koji se matematički može izraziti kao 3:2 u korist Đukanovićeve stranke, uz napomenu da tek treba videti koliko će izlazak Momira Bulatovića oslabiti SNP.
       To nije rezultat koji bi zadovoljio SNP, ali ni prednost koja bi bila dovoljna Đukanoviću za njegove planove. Jer, kažu analize, prednost koju DPS ima na izborima je manja kad je reč o izdvajanju iz Jugoslavije, jer neki simpatizeri ove stranke ne bi se laka srca izjasnili za nezavisnost. Mada, upozorava se, mnogo može zavisiti od načina na koji bi bilo formulisano referendumsko pitanje.
      
       Narodnjaci
       Bilo, dakle, da su izbori, bilo da je referendum, u Crnoj Gori je u ovom času samo jedno pitanje na dnevnom redu: državna samostalnost. Situacija se najbolje sagledava ako se u fokus uzme Narodna stranka Crne Gore, koja je do pre koji mesec bila saveznik DPS-a i SDP-a u koaliciji "Da živimo bolje", čime je, može se reći, overila svoj reformski pedigre. Međutim, za razliku od svojih koalicionih partnera, NS CG se izjasnila za državno jedinstvo sa Srbijom i tako doprinela da se u Crnoj Gori ne pojavi potpuna dvostruka polarizacija u smislu: svi koji su za reforme, oni su za samostalnu Crnu Goru, svi konzervativci su za savez sa Srbijom. Zato je zanimljivo videti kako se kretao rejting ove stranke: dok je bila u koaliciji "Da živimo bolje", NS CG, samostalno, ne bi mogla da računa da bi prešla izborni cenzus. Posle izlaska iz Đukanovićeve grupacije njena popularnost je takoreći eksplodirala i danas bi mogla dobiti desetak procenata glasova, s tim da i dalje beleži lagani rast.
       Šta bi bila poenta mogućeg "projugoslovenskog" udruživanja na crnogorskoj sceni? Karte su podeljene i ne izgleda da bi iko mogao bilo da dobije, bilo da izgubi, bez obzira na predizborne manevre. Vuksan Simonović, politički direktor SNP-a, ipak kaže da su "analize pokazale kako bi ovakvo udruživanje najbolje izrazilo želju građana Crne Gore za životom u zajednici sa Srbijom, čemu u našoj partiji sve podređujemo", mada ovaj političar veruje da bi i bez takvog saveza ova politička opcija pobedila.
      
       Manjina
       Reč je možda o tome da je, kao što se zna, biračko telo Crne Gore veoma malo, oko 450 000, i da su male cifre koje odlučuju. Čak se može reći da se možda nikad nije dogodilo da tako mala većina donese dalekosežniju odluku kao što će se to dogoditi na izborima i na referendumu u Crnoj Gori, što dodatno zaoštrava političke suprotnosti.
       U Crnoj Gori je veliki udeo glasova manjina. Albanska manjina, dosad je tako bilo a biće, kažu istraživanja, i ubuduće, jednodušno je za samostalnu Crnu Goru (oni najbolje znaju zašto). Kada se podvuče crta pod predizbornu kalkulaciju, izbori se lome o muslimanske, bošnjačke ako hoćete, glasove. To je prvi od niza neverovatnih apsurda. Naime, Muslimani-Bošnjaci su poslednjih godina svoju političku sudbinu vezali za Mila Đukanovića, ne obazirući se odavno ni na Sulejmana Ugljanina, neprikosnovenog nacionalnog lidera iz Novog Pazara. Sada su u situaciji da svojim glasovima odluče u prilog tome da Sandžak ostane u dve države i da ih od sunarodnika rastavi međunarodna granica, kao što ih već deli od Bosne. Ako se, međutim, reše da to ne urade, onda su saveznici prosrpskog političkog bloka u Crnoj Gori - kojem, objektivno, nikako nisu bliži nego što su to koaliciji "Da živimo bolje".
       Savez sa DOS-om otvorio je SNP-u nove mogućnosti: otpadaju prokomunistički bulatovićevci (što, rekli smo, nije beznačajno, u maloj Crnoj Gori važan je svaki glas), ali zato možda može da se pridobije neko od neopredeljenih. U postojećim prilikama, svaki takav glas vredi suvog zlata. (Zato je visoki funkcioner SNP-a Dragan Koprivica pozvao na televizijski duel Momira Bulatovića.) Ali, nadasve, postaje moguć savez sa Narodnom strankom.
       Da SNP nema nameru, nema snage ili nema političkog interesa da iskoristi prostor i prihvati liberalnije poglede na svet, videlo se i po skupu Crnogoraca iz Srbije održanom u Domu sindikata. Uprkos nekim nadahnutim izlaganjima, pokazalo se da je reč o političkom diskursu za koji se ne bi moglo reći da se kreće u istom smeru u kojem i točak istorije.
      
       Prevrtači
       Ima nečeg zabavnog u obrtu koji je verne političke sledbenike Slobodana Miloševića iz SNP-a doveo u situaciju da se o njima govori bezmalo kao o ljudima reformi, ali, ako ćemo pošteno, u Crnoj Gori gotovo da i nema bitnijeg političara koji nije zastupao stavove objektivno suprotne od onih koje je zastupao docnije. Setimo se 1991. godine i Haške konferencije, kad je bezmalo došlo do izdvajanja Crne Gore (još tada), s tim da je protagonista u celoj situaciji bio ne Milo Đukanović nego Momir Bulatović. Sam Đukanović i Svetozar Marović, pre svog državnonacionalnog osvešćenja, nisu uopšte prezali od izjava tipa da su "Crnogorci ponosni na svoje srpsko poreklo i crnogorsku državnost, zbog čega verujemo u zajedničku budućnost" (Milo Đukanović). Zoran Žižić, savezni premijer, nedavno se vratio iz Amerike za koju je verovao da bi u njoj mogao boraviti jedino kao ratni zarobljenik: "Poznato je da je Bokokotorski zaliv predviđen za mirnu luku podmornicama NATO-a ali sada su ta vrata okupatorima zatvorena." Izjava je stara osam i po meseci. Najzad, da li pominjati i Novaka Kilibardu, koji je prešao zaista dug put i za svog nekadašnjeg ekskluzivnog političkog partnera Vojislava Koštunicu izjavio da je "unitarista koji razmišlja fosilnom mišlju", valjda za razliku od njega, Kilibarde, političkog postmoderniste.
       Jednom rečju, kao najdoslednija figura u Podgorici mora se naznačiti Žarko Rakočević koji godinama ponavlja da je za izdvajanje jer postoji nesrazmera u veličini između dveju republika i dočekao je da ga Đukanović svakodnevno citira, bez navođenja izvora. Ali Đukanović hoće u koaliciju sa Rakočevićem, ali neće sa liberalima.
       Inače, DOS i SNP liče na partnere koji su u braku još samo radi dece. Kongresu SNP-a u Bijeloj prisustvovao je jedino Dušan Budišin iz DSS-a, tako su novine prenele, dakle iz DSS-a, a ne iz DOS-a. Koliko je savez DOS-a sa SNP-om, ipak, nevoljan, vidi se i po tome što se SDU oglasila povodom skupa "takozvanih srpskih patriota" u Domu sindikata "koji šire netrpeljivost izeđu dva naroda i negiraju postojanje crnogorske nacije". A izjavu Zorana Žižića da je "saradnja sa Hagom naša obaveza i naša želja", treba shvatiti kao repliku srpskom ministru pravde Vladanu Batiću koji je rekao da smo ometeni u saradnji sa Hagom jer bi to otežalo predizbornu poziciju koalicionih partnera u Crnoj Gori.
      
       Kadrovi
       Sam SNP, izgleda, nema ništa protiv politike partnerskog nemešanja pošto mu je zapao kolač i veći nego što bi mogao da ga pojede. Uz vlast u saveznoj državi idu i mnogobrojna imenovanja za koja SNP nije ni blizu da bi mogao kadrovski da ih zadovolji. Tanjug je, recimo, zapao medijskom anonimusu koji se već na početku mandata istakao korišćenjem državne agencije za podmetanja političkim protivnicima (navodni sastanak Đukanovića i Bulatovića). SNP je nameran da konzumira svoje kvote čak i onda kada nije jasno kakve koristi, kao partija, ima od dotičnih imenovanja.
       Tako je aktuelna afera u kojoj za novog direktora "Filmskih novosti" treba da bude imenovan Dragan Radević, što je ogorčilo saveznog sekretara za informisanje Slobodana Orlića, ali ne samo njega. Naime, uvid u profesionalnu biografiju pokazao je da rečeni Radević, recimo tako, simbolizuje prethodnu epohu. Ali, pokazao je i to da Radević od svojih omladinskih dana nema nikakve veze sa Crnom Gorom, pa to dakle govori o kadrovskoj krizi u SNP-u. Slično je i sa kandidatom za šefa Kulturnog centra u Parizu Komnenom Bećirovićem. Bećirović je, pored ostalog, autor "Poslanice braći Rusima" iz 1994. godine. Prilika je da čitaoce NIN-a upoznamo sa svetonazorima mogućeg novog visokog saveznog službenika: "Da se Kavkaz i Pamir uzdignu u još veće bedeme pretećem islamu; da se otvori carski put na Baltik, na Crno more i preko bratskih balkanskih zemalja, na topla mora...; da se, dok je još vremena, obuzda Nemačka koja, služeći se markom, diplomatijom i Hrvatima, pokušava da dobije ratove koje je dva puta u ovom veku izgubila... Izgleda da je jezik Hruščovljeve cipele jedini koji izvestan svetski ološ može da razume", i tako dalje, reklo bi se, ne sasvim u skladu sa proklamovanim spoljnopolitičkim prioritetima novog ministra Svilanovića.
       Posebna zgoda je odlazak zaslužnog člana SNP-a Danila Vuksanovića za ambasadora u Moskvu, kad je iz varijante ispao Momir Bulatović, da li zato što nije hteo ili što ga Rusi nisu hteli. Bilo kako bilo, Vuksanović je zapamćen po istrajavanju da SNP održi koaliciju sa SPS-om uveliko posle Miloševićevog pada, obrazlažući to time da nije u redu ostaviti Miloševića "sada kada mu je najteže".
      
       Diktat
       Kadrovski problem je važan jer ukazuje na to da su, dopadalo nam se to ili ne, Crnogorci koji bi bili kvalifikovani za visoke funkcije uglavnom uz Mila Đukanovića. Činjenica je da je Đukanović elitu Crne Gore - od sudija Vrhovnog suda do košarkaških trenera - pridobio na svoju stranu. Mladi i školovani srazmerno u većem broju traže nezavisnost. Pre izvesnog vremena, Liberalni savez Crne Gore imao je ideju, koja je, nažalost, prošla nedovoljno zapaženo, da starijima od 60 godina na referendumu treba priznati samo polovinu glasa. Đukanović rado ističe da sledi političku volju onih koji su budućnost zemlje, mada je verovatno tačnije da on tu volju ne sledi nego je diktira. Politikolozi su tu nedavno obelodanili da je reč o sličnom procesu koji se odigrao u Slovačkoj, kad je političko vođstvo izdejstvovalo promenu raspoloženja u korist izdvajanja iz Čehoslovačke, iako nedugo pre toga raspoloženje građana nije išlo tome u prilog.
       Đukanović je u izvesnoj prednosti koja, po svemu sudeći, nije dovoljna da bi sproveo svoje dalekosežne planove. S druge strane, svestan je da druge prilike verovatno neće biti i da ga neuspeh uklanja sa političke scene. Situacija nije dobra i čudno je da je neko ko je nekada izgledao tako oprezan poput Mila Đukanovića, prouzrokovao tako dramatičnu "ili-ili situaciju", no sada više nema nazad.
       Srbija nije u poziciji da Crnogorce prepusti njihovim dilemama. Ako se dogodi, što je vrlo mogućno, da Đukanović izvojuje većinu, no nedovoljnu za izdvajanje, Srbija bi se našla u savezu sa republikom čija je nedovoljna većina protiv zajedničke države.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ