Nepopularnost bivšeg predsednika je takve prirode da bi političari, javnost i bivši podanici lako postigli saglasnost o bilo kojoj kazni za njega. O njegovom izručenju Hagu, međutim, ne postoji saglasnost

      Koliko košta Milošević? Vodeći predstavnici uticajne aukcijske kuće sa Kapitol hila procenili su da bi početna cena za transfer bivšeg predsednika mogla da bude sto miliona dolara, što je nešto više od transfera Luisa Figa iz "Barselone" u "Real", ali je nekako skromno za čoveka koji je deset godina ostavljao bez daha veći deo planete, mobilisao 19 najbogatijih zemalja za neponovljivu humanitarnu intervenciju i uspeo da prekroji istoriju sopstvenog naroda. Istini za volju, zagovornici bespogovorne saradnje sa svetom i ekonomske katarze nestašnih Srba tvrde da će para biti više i da će, nakon transfera, uslediti povoljni krediti, stend-baj aranžmani i investicije. Ipak je to malo, tvrde osobenjaci, koji su i dalje ubeđeni da će se pomenutim transferom teško skinuti kolektivna odgovornost, a nešto lakše ugroziti jedinstvo vladajuće koalicije i tek začeti procesi uspostavljanja demokratske, pravne države.
       Dosledni borci protiv srpskog nacionalizma, šovinizma i hegemonizma su, bez sumnje, zgranuti visokom trgovinom i ističu kako bismo morali da se suočimo sa sopstvenom odgovornošću i da počnemo famoznu denacifikaciju ili desocijalizaciju Srbije bez ikakvih ekonomskih interesa. Ispitivanja javnog mnjenja, međutim, pokazuju da se većina ovdašnjih smrtnika još protivi izručivanju Hagu. Rastuća manjina, koja se izjašnjava za transfere u Ševeningen, to ne čini zbog potrebe da doživi katarzu po antičkim uzusima već, opet, zbog ekonomije, investicija ili keša, povezujući visoke etičke principe sa potrošačkom korpom, polovnim veš-mašinama i zamorom od lošeg, sirotinjskog života sa civilizacijske periferije. Tužnu priču o odgovornosti i novcu nisu, međutim, otvorili nakupci sa Bajlonijeve pijace već američki Kongres, koji je novoj vlasti dao 31. mart i sto miliona dolara kao okvire za uspostavljanje demokratskog društva. Taj rok je, međutim, povezan sa budućim odnosima s vodećim međunarodnim finansijskim organizacijama prema kojima opustošena Srbija nikako ne može biti hladna kao led.
      
       Opsesija
       Od oktobarskog preloma američka administracija je novu vlast u Srbiji pomogla sa 10 miliona dolara za struju, što je 20 puta manje od pomoći Evropske unije i manje od pomoći koju je uputila Norveška. Činjenica da je Vašington uložio znatno više novca u rušenje nedemokratskog Miloševićevog poretka nego u izgradnju novog demokratskog društva nakon odlaska njihovog dejtonskog partnera, ostaje glavna zagonetka za pripadnike novog establišmenta. Može li se, dakle, voditi prozapadna politika u kojoj bi se izražavala rezerva prema američkom angažmanu na Balkanu i još zamerati na bombardovanju koje je obavljeno iz najboljih, hrišćanskih namera?
       Majkl Mandel, kolega bivše tužiteljice Tribunala Luiz Arbur sa Univerziteta Jork, koji je sa grupom zapadnih pravnih eksperata pokrenuo postupak za podizanje optužnice protiv NATO-a zbog kršenja međunarodnih konvencija, ocenjuje da je "besmisleno da SAD dižu toliku prašinu oko Miloševića kada su američki lideri bar isto toliko odgovorni zbog decenijskog krvoprolića na Balkanu i kada su i oni prekršili iste ratne zakone zbog kojih traže Miloševićevu glavu". U izjavi za NIN Mandel kaže da opsesija Miloševićem ima dva uzroka. "Prvi je da u očima svog naroda legitimišu rat protiv Jugoslavije. Oni žele da utvrde jednom zauvek da je to bio pravedan rat protiv bande kriminalaca, ali mi se čini još važnije da tim pretnjama žele da pokažu liderima i narodima sveta kako strogo mogu da kazne one koji se ne povinuju njihovoj volji."
       Kada su najvišim zvaničnicima u Beogradu nedavno uručene prilično opsežne i detaljne liste zahteva, zapadni diplomatski izvori stavili su do znanja da bi za početak Beograd mogao da ispuni tri zahteva - da se bar jedan od optuženih nađe u Hagu, da jedna državna delegacija poseti Tribunal i da Milošević bude uhapšen. Od tog nemilog događaja, bivši gradonačelnik Bosanskog Šamca je dobrovoljno pristao da ode u Ševeningen, ministri pravde Momčilo Grubač i Vladan Batić razgovarali su sa zvaničnicima suda o saradnji, ali je treći uslov ostao pod znakom pitanja.
      
       Autoritet
       Prema izvorima NIN-a, istražni organi nisu imali previše uspeha u skupljanju dokaza jer prethodni predsednik, izgleda, nije imao naviku da ostavlja reverse, naloge i pisane dokumente o obračunima sa političkim protivnicima i sopstvenom finansijskom podvižništvu. Deset dana pre isteka roka za inkasiranje američke pomoći, kao jedina osnova za podizanje optužnice pominje se ugrožavanje ustavnog poretka.
       Iz nekih nepoznatih razloga su sredinom marta čak i najozbiljniji zagovornici saradnje sa Hagom saopštili da postavljeni rok nije Sveto pismo, što bi se dalo protumačiti kao promena raspoloženja kooperativnih delova DOS-a ili možda kao znak da se Bela kuća već odlučila da prihvati prve znakove saradnje Beograda. "Nove vlasti ne mogu da prihvate ultimatume jer nema razloga da vlast preuzima hipoteke bivšeg režima", rekao je ministar pravde Vladan Batić. Predsednik republičke vlada Zoran Đinđić se, dok se piše ovaj tekst, nalazi u Vašingtonu gde će u razgovoru sa američkim državnim sekretarom Kolinom Pauelom i drugim zvaničnicima zatražiti da imaju razumevanja za nove vlasti u Beogradu. Od jednake važnosti bi mogli da budu razgovori sa nevladinim organizacijama, koji najvatrenije zastupaju neophodnost deportovanja u Hag, ali i denacifikacije Srbije. Te susrete je upriličio novoangažovani premijerov lobista DŽim Denton, doskorašnji izvršni direktor Fridom hausa, u koji je došao kao predsednik prorepublikanskog "Nešnel forum fondejšn". Sve upućuje da će Srbija dočekati 1. april bez tektonskih poremećaja.
       Ostaje, međutim, nejasno zašto haški lobisti žele da očuvaju autoritet Tribunala bez obzira na to da li će na tom putu istopiti autoritet novih vlasti u Jugoslaviji. Tako je čitav niz uvaženih međunarodnih boraca za demokratiju i ljudska prava zatražio od predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice da što pre uhapsi i transferiše Miloševića, iako bi to mogli da zatraže od pravosudnih organa, dok su radikalniji diplomatski predstavnici tražili od njega da jednostavno donese dekret o saradnji sa Hagom jer bi usvajanje zakona u Skupštini moglo da potraje, a i opozicija bi mogla da pribegne opstrukciji i beskrajnim raspravama. Takvi potezi upućuju na zaključak da je Milošević samo poluga kojom se dezavuiše njegov naslednik.
      
       Zakon
       Iako su zvaničnici Tribunala i njihovi simpatizeri u rasejanju tvrdili da zemlji uopšte nije potreban zakon o saradnji sa tom institucijom, takav zakon su do sada usvojile Hrvatska, Francuska i Nemačka (dve vanbalkanske zemlje su tim aktima omogućile da njihova vojna lica svedoče pred stranim sudom). Prema izvorima NIN-a, nacrt zakona će biti predstavljen saveznoj vladi do kraja marta, ali će za njegovo usvajanje u Skupštini verovatno biti potrebno još dva meseca. Ovaj zakon neće predviđati automatsko izručenje osumnjičenih, već će tužilac Tribunala to tražiti od nadležnih sudova u zemlji.
       Do tada valja očekivati da će vlasti učestvovati u hapšenju i transferisanju optuženih za ratne zločine koji nisu državljani Srbije i SR Jugoslavije, ili u njihovom ubeđivanju da sami mirno i dostojanstveno odu u Hag. Suočeni sa svakodnevnim nagoveštajima da bi nepoznati momci mogli da ih iznenada probude i obezbede im prevoz do Haga, kao i navodnim samarićanskim ponudama da bi, zauzvrat, mogli da očekuju nešto novca, zbrinjavanje porodice i druge gestove pažnje, neki od optuženih će sigurno odlučiti da krenu stopama Blagoja Simića.
       Jedan od zagovornika saradnje sa Tribunalom, koji je sačuvao izvesnu dozu cinizma, tvrdi da ga dozirani dobrovoljni odlasci u Hag podsećaju na posadu vazdušnog balona koji izbacuju džakove peska kako se ne bi strovalili usred leta, ali nije jasno u kojoj će meri ti odlasci uticati na strpljenje kongresmena, humanista i boraca za albanska ljudska prava na Balkanu.
       Putevi Haškog suda za ratne zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije i putevi zemalja pomenutog prostora su nekako u proteklih osam godina išli u suprotnim pravcima. Tako su godine najvećih sunovrata balkanskih naroda, ali i njihovih neimenovanih pokrovitelja, postajale godine najveće ekspanzije sudske administracije u Hagu. U godini obeleženoj humanitarnim bombardovanjem, najvećim talasom izbeglica na Balkanu, razaranja čitave zemlje, u Tribunalu je radilo 1 011 službenika sa budžetom od 100 miliona dolara. Dve godine kasnije, sud želi da zadrži autoritet i izvore finansiranja, dok nove vlasti žele da pokažu diskontinuitet i u želji da sami ispitaju ratne zločine počinjene nad sopstvenim građanima i od sopstvenih građana.
      
       Suđenje
       Zamenik tužioca Grejem Bluit je na nedavnom skupu u Beogradu rekao da su finansijski razlozi glavna prepreka za suđenja van Haga, jer bi za organizovanje takvog suđenja bilo potrebno oko četiri miliona dolara, dok je šef kabineta predsednika suda Stefan Buržon naveo da problem predstavlja i zaštita svedoka. Predsednica Jugoslovenskog komiteta pravnika Biljana Kovačević-Vučo konstatuje da se domaće pravosuđe promenilo samo u onoj meri u kojoj je promenjena vlast.
       U ovom broju NIN objavljuje intervju sa Veselinom Šljivančaninom u kome se kaže da su naši sudovi počeli 1998. i proces protiv Šljivančanina za ratne zločine, uz prisustvo predstavnika Tribunala, što samo ukazuje da su se stavovi vlasti ali i Tribunala u međuvremenu dramatično promenili."Sudovi su i dalje pod političkom kontrolom, samo su njihovi kontrolori demokratski orijentisani." Na pitanje o mogućnostima za suđenje u Beogradu, Vučo odgovara da je manje važno gde će se nekome suditi ako se bude sudilo po pravilima Tribunala i za ratne zločine.
       "Taj sud je i ustanovljen jer je procenjeno da se od postojećih nedemokratskih država na području bivše Jugoslavije ne može očekivati da pokrenu procese za ratne zločine. Postavlja se pitanje zašto se, sada kada imamo novu vlast, ništa ne radi na pokretanju takvih postupaka, jer Haški sud ne zabranjuje suđenja za ratne zločine. Naši sudovi bi mogli da pokrenu takve postupke, a Tribunal bi po principu supervizije mogao da preuzme slučaj ukoliko proceni da se proces ne vodi na zadovoljavajući način."
       Bivši predsednik je, izgleda, uspeo da prikupi toliko negativnih poena da bi vladajuća koalicija, nevladine organizacije i nezavisni mediji pod njenom kontrolom mogli lako da postignu konsenzus o svakoj kazni za njega, uključujući izručenje u Had, mitski svet tame, ali se njegovim eventualnim transferom otvaraju nešto ozbiljnije dileme. Postoje ozbiljne indicije da se na listama potencijalnih optuženika nalaze i neki od karijatidnih stubova nove vlasti, među kojima se pominje potpredsednik vlade, pomoćnik ministra policije, a pomenuti Grejem Bluit saopštio je da ima 150 osumnjičenih za ratne zločine na najvišim položajima u zemljama bivše Jugoslavije. Sva je prilika da vojska i policija neće biti nabijene patriotizmom ako u Hag bude otputovala većina njihovih komandanata zbog zločina nad naoružanim civilima.
       Jedan od glavnih argumenata da će Zapad pokazivati više tolerancije prema novim vlastima oslanja se na žestoku albansku pobunu u Makedoniji, iako je ona bila najpouzdaniji saveznik zapadne vojne alijanse na Balkanu i činila sve za uspostavljanje multietničkog društva. Zapadne zemlje su za to vreme gotovo ritualno izražavale zabrinutost i istovremeno pokušavale da objasne svojevrsni vojnički larpurlartizam, u kome mirovne i bezbednosne snage čuvaju mir i bezbednost samo svojih jedinica. "Mislim da će Amerikancima biti sve teže da izražavaju zabrinutost zbog otvorenog, veoma jasnog albanskog terorizma, a da istovremeno preduzimaju akcije protiv vlasti u Beogradu samo zato što nisu ispunile sve zahteve. Moguće je da mi postanemo ostrvo stabilnosti na Balkanu", kaže visoki savezni zvaničnik. Na drugoj strani, ti događaji mogli bi da se pretvore u najbolju ilustraciju teorije prema kojoj se demokratija i bespogovorna kooperativnost ne isplate, što već koriste pripadnici posrnule, radikalne desnice.Protivnici transfera u Hag smatraju da bi eventualna presuda Tribunala Miloševiću za genocid u južnoj pokrajini, takođe, mogla da posluži kao finalni argument za nezavisnost Kosova.
       Činjenica da se nova crveno-crna opozicija još nalazi na aparatima za reanimaciju, nikako ne govori da bi ovdašnje vlasti mogle da budu bezbrižne jer političke odnose u zemlji ne određuje odnos vladajućih partija i opozicije, već koliko ljudi u Srbiji ima višak nezadovoljstva i manjak strpljenja. Neka ozbiljna istraživanja ukazuju da nezadovoljstvo raste.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ