Bez ozbiljne doze malicioznosti nije mogućno razumeti zašto vlast u Srbiji uporno istrajava na svom opozicionarstvu, bar kad je reč o imenu. Jeste demokratska, jeste srpska, ali definitivno vlast, a ne opozicija. Moj, sad već i stari predlog da se O (opozicija) unapredi u V (vlast), nije prihvaćen, čak nije uzet u razmatranje. Kum, očigledno, nije po volji. Ili je u pitanju nešto drugo, npr. normalna pretpostavka da će se jednoga dana izgubiti vlast. Pa šta? Lepo se, ako treba svečano, ceremonijalno i uz prigodne govore, skine V a na njegovo mesto vrati staro dobro O.
       Vlast, dakle, ne samo što nije opozicija, nego je u toj meri većinska da je i ono D iz njenog imena u opasnosti da bude zamenjeno nekim drugim suglasnikom. Demokratija nije imuna na podrivački rad partijskog centralizma, tim prije ako nam je isti već ušao i u krv. Partijski centralizam je najveća opasnost za demokratiju. Vreme kad je reč komiteje bila reč Boga, ostalo je daleko (?) iza nas, ali njegovi tragovi su i golim okom vidljivi u našim crvenim krvnim zrncima. Ima ih i u vijugama. Sintagma "demokratsko jednoumlje" nije besmislena samo po sebi - na njenom obesmišljavanju treba mnogo da se radi, e da ista, neosetno, otporna na pesticide, ne bi prevladala plemenitu biljku demokratije. Samo vidiš pokunjio se cvet, skvrčio list, s rodnih grančica kaplje smola.
       Na nekoliko poslednjih zasedanja Skupštine Srbije (usvajanje budžeta, prolećno doterivanje poreske politike) ako samo u naznakama, ako samo između redova, ako samo u izvesnom samozadovoljstvu većine (da ne rečemo bahatosti), nevidljivi znaci jednoumlja bili su više nego vidljivi. Bilo je i petljavine s mikrofonima i kamerama, tek da se socijalisti i ini sete svoje ne tako davne slave i moći. Plaćam piće onome ko mi dokumentuje da su u bilo kom parlamentu na svetu odbijeni svi amandmani (prigovori, dopune, predlozi, nastojanja da se konstruktivno učestvuje) opozicije, bez obzira na njenu brojnost, pogotovo kad su na dnevnom redu državni budžet i porezi, dakle poslovi koji se ne rimuju (ili ne bi smeli da se rimuju) sa slikovitom praksom političkih i politikantskih obračuna i prepucavanja. Više sam nego siguran (inače ne bih nudio opkladu) da se to nigde na svetu nije dogodilo. Skupštinska većina, odbijanjem svih, i slovom svih amandmana na predlog budžeta i preuređenja poreskog sistema, stavila je, više nego jasno, k znanju opoziciji, da je ona u Skupštini i nepotrebna i nepoželjna i da se njena podrivačka i remetilačka delatnost (u Skupštini) neće dugo trpeti.
       Takođe sam više nego siguran, iako nisam ekspert, da je između nekoliko desetina podnetih amandmana od strane opozicije, posebno o onoj stavci budžeta koji se odnosi na poljoprivredu, moglo da se probere bar desetak koji su bili apsolutno smisleni i na polzu skupštinskog autoriteta. Mogao se usvojiti makar jedan, e da bi se izbeglo raspitivanje iz Riplijeve agencije za svetske bizarnosti. Moglo, ali nije. Cela skupštinska većina razmišljala je kano jedan, nije se dala zbuniti logikom.
       Na kraju da rečem i ovo: sve dok se ne dogodi čudo da se skupštinska većina ili bar jedan njen deo, ili neka njena bela vrana ili crna ovca, neki plemeniti zanesenjak kome je više do istine nego do većine, ne opredele za neki predlog (amandman) manjinskog dela, ako je smislen (a to bar jedan od desetine mora biti), ako je logičan, ako je dakle "na polzu rodu" i isto to u odnosu na zdravu ljudsku pamet, sve dok se, velim, to divno čudo ne dogodi, o suštinskoj demokratiji ne može biti ni govora.
       Ovo je bio amandman na rad Skupštine u celini.
      
       Penzije
       Jedna reklama na televiziji stekla je veliku popularnost.
       To je ona o penzijama. Penzioner (u ulozi Bate Živojinovića), pita poštara kad će penzije.
       - Penzije? - iščuđava se poštar. - Penzije su ukinute.
       To kao ukinute su one penzije za koje garantuje država.
       Ali tu je čuvena svetska firma koja pod neverovatno povoljnim uslovima nudi penzijsko osiguranje.
       Nije trebalo dugo čekati na najavu reorganizacije penzijskog osiguranja u celini. Penzioneri nemaju razloga za zabrinutost: gore biti ne može. Teško da može biti i bolje, ali šta je, tu je. Utešno je to što starost kratko traje.
       A može i da se skrati.
      
       Hapšenje
       Progovorio bih i na lakat, takav sam čovek.
       Da je ćutanje zlato (kao što kaže narodna mudrost izbrušena kroz vekove robovanja tuđinu), umro bih od gladi.
       Kažem sebi: Šta god da kažeš, ispašćeš....
       Insistiranje na tome da je hapšenje Slobodana Miloševića kao i svako drugo hapšenje (svakog drugog građanina), samo je u korist hipokrizije. Hipokrizija, pak, samo u izuzetnim prilikama služi istini. Ona je sinonimna s bacanjem prašine u oči.
       1. Hapšenje bivšeg Predsednika države ni na koji način ne može biti "kao i svako drugo hapšenje". Objašnjenje nije potrebno.
       2. Hapšenje čoveka "ucenjenog" na pet miliona dolara takođe ne može biti kao i "svako drugo hapšenje". Ni ovo ne ište objašnjenje. Pet miliona dolara je mnogo para. I za najveće lovce na glave, i za svetsku elitu.
       3. Ne mora se biti Toma Fila pa uočiti brojne "proceduralne manjkavosti" postupka.
       4. Trapavo, amaterski, kič - spektakl.
       5. Nije trebalo čekati 31. mart. Svaki drugi datum bio bi primereniji.
       6. Trebalo je zamoliti prijatelje iz Administracije Velikog Brata da ne čašćavaju 1. aprila, da se uzdrže bar do Vaskrsa. Prvi april je dan kad se mi Srbi šalimo čak i kad je vrag odneo šalu.
       7. Uz uplatnicu za Miloševića mogli su tutnuti nešto i za onaj voz na mostu, prepun putnika, u klisuri. Ili umišljaju da smo ih amnestirali u paketu s albanskim teroristima?
       Eto, ne ispekoh, a rekoh.
       Ili, kao što reče onaj Gogoljev junak: Takva mi je pasja narav.