Najpre je to bila "podrška nezavisnosti i izgradnji civilnog društva". Sada, otkako se Tbilisi opredelio da američki, a ne ruski naftovod ide preko gruzijske teritorije, Gruzija je dobila prioritetni tretman u prvim spoljnopolitičkim potezima Bušove administracije

      Odnosi između Rusije i Gruzije ubrzano su se pogoršali u poslednjih nekoliko meseci, ali problem - kako to obično biva na Kavkazu i u zemljama oko Kaspijskog mora - ni iz daleka nije samo bilateralan. Amerikanci su u toj oblasti, bogatoj naftom, postali upadljivo politički i ekonomski prisutni i imaju proklamovane strateške ciljeve. Zemlje koje su u sukobu s Rusima traže saveznike u Amerikancima. Gruzija je jedna od tih zemalja. Postala je ključna zemlja američko - ruske konfrontacije u oblasti koja po tradiciji spada u interesnu sferu Rusije.
       Gruzija traži da uđe u NATO. To, naravno, iz mnogo razloga nije realno - pa bi se predsednik Ševardnadze zadovoljio i garantovanom neutralnošću zemlje - ali je već sama želja bila dovoljna da Amerikanci, u sukobu između Gruzije i Rusije, stanu uz Gruzine. Najpre je to bila "podrška nezavisnosti i izgradnji civilnog društva". Sada, otkako se Tbilisi opredelio da američki, a ne ruski naftovod ide preko gruzijske teritorije (od Bakua do jedne turske luke na crnomorskoj obali), Gruzija je dobila prioritetni tretman u prvim spoljnopolitičkim potezima Bušove administracije.
       Šef diplomatije Kolin Pauel primio je gruzijskog ministra spoljnih poslova Menagarišvilija - pre ministara iz mnogih savezničkih zemalja - i uverio ga da Gruzija može i dalje da računa "na američko prijateljstvo i podršku". SAD će zahtevati od Rusije da smanji pritisak na Gruziju. Predstavnik za štampu gruzijske vlade na to je oduševljeno reagovao: "SAD su na prvom mestu po svom doprinosu bezbednosti Gruzije i mi takvu podršku duboko cenimo." Odmah posle toga počeli su razgovori o verovatno jedinstvenom pitanju u novijoj istoriji bezbednosti: Gruzija je tražila pomoć FBI-ja za uspostavljanje kontrole na svojoj granici prema Rusiji. Rusima je ta kap prevršila i inače punu čašu gorčine u sporu dugom jednu deceniju (ako se ne računaju oživljeni antagonizmi još iz kolonijalnih vremena carske Rusije).
       Dve zemlje jedna drugu optužuju za uzajamno podrivanje i podršku separatizmu. Gruzini, Rusi, pružaju ne samo političku podršku, nego i utočište teroristima iz Čečenije, dok Rusi, prema mišljenju Gruzina, podstiču separatiste u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Rusi, po tvrdnjama Gruzina, sa velikim oklevanjem demontiraju svoje baze u Gruziji, iako su se na to obavezali pred OEBS-om. Demontaža dve takve baze je u toku, a preostale dve mogu, smatraju Rusi, da budu uklonjene tek kroz 15 godina, a ne kroz tri godine, kako zahtevaju Gruzini.
       Pošto se Gruzija nalazi u dubokoj ekonomskoj krizi - za koju više optužuje Rusiju, nego korumpiranu i nedovoljno efikasanu Ševardnadzeovu vlast - Rusi se koriste ekonomskim sankcijama kao svojim glavnim sredstvom prinude. Kako to rade i sa drugima koji im duguju ili neredovno plaćaju, zavrnuli su Gruzinima slavine gasovoda. (Potez je možda bio kontraproduktivan: neki analitičari tvrde da je to najviše podstaklo Gruziju da se prkosno opredeli za američki naftovod, iako je taj naftovod, istini za volju, važan izvor prihoda, osobito ako se postigne povoljna nagodba sa ekonomski jakim investitorom.)
       Usledila je dodatna ruska kazna, samo prividno diplomatsko - politička: Rusija je uvela vize za građane Gruzije (sa obrazloženjem da se tako brani od mogućeg ulaska čečenskih terorista koje gruzijske vlasti navodno namerno propuštaju u tranzitu), ali je, na veliko ogorčenje u Tbilisiju, zadržala režim bez viza za nosioce gruzijskih pasoša iz Abhazije i Južne Osetije. Ova mera je, međutim, takođe ekonomska. U Rusiji radi oko pola miliona Gruzina, čije doznake rodbini u domovini čine ukupnu sumu koja odgovara trećini godišnjeg gruzijskog društvenog proizvoda. Pretpostavka je da će uvođenje viza smanjiti, na razne načine, broj gruzijskih "gastarbajtera" u Rusiji.
       U poređenju sa zbivanjima na Kavkazu i u širem kaspijskom regionu, naše balkanske drame su možda prilično jednostavne, bar utoliko što se jasno zna u čijim su rukama štap i šargarepa. Na Kavkazu je sve složenije, jer su i potencijalni ulozi veći. Ako je Čečenija po nečemu rusko Kosovo, Gruzija doživljava Abhaziju kao svoje Kosovo. U Gruziji ima između 250 000 i 300 000 izbeglica iz Abhazije, dok istovremeno dvostruko više Gruzina traži ekonomsku sigurnost u ekonomski nestabilnoj, a uz to i ozlojeđenoj i ne osobito prijateljski raspoloženoj Rusiji. Dok Gruzija tvrdi da Rusi nad njom previše vitlaju svojim štapovima, Rusi nalaze da se uvećava broj zemalja iz njihovog okruženja za koje misle da su se previše lakoverno povele za američkom šargarepom. NATO se širi na istok, ali razni drugi antiruski savezi su još brži. Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija osnovale su pre pet godina, na američki podsticaj, "grupu za uzajamnu podršku" GUAM, nazvanu tako po inicijalima članica (grupaciji se kasnije pridružio Uzbekistan). Ova asocijacija nije mnogo odmakla u oblikovanju zajedničke strategije, ali - uz sve druge američke pritiske - predstavlja, bar u propagandnom smislu, neku vrstu psihološkog poluobruča duž ruske evroazijske granice.
       Ako se ima u vidu da su američke naftne kompanije veoma aktivne u gotovo svim zemljama tog regiona, Gruzija je samo neprijatno iskazani podsetnik da je bitka za kaspijsku naftu uveliko počela i da će imati globalne razmere.