Ministru srpske policije neće biti lako: kako vreme prolazi, sve je manje nevinih

      Kad je udaljio od sebe svakoga ko je pokazivao sklonost da misli svojom glavom, taj prostor je zaposela Mira Marković. Zato je Slobodan Milošević karijeru završio sa Sinišom Vučinićem. U blizini je bio i Bane Ivković, ali čim je Marija Milošević zapucala, Bane se bacio među četinare i ostalo zimzeleno rastinje. Na sebi je imao prugastu majicu.
       Kći Marija je pre toga razbijala pepeljare. Bane je izjavio da ga je čudno gledala.
       Istorija je ušla u fazu operete.
       Karla del Ponte, u skladu s najvišim standardima međunarodnog prava, već je osudila Miloševića na doživotnu robiju.
       Vladan Batić je, preko malog ekrana, postao deo naše svakodnevice.
       Čeda Jovanović, mlad i taktičan, sprečio je najgore. Đinđić se ponosi Čedom.
       U žalbi protiv pritvora Slobodan Milošević je naglasio da su živeli od njegove plate. Državne pare usmeravane su prema narodu i za narod. Ne veruje da su Šainović, Kertes i Matković krali. Deca su se školovala uz rad.
       Glavni režiser dedinjske drame, potpredsednik Vlade Srbije i republički ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, ostao je donekle u senci, kako i priliči prvom policajcu. Javljao se samo kad je bilo nužno, da objasni kako je Slobodan Milošević u početnoj fazi pregovora o privođenju izjavio da živ neće sa Dedinja. Mihajlović je imao primedbe i na Miloševićevo obezbeđenje koje nije htelo da postupi po naređenju.
       Dušan Mihajlović je autor projekta Srbija na Zapadu. U ime Nove demokratije, čiji je predsednik, Mihajlović je zaključio da je nacionalni interes da srpski narod ima državu koja se neće iznutra raspadati svakih trideset ili pedeset godina, zatim da Srbi imaju posao i standard koji garantuje human i kvalitetan život dostojan savremenog Evropljanina, a ne perspektivu da svakih trideset ili pedeset godina uzimaju oružje i gube živote za ciljeve koji su predmet naknadne debate o svrsi i legitimitetu. Na treće mesto Mihajlović je stavio jačanje ukupne političke, ekonomske, vojne i civilizacijske moći srpskog naroda, a na četvrto sposobnost za prilagođavanje modernom svetu.
       Te pretpostavke pod Miloševićem nisu bile moguće. Onda je došlo vreme da Mihajlović uhapsi Miloševića.
       Nekad su tesno sarađivali. Mihajlović je Miloševiću prišao iz vere u Avramovićev program i zbog podrške reformama. Držao se misli vladike Nikolaja da ne postoje neprijatelji, već samo surovi prijatelji. Kad su se rastali, Mihajlović je priznao: "Dobio sam ono što sam i zaslužio - poniženje koje su mi priredili dosadašnji saveznici."
       Rođen je u Valjevu (1948), gde je bio predsednik opštine i ostao je upamćen kao agilan i uspešan čovek koji je rodni grad sredio i modernizovao. Po završetku Pravnog fakulteta zaposlio se u MUP-u, tako da na mesto ministra policije ne dolazi bez iskustva. Osnovao je pokret mladih istraživača, bavio se ekologijom, etnologijom, speleologijom, arheologijom. Slobodno vreme provodi u prirodi, na Povlenu. Spada u imućnije ljude: akcionar je i predsednik Upravnog odbora firme Lutra. "Nema", veli, "bogate države bez bogatih pojedinaca. Nema uspešne socijalne politike i socijalne pravde bez zdravih firmi koje donose profit. A profit puni fondove za penzije, zdravstvo, socijalnu pomoć. Ne smemo biti protiv uspešnih ako hoćemo državu blagostanja. Uspešni nas mogu samo vući ka boljem."
       Biti u vlasti i biti bogat nije isto. Pravi biznis, kaže Mihajlović, nije vezan za politiku i državu, već za poslovnu ideju i ljude koji mogu da je realizuju. Dobar posao je samo onaj u kome su svi akteri zadovoljni, odnosno u kome svi učesnici imaju interes... Čim zavisite od nekog, recimo od države, to je loš biznis... Tako zarađeno, nije vaše...
      
       Mihajlović je najpre izvozio junad u Grčku. Posle je Lutra širila delatnost, a Šešelj ga je optužio za kriminal. Prirodu zavade sa Šešeljom objašnjava ovako: "Ja ne krijem da živim kao pripadnik visoke srednje klase ovde, ili niže srednje klase po evropskim merilima. Ne moram da mislim šta ću da pojedem, da obučem, kako ću se prevesti na posao. Mogu da otputujem na bilo koju tačku zemaljske kugle, ne samo poslom nego i na odmor, da imam vremena. Znači, mogu da priuštim sebi nešto što je za mnoge nedostižno. Samim tim, Šešelj smatra da je dokazao svoju tvrdnju - čim ima, lopov je."
       Posle svega, Šešelj je za Mihajlovića Velika Štetočina. Tako ga zove.
       Jednom je Mihajlović izrekao misao koja je i danas aktuelna: "Vremena su vrlo teška - viski je postao tako skup, a ljudi tako jeftini."
       Drugi Mihajlovićev aforizam glasi: "Nije vreme za velike reči već za sitna dela. Moramo se dogovoriti da bismo se spasli."
       Poznavaoci dela Dušana Mihajlovića tvrde da ga odlikuje izvanredna upornost, doslednost, smisao za kolektivni rad i odlučivanje, i osećaj lične odgovornosti. To što je u ovom vremenu i u ovim okolnostima prihvatio mesto ministra policije, govori i o visokoj ličnoj hrabrosti. Kako vreme prolazi, nevinih je sve manje.
       Vrlo davno Mihajlović je rekao: "Teško Miloševiću ako bude vladao Srbijom s istomišljenicima." Tako je i bilo. Najbliži istomišljenik bila mu je supruga s JUL-om. Stvorili su svoju, otuđenu stvarnost, u koju su prestali da veruju tek u Centralnom zatvoru.
       Posle nedavnog incidenta u centru Beograda, kada su Mihajlovićevi pratioci zakasnili s potezanjem oružja, ministar je izjavio: "Ovi moji moraće da vežbaju gađanje." Zlu ne trebalo...
       Ministar srpske policije Dušan Mihajlović čvrsto veruje u englesku parolu: Nema večnih prijateljstava, večni su samo interesi!