Prošla je Revolucija, ko je bio - bio je

      Za početak, mogao bi dragi čitalac da sazna kako je nastala ova rubrika, sa sve ovim istorijski izanđalim pitanjem u nadnaslovu. Sedeli smo u kafiću - izvin'te što ću sad malo da gnjavim sa intimom, ali bitno je za priču - pre skoro dve godine, g. Steva Nikšić i ja. I bilo nam je nekako bitno da, u tadašnjem stanju potpune apatije uzročene tek završenim vazdušnim sukobom između Slobine gluposti i Bilijeve arogancije, smislimo nešto što će, bar malo, da umanji pomenuto depresivno raspoloženje. Kafić je bio prometan, vrućina velika i espreso tanak, pa nismo smislili ništa bolje no da razne ljude koji čitaju i pišu svake nedelje gnjavimo pitanjem "Šta da se radi?" Nešto je tada moralo da se radi, pa makar i to da se sazna šta. I tako to poče.
       Od tih vremena, pa naovamo nešto se, eto, i uradilo, pa život ide svojim tokom. Svašta se, dakle, dogodilo, ali se nije dogodilo da na stranicama NIN-a neko predloži da se krene u proces ukidanja pitanja "Šta da se radi?". Pošto to niko nije uradio, evo ja ću, a s obzirom na uvod. Ja sam gu pravio, ja ću gi utepam...
       Naivniji čitaoci, ako ih NIN uopšte ima, verovatno misle da ću sad, u maniru postoktobarskog patetičara, da krenem u obrazlaganje gorepomenute teze, a uz obavezno korišćenje termina tipa: "bivša vlast", "demokratske promene", "uključivanje u međunarodnu zajednicu", "bolji život", "sloboda" i ostale vazelinske poštapalice. Žalim slučaj, ali pošto sam namerno propustio šansu da za velike pare budem inkorporiran u stražnjicu Bivših, ne vidim iz kojih bih razloga sad to isto morao da radim Sadašnjima. Ne, dakle, ne mislim da razlog ukidanja pitanja "Šta da se radi?" leži u menadžerskoj omnipotenciji NJegove Poreske Svetosti Đinđića ili u moralizatorskom levitiranju NJegovog Sveteorijskog Preosveštenstva Koštunice. Da je do i zbog njih, valjalo bi uvesti i dodatna pitanja, pa pored "Šta" odgovoriti i na pitanja "Ko?", "Kad?", "Kako?", "Zašto?", "Gde?" i na kraju "Koliko?". No, pitanje o ukidanju našeg pitanja nema takve i tolike veze s njima, već je nešto drugo posredi. Vic je u nama. I vic je u odgovoru. Pojasniću.
       Kada god i ko god javno odgovara na pitanje "Šta da se radi?", tada taj ne misli konkretno na sebe, već na društvo, državu, zajednicu u bilo kom obliku. Potajna nada svakog od pisaca ovakvih redova je da će tekst pročitati neki predsednik, ministar ili kogod bitan, lupiti se po čelu, zadivljeno uzviknuti "Kako se ja ovog nisam setio!" i potom postupiti po uputstvu iznetom od strane Autora Mudrih Reči, te da će Autor naknadno fasovati kakav orden ili kakvo drugo društveno priznavanje svoje mudrosti. Ovo sve o čemu pričamo, sem autorske želje za objavljivanjem, pretpostavlja još i neku vrstu Društvenog Dogovora o tome da Mi NJima nešto predlažemo, a Oni to, kad uvide da je pametno, onda izvršavaju. Ali neće biti da smo se baš tako dogovorili. Naprotiv.
       Lepota demokratije, teorijski gledano, leži u faktu da su se neki ambiciozni tipovi samopredložili za odgovorne funkcije, potom smo im mi na izborima dopustili da nam budu odgovorni.
       Šta da se radi?" je, dakle, suštinski revolucionarno pitanje. Ako se društvo, posle Revolucije, stalno nanovo pita "Šta da se radi?", to znači dve stvari: da je revolucija još u toku (odnosno da je vlast revolucionarna) i da je postignut neki Dogovor o tome da mi, mase, treba da preuzmemo deo odgovornosti za našu zajedničku sudbinu. Da ponovim još jednom: izgleda mi da se nismo tako dogovorili.
       Iz ovih razloga želim da se u NIN-u ukine pitanje nastalo u predrevolucionarnim vremenima. Prošla je Revolucija, ko je bio - bio je, ko je 5. oktobra jače ručao, prespavao je. Čak nije bila ni Revolucija, koliko jednodnevna borba da se uvaži glasački odgovor listićima, a na pitanje "Šta da se radi?". Pitanje postavljeno, odgovor dat, sad bi valjalo da se radi kako smo glasali. Neko vreme to pitanje ne treba ni da se pita, a da se ne bi izlizalo. Ajmo polako da ga ukinemo, da bi, kad vratimo ponovo "Šta da se radi?" što među svet, što u NIN, to značilo da će uskoro morati ponovo da se glasa. A do tada, ko je od mog poreza plaćen i od mog listića izabran, nek radi. Zna on dobro šta.
       Da mu ne bih sad ja još i objašnjavao.
      
       (Autor je stručnjak za marketing iz Beograda)