Prošlonedeljni direktni prenosi sednica republičkog parlamenta pokazali su da se reditelji (i tonski realizatori) još muče pitanjem kako na najbolji način prenositi skupštinska zasedanja, pa i ovoga puta "probleme" pokušavaju da reše - isključivanjem tona.
       Redovni gledaoci ove vrste programa setiće se da je ta unplugged varijanta bila naročito omiljena i obavezno korišćena prilikom prenosa sednica prethodnog saziva, kada je parlamentom dominirala socijalističko-radikalska većina, i kada su nastupi malog broja upornih opozicionih poslanika redovno bili prilika da se u direktan prenos uključi komentator, koji bi nekako baš u tom trenutku morao da nešto važno saopšti gledaocima.
       Vremena su se promenila pa se tako danas nastupi opozicionih poslanika ne "pokrivaju" ali se reditelji ne odriču ni mogućnosti da ponekad isključe ton. To se najčešće dešava u trenucima kada predsednik skupštine (isključivanjem mikrofona u sali) oduzme reč poslaniku koji je prekoračio vreme ili na drugi način povredio poslovnik. Na tom mestu nestaje ton a gledaoci ostaju prikraćeni za raspravu, žamor u sali i komentare koji potom uslede.
       Nije poznato da li ovakvo rediteljsko opredeljenje dolazi kao rezultat dogovora predsednika skupštine i ekipe za direktne prenose, ili je reč o dogovorenoj koncepciji koja od tonskog realizatora zahteva ne samo istančan sluh nego i oštro oko kojim mora da prati predsedavajućeg i brze reflekse da gotovo istovremeno kada on isključi mikrofon oduzimajući reč zanetom poslaniku, pritiskom na svoje dugme isključi i ton. Maliciozni u svemu vide i naznake RTS-ovske "preporučujem se" psihologije definisane onim "hvala bogu i Zoranu Đinđiću" komentarom njene sportske perjanice ovde već pominjanog M. Pantića. Nestankom tona gledaocima se ostavlja da, čitajući poslanicima sa usana ili prateći njihovu gestikulaciju, procene može li se i u republičkom zdanju ponoviti parlamentarni nokaut, čupanje mikrofona ili bar polivanje vodom. Dobar deo gledalaca će priznati da parlamentarna nadmudrivanja prati isključivo zbog takvih mogućnosti.
       Nije kod nas uvek lako prenositi javne nastupe narodnih predstavnika, naročito ako je reditelj "opterećen" kućnim vaspitanjem, ni realizovati politički program u ambijentu seoskog vašara. Ali budući da vladajući DOS nije mogao da kolege iz opozicije ubedi da direktni prenosi najviše služe onima koji imaju najmanje da kažu a uz to i koštaju (kolege odgovorile pitanjem: kako to da su vam nekada bili potrebni a sada hoćete da ih ukinete?), prenosi ostaju kao i pitanje kako ih realizovati.
       U svetu se ovakve dileme obično rešavaju na dva načina: direktnim prenosom celog toka sednice (na posebnim "parlamentarnim" televizijskim kanalima) bez intervencija ali sa utvrđenim pravilima snimanja i emitovanja ili odloženim prikazivanjem neke vrste skupštinskih hronika, koje se koncentrišu na ozbiljne nastupe za govornicom i važna izlaganja. Mute varijanta, u kojoj se, po potrebi, isljučuje ton, nije rasprostranjena. Verovatno i zbog toga što je televizija, ipak, medij koji podrazumeva i sliku i zvuk.
      
       LJUBICA GOJGIĆ