Novi ministar odbrane Sergej Ivanov, koji je i dosad važio za ličnost broj dva u Kremlju, sada, sa još većim ovlašćenjima nego njegov prethodnik, postaje stvarno drugo ja ruskog predsednika

      (Specijalno za NIN iz Moskve)
      
       Kadrovske smene koje je sredinom prošle nedelje sproveo ruski predsednik Vladimir Putin u ponečemu podsećaju na njegovog prethodnika Borisa Jeljcina, kao produžetak tradicije - bile su neočekivane, ali odlikuju se i putinskim stilom - vrlo su efektne i iza njih stoji vrlo konkretan cilj. Bar kad je reč o ključnoj smeni, na čelu Ministarstva odbrane, mada se ta dimenzija nalazi i u ostalim resorima koji su pretrpeli iznenadni udar iz Kremlja. U svim slučajevima su u pitanju ministarstva iz tzv. strukture sile ili njima podređena, a sva su podređena neposredno šefu države, pa nije čudno što on smenjuje i postavlja ministre kao da predsednik vlade čiji su oni članovi i ne postoji. Ovu kadrovsku smenu karakterišu u prvom redu dva postavljenja za koja se može reći da su bez presedana, ne samo u postsovjetskoj Rusiji. Novi ministar odbrane Sergej Ivanov, iako je stekao čin generala dok je služio u KGB-u, faktički nije vojnik i prvi je civil na čelu tog resora posle Lava Trockog, tvorca Crvene armije. Jedan od njegovih zamenika biće jedna žena, što se takođe nikada pre nije desilo u istoriji vojnog ministarstva carske, boljševičke i nove Rusije.
       Iako su izvori u Kremlju požurili da objave da se nikakve suštinske smene u vladi više ne planiraju, glasovi ili glasine da upravo tako nešto treba očekivati ne prestaju da kolaju. Uostalom, i pre ove, već izvršene smene u novinama se predviđalo da bi Sergej Ivanov mogao da postane ministar odbrane, ali to niko u Kremlju nije hteo da potvrdi. Kao što je ovim potezom predsednik Putin podigao za stepen više ljude do kojih mu je stalo i u koje ima puno poverenje, logično je pretpostaviti da će uslediti i drugi potezi sa istim podtekstom, da važne pozicije zauzmu njemu odani ljudi.
       Sa lično odanim ljudima u "ministarstvima sile", Putin će se verovatno kasnije okrenuti ekonomskoj sferi i najneposrednijem okruženju budući da i u Belom domu i oko njega u Kremlju sede ljudi koje je nasledio od Jeljcina.
      
       "Noćna mora" Zapada
       Niko smenjenom ministru odbrane maršalu Igoru Sergejevu ne može da prebaci da je, ma i jedanput tokom četiri godine koliko je bio šef vojnog resora, gurao klipove u točkove Putinovih kola. Na tom položaju je bio vojnik koliko se to samo može biti i Putin mu je dva puta na po godinu dana produžavao rok službe jer bi morao u penziju kad je navršio 60 godina. (Uostalom, i u novoj podeli uloga, Sergejev je dobio ugledan položaj savetnika predsednika koji će biti na čelu međuresorne grupe za strategijsku stabilnost.) Odanost je bila tu, iako maršal nije bio ni iz Petrograda, niti je služio u KGB-u. NJegov naslednik je, međutim, potpuno druga priča.
       Dosadašnji sekretar Saveta bezbednosti Sergej Ivanov (48 godina), dugogodišnji je Putinov prijatelj još iz vremena kad su obojica pripadali elitnoj službi KGB-a, inostranoj špijunaži, u kojoj je dospeo do čina general-potpukovnika. Poslednjih godina je bio njegova desna ruka na svim stepenicama njegovog uspona od prelaska iz Sankt Peterburga u Moskvu. Kao "broj dva" u političkoj hijerarhiji Rusije, formulisao je i u Putinovo ime proklamovao glavne principe njene spoljne politike i politike nacionalne bezbednosti, uključujući novu vojnu doktrinu, sve do nove koncepcije privatizacije, koja je obuhvatala listu strategijskih preduzeća do kojih je stranim investitorima pristup strogo zabranjen.
       Ivanov se, kao i Putin, rodio u Lenjingradu (Petrogradu), 31. januara 1953, samo četiri meseca posle Putina. Studirali su na istom, Lenjingradskom univerzitetu. Putin prava, Ivanov engleski (koji odlično govori) i švedski. Kad je Jeljcin, jula 1998, postavio Putina na čelo kontrašpijunaže, Federalne službe bezbednosti, Putin je postavio Ivanova za šefa analitičkog odeljenja te službe. Mesec dana kasnije Ivanov je postao zamenik sekretara, a novembra 1999. sekretar Saveta bezbednosti. Na tom položaju zapadni novinari su ga doživljavali kao "jastreba", jer su u nekim njegovim stavovima naslućivali povratak sovjetske "imperijalne ideje". "Vašington post" ga je koliko pre mesec dana nazvao oličenjem "noćne more" Zapada. Tome je nesumnjivo doprineo njegov oštar stav prema planu američkog predsednika DŽordža Buša za izgradnju antiraketnog štita i najava da je Rusija sposobna za "odlučan odgovor". Kritikovao je Zapad da gleda na Rusiju kao isporučioca sirovina, a širenje NATO-a na Istok označio je kao veću pretnju Rusiji nego što je međunarodni terorizam. Zapadnjake je ništa manje iritirala i njegova kritika agresije NATO-a na Jugoslaviju, u proleće 1999. Optužujući Zapad, on je izjavio da je kriza na Kosovu pokazala da je NATO nesposoban da obezbedi stvarni mir i da su akcije NATO-a jedino sistematski doprinosile porastu nasilja, zbog čega je kriza dospela u ćorsokak, postavši opasnost za Evropu i globalnu bezbednost.
      
       Rešenje za Čečeniju
       Na mesto Sergeja Ivanova u Savetu bezbednosti došao je pripadnik Jeljcinove "stare garde" Vladimir Rušajlo, dosadašnji ministar unutrašnjih poslova. Ali, promena fotelje, iako se čini da je ova nova, u Kremlju, respektabilnija, ovom generalu neće doneti mnogo radosti. Prvo, zato što je Ivanov svu čar i sva važna ovlašćenja tog položaja, s Putinovom saglasnošću, preneo u Ministarstvo odbrane, a potom zato što će glavni zadatak novog sekretara biti da se sav posveti rešavanju čečenskog pitanja, odnosno - prema zvaničnoj terminologiji - obnovi normalnog života u ovoj kavkaskoj republici, koja je poslednju deceniju rak-rana ruske politike i države. Rušajlo (47), profesionalni policajac od svoje 19. godine, kao ministar unutrašnjih poslova od maja 1999, u javnosti je bio poznat kao neustrašivi borac protiv organizovanog kriminala, a pre toga, kao pomoćnik ministra, kao uporan, najčešće i uspešan pregovarač u oslobađanju talaca iz čečenskog zarobljeništva. Bez obzira na to, prošlog leta je pretrpeo prilično oštre kritike povodom situacije u Čečeniji, u kojoj su njegove snage bile zadužene za održavanje reda i "normalizaciju", kad su u talasu eksplozija i atentata poginula 33 ruska vojnika. Sada, međutim, dobija ulogu vatrogasca na Severnom Kavkazu, kao po receptu da "onaj ko je tamo ratovao i bombardovao, neka uspostavlja red i poredak".
       Najveće iznenađenje u ovim kadrovskim rotacijama, posebno za strane posmatrače, ali ništa manje i za domaće analitičare, predstavlja postavljenje jednog bledog političara, dosadašnjeg lidera parlamentarne frakcije "prokremaljskog" pokreta "Jedinstvo" Borisa Grizlova (50) na položaj ministra unutrašnjih poslova. Tipičan partijski činovnik, koji uvek teži postizanju konsenzusa, po struci radio-inženjer, Grizlov je i među stranačkim drugovima poznat kao osoba koja "nikada nije imala sopstveni stav". Nedavno se u Državnoj dumi izjasnio za predlog da vlada bude raspuštena, ali kad se posle razgovora s Putinom vratio u parlament, više nije bio tog uverenja. U štampi se tvrdi da mu je najveći kvalitet potpuna lična odanost predsedniku Putinu (i Grizlov je iz Petrograda). Zbog toga se njegov dolazak na čelo Ministarstva unutrašnjih poslova - koje pati od neprofesionalizma i korupcije - smatra "političkim naimenovanjem" i što novi ministar, takav kakav je, ne zna šta Putin od njega očekuje. Izuzev ako u ovom slučaju ne važi jedna izreka koja je često korišćena u sovjetskoj eri kad su partijske funkcionere postavljali da rukovode kolhozima: Ništa ne može da pokvari, a možda će nešto i biti bolje.
       U ruskoj prestonici se očekuje da predsednik Putin neće stati na ovim promenama, pogotovo što je pored ministarskih, fotelje izgubilo i nekoliko nižih funkcionera, između ostalih ministar za nuklearnu energetiku i tri pomoćnika ministra odbrane, a neke službe su dobile nove šefove: najmlađi ruski akademik Aleksandr Rumjancev, iz Instituta za nuklearnu energetiku, postao je ministar istoimenog resora, a na čelo Federalne poreske policije došao je Mihail Fradkov, dok je njegov prethodnik Vjačeslav Soltaganov postao pomoćnik generala Rušajla u Savetu bezbednosti, da bi se posvetio borbi protiv korupcije i pranja "prljavog novca".
       Slede li dalje smene
       Analitičari političke scene predviđaju da će Putin, pošto je u parlamentu upravo izložio svoj pogled na političku i ekonomsku strategiju u narednom periodu, nastaviti da jača svoju poziciju novim kadrovskim rešenjima. Pretpostavlja se da bi njima mogao biti obuhvaćen i premijer Mihail Kasjanov, navodno zato što pripada "nasleđenom Jeljcinovom timu". Ali, ako se to i dogodi, neće to biti razlog (Rušajlo je mnogo više "ostatak" iz Jeljcinove ere), već Putinovo opredeljenje za novu koncepciju ekonomskog razvoja - za liberalnu, koju zastupa njegov sadašnji tim "petrogradskih" savetnika, kojima je Kasjanov blizak, ili za veću državnu kontrolu, za koju se zalagao Ivanov dok je bio na čelu Saveta bezbednosti.
       U raznim kombinacijama potencijalnih smena i postavljenja, opet se igra na kartu ljudi bliskih Putinu, bilo iz njegovih lenjingradskih dana bilo iz službe u KGB-u, a kuriozitet bi mogao biti filmski režiser Nikita Mihalkov, kome predviđaju šefovanje Ministarstvom kulture.
       Putin je uzdržan i ako bi se sudilo prema njegovom objašnjenju već obavljenih smena i postavljenja - da je reč o "demilitarizaciji javnog života u Rusiji" - nove takve poteze ne bi trebalo očekivati. Izvesno je da će novopostavljeni funkcioneri, kao i njihovi prethodnici, uostalom, biti obavezni da sprovode planove Kremlja. Konkretnim pitanjima u nadležnosti njihovih resora baviće se njihovi neposredni pomoćnici, profesionalci. U tom kontekstu, teško da će moći da se ponovi priča iz Jeljcinovog doba kad su tzv. oligarsi imali direktan pristup u Kremlj i na razne načine uticali na njegovu politiku. U novim uslovima, i od njih se očekuje da budu maksimalno lojalni. Kao i drugi.
      
       BRANKO STOŠIĆ