Iako je pet miliona Hrvata nezadovoljno jer Srbi Miloševiću sude zbog nezakonitog bogaćenja i izborne krađe, a ne zbog masovnih grobnica van Srbije, pitanje je da li bi Hrvatska demokratska zajednica izgubila vlast da njeni nekadašnji pobornici u međuvremenu nisu izgubili svoje devizne ušteđevine

      Kad je velika slika bivšeg predsednika Jugoslavije naglo osvanula na malim ekranima državne televizije, prosečni Hrvat mogao je da zaključi samo jedno. Zloglasni Slobodan Milošević opet je postao centralna ličnost hrvatske politike, a pitanje njegovog potencijalnog samoubistva preko noći se pretvorilo u glavnu temu političkih i žurnalističkih krugova u zemlji. Vodeći ljudi zvanične politike u Zagrebu su se, doduše, upadljivo trudili da Miloševićevo hapšenje svedu na događaj koji za susede s druge strane graničnog prelaza Bajakovo u istočnoj Slavoniji nema posebnog značaja. Premijer Ivica Račan primetio je da u Beogradu opet vlada konfuzija u koju on nema namere da ulazi, a predsednik hrvatskog parlamenta Zlatko Tomčić siguran je da se radi o političaru koji je želeo da pokori sve ostale narode na Balkanu. Domaća diplomatija na zagrebačkom Zrinjevcu pozdravila je hapšenje nekadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, ali je ministar inostranih poslova Tonino Picula odmah dodao da u Srbiji i dalje žive mnogi osumnjičeni za ratne zločine, pa je još prerano da se govori o normalizaciji odnosa na relaciji Zagreb-Beograd.
      
       Tajna sa Dedinja
       Jedna od najpragmatičnijih reakcija stigla je ponovo od predsednika Republike Stjepana Mesića. Prvi čovek Hrvatske odmah je rekao kako je optuživanje Miloševića za krivotvorenje izbornih rezultata i nezakonito bogaćenje samo prvi čin u nizu sankcija koje treba da snađu nekad najmoćnijeg čoveka Balkana. Očito je da su izjave ministara pravde Srbije i Jugoslavije sračunate za dnevnopolitičku upotrebu i domaće političke mase koje su u Srbiji i Crnoj Gori ovoga trenutka daleko zainteresovanije za sopstvenu budućnost nego za ratnu prošlost svojih suseda. Mesić takođe misli da je suđenje Slobodanu Miloševiću u Beogradu samo zaobilazni put do njegovog izručenja Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu koje treba da se dogodi čim se duhovi u Srbiji malo smire.
       Sve u svemu, hrvatska javna scena tih dana balansirala je između svojih starih apsurda. Da li da javno pokaže oduševljenje što je "balkanski krvnik" konačno u zatvoru ili da otvoreno sumnja u namere nove vlasti u Beogradu? Kao i toliko puta do sada, vladajuća politika krenula je tzv. srednjim putem koji bi, u najkraćem mogao da se opiše kao ignorancija najnovije "srpske ujdurme". Tim više što se hapšenje Slobodana Miloševića podudarilo sa desetom godišnjicom tzv. krvavog Uskrsa.
      
       "Genetska opterećenja"
       Prema važećoj interpretaciji najnovije ratne istorije, toga dana u proleće 1991. godine pobunjeni Srbi u Hrvatskoj okupirali su nacionalni park "Plitvička jezera" i tamo proglasili svoju paradržavu koja je neslavno skončala u vojnopolicijskoj operaciji "Oluja" u avgustu 1995. godine. Hrvatska se zato prisetila i Josipa Jovića, mladića koji i posmrtno nosi teret osobe koja je prva pala "u obrani hrvatske neovisnosti". Mladi Jović bio je prvi pripadnik samostalnih hrvatskih policijskih snaga koji je stradao u sukobima s neprijateljem. Reč je, naravno, o službenoj verziji. Nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac ovih dana pominje i verziju po kojoj je Jović stradao od hrvatske ruke kako bi zemlja dobila svog nacionalnog mučenika. Između ovako zaoštrenih krajnosti, hapšenje Slobodana Miloševića se za modernu Hrvatsku pod vlašću socijaldemokrata i liberala ukazalo kao pravo božansko proviđenje. Sada je to slamka spasa koja bi konačno mogla da definiše ko je zapravo počeo rat na Balkanu i u nekadašnjoj Socijalističkoj Federativnog Republici Jugoslaviji.
       O ovoj temi u Zagrebu su u opticaju fraze koje najčešće ponavljaju i zapadnoevropski političari. Uhapšeni Slobodan Milošević prokazan je kao začetnik četiri rata na Balkanu i pravda ovde konačno mora da ima zadnju reč. Jedino oko čega se još dvoume tzv. politički analitičari u Zagrebu pitanje je da li se ovde radi o veoma uspešnom političaru, što Miloševiću mnogi ipak priznaju, ili o bolesnom fanatiku koji je neosetljiv na ljudsku patnju i imun na bol običnih ljudi?
       Bilo kakav da je odgovor o pravoj ličnosti bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, većina hrvatskih političara koja je nekada sarađivala s njim, sigurna je da se ovoga puta radi o definitivnom političkom kraju Slobodana Miloševića. Inženjer Hrvoje Šarinić koji je imao prilike da upozna i njegovu porodicu ostavlja čak otvorenim pitanje da li je možda u pitanju i fizički kraj bivšeg predsednika. Šarinić ovo potkrepljuje tvrdnjom da je Milošević "genetski opterećen samoubojstvom roditelja". Iz ove amaterske psihološke etikete razvilo se i mišljenje da će Slobodan Milošević kad-tad isprovocirati svoje "samoubistvo", a nije isključeno da će mu život okončati i neko od bivših saradnika, uključujući i članove najbliže porodice.
       Desetogodišnje iskustvo krvavih odnosa između Hrvata i Srba govori da ono što je oportuno za jedne, može da bude pogubno za druge. Zagreb zato pokušava da kalkuliše na staru temu raskola u pobedničkoj koaliciji Demokratske opozicije Srbije koja danas vlada zemljom "jugoistočnih susjeda". Sve priče o opasnom raskolu u vojsci koja i dalje podržava Miloševića i policiji koju je na vreme reorganizovala nova vlast DOS-a, pokvario je zajednički nastup srpskog premijera Zorana Đinđića i predsednika SRJ Vojislava Koštunice kada su konstatovali da nema čoveka koji je vredan građanskog mira u zemlji, pa bio to i njen bivši predsednik Slobodan Milošević. Posle burnih događaja u Beogradu, domaćim političarima zato nije preostalo ništa drugo nego da s gorčinom konstatuju da je Miloševićevo hapšenje Srbiju i Jugoslaviju ponovo izbacilo u prvi plan velike trgovine međunarodne zajednice sa novim vlastima u Beogradu.
      
       Pitanje morala
       Ne treba da se zaboravi da bi i Hrvatska o tome imala štošta da kaže. Počevši od pretnji državnim udarom i masovnih desničarskih demonstracija u Splitu povodom hapšenja generala Mirka Norca osumnjičenog za masovne egzekucije srpskih civila, pa do javne tajne da je prvog predsednika državno nezavisne Republike Hrvatske dr Franju Tuđmana od Miloševićeve sudbine i haških optužnica spasao samo njegov biološki kraj. Najveća hipokrizija krije se, međutim, u tvrdnji koju je zvanični Zagreb oberučke prihvatio od zapadnih političara. Naravno da nekadašnji predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević ne može da odgovara samo za krađu glasačkih listića i novčanika svojih građana, nego i za nebrojene živote ljudi koje čak nije ni poznavao.
       Stvar je kolektivne političke savesti nacije, ali i duševnog mira svakog pojedinca u Hrvatskoj odgovor na prilično banalno pitanje. Da li su Hrvati, posle smrti predsednika Franje Tuđmana, okrenuli leđa njegovoj politici zato što je pokojni predsednik učestvovao u podeli Bosne i podržavao masovna iseljenja Srba iz Hrvatske ili zato što su jednog dana u novinama pročitali da je njegova supruga u glavnoj zagrebačkoj banci posedovala na desetine deviznih knjižica, da je ćerka podmićivala državne službenike, dok je nekad prvi čovek Hrvatske sa mesečnom zaradom od gotovo dvadesetak hiljada maraka, glavninu novca već prebacio na egzotična Devičanska ili Kajmanska ostrva?
       Odgovor na ovo elementarno moralno pitanje u današnoj Hrvatskoj nije nimalo jednostavan. Mada je oko pet miliona Hrvata opravdano nezadovoljno što njihovi susedi svom bivšem predsedniku sude zbog bede u kojoj su živeli deset poslednjih godina, a ne zbog uništenih ljudskih života širom bivše Jugoslavije, pitanje je da li bi Hrvatska demokratska zajednica izgubila vlast da nekadašnji pobornici njene politike nisu izgubili svoje devizne ušteđevine. Životi su, kao i uvek u domaćem podneblju, nešto što uvek gube "oni drugi".
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ