O istoriji konjunkture, pojma koji je nekada bio porok, a danas postao vrlina u debati o patriotizmu

      Nedavno je u jednoj političkoj debati, koje se u predizbornom periodu u Nemačkoj svakad vode sa retoričkom sofistikom, katkad i sa karnevalskim bojama, no u svakom slučaju bez otmenosti, bez suvereniteta i duha, generalni sekretar parlamentarne opozicije, hrišćansko-demokratske i hrišćansko-socijalne unije: Laurenc Majer izrekao je prokaženu parolu: "Ponosim se što sam Nemac." Kako je ta primitivno-nacionalistička krilatica ovejani slogan neonacista, to je polemička oštrica bila uperena na demokratsku kulturu konzervativne opozicije. Ministar ekologije u kabinetu Riharda Šredera mu je na to odgovorio da on ne govori samo kao skinhed, "već tako i izgleda". Time je Pandorina kutija bila voljena.
       Talas debate o nacionalnom ponosu zapljuskuje obale Nemačke. Svako je zbog nečeg ponosan. Ako ne zato što "je Nemac", a ono bar na "sopsteveni uspeh" ili pak zato što "ne mora biti ponosan". Ponos je superbia. "Superbija" je, znamo iz prve Jovanove poslanice za hrišćane izvor greha - pokraj avaritia i luxuria. Sve tri forme su izraz samoljubavi i uznošenja sebe, kao što to Bernhard iz Klervoa ističe: avaritia - pohlepa i škrtost ujedno predstavlja iskušenje sveta, luxuria - pohotnost i strastnost, iskušenje ploti, superbia - iskušenje srca. Kod pesnika Dantea Aligijerija, one u formi triju divljih životinja - vučice, pantera i lava - vrebaju i love u smršenom spletu života sve do samih vrata pakla. Ali upravo u Danteovoj epohi dolazi do preloma vrednosti. "Superbija" će postati porok plemićkog reda. Na šta je plemstvo ponosno? Na privilegiju svoga rođenja odnosno porekla.Tek je Hjumovom "Raspravom o ljudskoj naravi" (1739) taj pojam konačno sekularizovan. Pragmatični Hjum veli da upravo "naš sopstveni ponos, ponos drugih nepodnošljivim čini". Švajcarski lekar Johan Georg Cimerman, sa službom u Pruskoj, pisao je o etnopsihologiji sa prosvetiteljskom ironijom "O nacionalnom ponosu" (1758). "Ponos leži kao naočari samoljublja gotovo svakoj naciji na nosu." Nacionalni ponos bi trebalo, shodno Cimermanu, najmanje da sadrži sledeće: "da garantuje slobodu drugima da budu drugačijeg mišljenja". Ponos je svakad deplasiran, osim u slučaju sopstvenog ugleda. Bilo kako bilo, bio neko ponosan ili ne, jedno je ipak razumnije: ćutati o tome.
      
       ZORAN ANDRIĆ