DELO: "Prašćaju", multimedijalni projekat
AUTOR: Aleksandar Izrailovski, prvak Baleta Narodnog pozorišta, koreograf i pedagog
MESTO: Scena "Raša Plaović", Beograd

      Mirjana Zdravković
      
       Aleksandar Izrailovski je tridesetogodišnjicu svog mnogostranog angažovanja na polju umetnosti proslavio, zajedno sa kolegama i brojnim obožavateljima, autorskim, multimedijalnim projektom "Prašćaju". U dekoru (minimalističko-simboličnom) Borisa Maksimovića, Izrailovski nam nizom scenskih i video-bim prizora (nadrealističkog sklopa), pantomimom, ironičnim parafraziranjem klasičnih uloga, blagim podsmehom životnim nedaćama sugeriše, u dramaturškim obratima, tragičku viziju vlastitog života i - života umetnika, uopšte uzev.
       Kao vrsni igrač skladnog tela, osetljivog na muzičke finese, A. Izrailovski nam - posle svih onih brojnih uloga koje je odigrao: Zigfrid, Albert, Kaščej, Merkucio (nagrada Narodnog pozorišta), Trol, Smrt, Ciganin (uloge takođe nagrađene godišnjom nagradom Narodnog pozorišta) - pruža jedan duboko intiman i proživljen doživljaj vlastite ličnosti i sudbine umetnika, u autorskom projektu čiji je libretista, koreograf, režiser i idejni projektant muzike, šumova i zvukova. Ovako sklopljene muzičko-igračko-slikovne sekvence nadrealistički intonirane a kubistički uklopljene, pored crno-belih štimunga i žutih bokserskih rukavica, dobijaju onaj naročiti kubistički akcenat, smešten u žižu "samoispovesti": "Šta je s mojom dušom?" Podsmevajući se ponekad sebi ali i drugima, pokreti Izrailovskog su tako rečiti, kao da celo telo svojim grčevima i minimalističkim pokretima ruku i korpusa "pričaju" povest čoveka i umetnika, od rođenja do smrti. Možda su neke sekvence odveć naturalističko-ekspresionističke, izazivaju mučninu u "mekim nežnim dušama" koje čeznu za lirskim štimunzima. Međutim, to je Saša... Ukoliko neko ne može da ga prihvati, može da izabere njegovu skulpturu koju on sam gradi od vlastitog mesa, krvi, žuči, očajanja, usamljenosti i trke pred smrću.