NASLOV: "Kraj utopije i pozorište"
AUTOR: Vladimir Stamenković
IZDAVAČI: Otkrovenje, Beograd - Sterijino pozorje, Novi Sad, 2000.

      Feliks Pašić
       U prethodnoj knjizi, "Pozorište u dramatizovanom društvu", Stamenković je sabrao kritičke osvrte na predstave dela jugoslovenskih autora u tridesetogodišnjem razdoblju, od 1956. do 1986. "Kraj utopije i pozorište" razmatra predstave nastale po komadima savremenih srpskih dramatičara od 1985. do 2000, u godinama takođe dramatizovanog ali pri tom još i razorenog, urušenog društva. Dok traži odgovor na pitanje kako su i u kojoj meri pisci odgovorili na zahteve vremena, što stoji u osnovi njegove kritičarske pažnje, Stamenković ne krije, naprotiv, da pozorište vidi kao aktivnog učesnika u društvu, pa u tom smislu očekuje da ono aktivno oblikuje i javnu svest, da pod svoju lupu stavi i krupna pitanja politike i istorije. Tek smešteno u konkretan istorijski, politički, društveni, socijalni, duhovni, pa i psihološki kontekst, pozorište pokazuje koliko je doraslo toj zadaći i kakva je slika vremena u njegovom šekspirovskom ogledalu.
       "Nered u državi, haos u dušama", glasi naslov jedne kritike. Moglo bi se reći da Stamenković, zapravo, iz primera u primer analizira dramski izraz tog haosa u (našim) dušama, u njegovim grotesknim, apsurdnim, tragičnim ili, češće, tragikomičnim manifestacijama. Iz te analize, sistematične, pronicljive, precizne, izlazi da su srpski dramski pisci, negde uspešnije, negde manje uspelo, ali u globalnom utisku pošteno i s dobrim rezultatom, dijagnosticirali ljudsku situaciju našeg kraja veka, da su u svojim najboljim delima ljudsku sudbinu u ovim godinama propadanja izložili umetnički snažnom osvetljenju, da su ne samo naslutili, već i jasno prikazali korene, razmere i posledice pometnje u dušama i životima, onoga što Stamenković označava kao kraj utopije ili zabluda o konačnim rešenjima.
       Izboru kritika (sve su, treba li podsećati, objavljene u NIN-u) autor pridružuje dva kratka ali za razumevanje njegove kritičarske poetike važna eseja koja se mogu uzeti i kao neka vrsta uputstva za čitanje, kao što su to, nešto kao uputstvo, i naslovi poglavlja u koja su razvrstani osvrti na šezdeset pet predstava dvadeset šestoro pisaca. Ogrešio bih se ako bih pažnju čitalaca obratio samo na društveni smisao Stamenkovićevog kritičarskog angažmana koji je, i ovoga puta se potvrđuje, u saglasju sa njegovim shvatanjem kritike kao rada s višim ciljevima. Koliko je dragocena ta strana Stamenkovićevih tekstova, kojoj ponekad možda daje prevagu, značajni su i Stamenkovićevi reljefni, odmereni i kad su strogi, opisi predstava, u kojima se režija i gluma dovode u korelaciju sa pogođenom ili promašenom idejom, ali bez krutih analogija, uvek s osećanjem za autentično i autonomno u individualnom rezultatu. To osećanje ugrađeno je u Stamenkovićev duboki, kreativni doživljaj teatra o kojem, verovatno s retkim sličnim primerom i u svetu, svedoči bez prekida već četrdeset pet godina, sa doslednošću u stavu i nepresahlom svežinom u pismu.