U Nemačkoj je obeleženo 200 godina od smrti pesnika i filozofa Novalisa

      Georg Filip Fridrih fon Hardenberg alijas Novalis (od de novaill), iz prastare plemićke loze, rođen je 2. maja 1772. u Obervizenštetu u Kursaksoniji na porodičnom dobru, sekularizovanom dominikanskom manastiru. Novalis je idealnotipični karakter romantične prirode, te simbolizuje rani nemački romantizam kao nikoji drugi pesnik. Hese ga je nazvao "genijalnim osnivačem prve romantičarske škole". Susret sa Šilerom u Jeni ga je okrilatio, a Rajnhold, Fihteov prethodnik, uveo ga je u osnove Kantove filozofije, Lajpciški genius loci ga je oplodio i još silnije nadahnuo. Tu je susreo Fridriha Šlegela, koji će, onda Vinkelmanovim duhom ponesen, postati kongenijalni poznavalac antičke poezije. Šlegel je u Novalisov religiozni humanizam uneo osnove estetičkog humanizma. U Vitenbergu, gradu strogog luteranskog pogleda na svet, okončaće Novalis svoje studije. U dva maha je bio veren - najpre sa trinaestogodišnjom Sofijom fon Kun a potom i sa Julijom fon Šarpentije, ćerkom svoga učitelja.
       Ono što karakteriše Novalisovu stvaralačku energiju čini nekoliko stadijuma: Prvi čini ispolinska snaga doživljaja smrti njegove verenice Sofije fon Kun. Otad je uporište njegovoj egzistenciji eshatološko, onostrano.To iskustvo će rasplamsati njegovu fantaziju i od njega učiniti romantičara. NJegova velika "Himna noći", najdublja filozofija smrti, nastaće u ovom stadijumu. Mističar, mag i majstor fantastike, postaće prednaznačitelj Hegelovog sistema. Mnogo godina bavio se filozofijom i fizikom. Francuska revolucija, Fihte, Gete i Šlegel najviše su uticali na Novalisovu filozofsku poetiku.
       Novalis radikalizuje moć i snagu "ja" do sotiriološke (isceliteljske) snage celog univerzuma. On razlikuje filozofiju u "uobičajenom" smislu od "prave" tj. transcendentalne filozofije. Šest "Himni noći" su ritmička proza s utkanim rimovanim stihovima, pisane su jezikom najviše muzikalnosti i lepote. Novalis veliča smrt kao prelaz u viši bogopredani život i noć kao beskrajno carstvo poezije i sna, kao mističko sjedinjenje sa božanskom ljubavlju. Novalisov roman u fragmentu "Hajnrih od Ofterdingena" trebalo je da bude romantični antipod Geteovom "Vilhelmu Majsteru" za koji je Novalis apodiktički držao da je "fatalna i besmislena knjiga".
       Novalisov "magični idealizam" progovara najpotpunije u neizrecivoj punoći aforističkih ideja o religiji, poeziji, prirodnim naukama, koje je Fridrih Šlegel objavio u "Ateneumu" (1798). Racionalno znanje njegove epohe biće tim fragmentima kroz "potenciranje", kako on svoje mišljenje naziva, pretvoreno u šifru iracionalnog. Novalis sjedinjuje u svom delu infantilnu hrišćansku pobožnost sa dubokom filozofskom spekulacijom. Osnovna struktura Novalisovog pesništva je prodor transcedentnog u imanentno i neka vrsta korelativne otvorenosti za ovostrano iskustvo u transcedentnom.
       Hugo Fridrih u "Strukturi moderne lirike" veli da je Novalis svojim pesništvom odredio pojam buduće poezije i da njegove teorijske refleksije o poeziji nadrastaju njegovu poeziju. Vilhelm Diltaj pak ističe u Novalisovom delu suštastveni momenat posredovanja filozofije i pesničkih ideja, odnosno njihovog prožimanja. Diltaj veli da u Novalisovom delu samo pesnik sme tumačiti metafizičke spregove života od kojih filozof zazire. Time je distinkcija između filozofije i poezije postignuta, no samo za razliku od Fridriha, sa kontrernim naglascima: poezija dovršava ono što je filozofiji ostalo tajna.
       Novalisova poruka je apoteoza čoveku čija se sveukupnost, oslobođena od prolazne egzistencije, uliva u totalitet besmrtnog života. Opaka bolest ga je sasekla 25. marta 1801. u nepunoj dvadeset i devetoj godini.
      
       ZORAN ANDRIĆ