Nova postavka vizantijske umetnosti u Metropoliten muzeju u NJujorku bori se sa problemom složenosti i mnogostranosti vizantijske kulture

      (Specijalno za NIN iz NJujorka)
      
       Impozantan Srebrni krst iz Sirije (pretpostavlja se iz Antiohije) iz 500. godine naše ere postavljen uz sam ulaz ne samo novootvorenih galerija posvećenih vizantijskoj umetnosti Metropoliten muzeja u NJujorku već i kao put prema svim ostalim galerijama, samom lokacijom simboliše ulazna vrata u hrišćansku civilizaciju i sve periode čija su umetnička dela zastupljena u ovom muzeju.
       Najavljivana kao najambiciozniji projekat koji bi ovdašnjoj publici prikazao složenost umetnosti Vizantijskog carstva i izložio nove akvizicije koje je muzej uvrstio u kolekciju u poslednjih nekoliko godina, nova postavka vizantijske umetnosti u Metropoliten muzeju izgleda da se upravo bori sa problemom složenosti i mnogostranosti vizantijske kulture. Oko 700 dela geografski pokriva veoma široko područje i raspon od 15 vekova. Međutim, očito difuzna koncepcijska zasnovanost ove izložbe, uslovljena, naravno, karakterom same kolekcije muzeja, za cilj nije imala da prikaže jedinstvenost vizantijske civilizacije i kulture već naprotiv, da istakne estetsku, geografsku i ikonografsku isprepletanost i međusobnu interaktivnost mnogih kultura.
       Izloženi su i neki od najvrednijih eksponata u posedu muzeja, na primer, srebrni pehari Ataruti blaga ili grupa antiohijskog blaga. Dobrim delom izložbe podseća se da je Vizantija izvor ne samo verske umetnosti zemalja pod zaštitom Istočne hrišćanske crkve već i celokupne hrišćanske umetnosti zapadne hemisfere. Diptisi od slonovače ukazuju da su vizantijski umetnici mnogo pre renesansnih majstora ispitivali perspektivne izazove, dok su liturgijski objekti, elementi arhitektonskih zdanja ili ikone kao teme sasvim fragmentarno dotaknute.
       Ostaje, ipak, činjenica - Metropoliten kao jedan od najvećih svetskih muzeja dočekuje posetioce vizantijskim Časnim srebrnim krstom jasno ukazujući na izvorište hrišćanske kulture i civilizacije.
       O novootvorenim galerijama Mardž and Michael Jaharis, odgovornosti velikih svetskih institucija u predstavljanju najvrednijih svetskih tekovina i susretanju stručnjaka i eksperata sa Istoka i Zapada govorimo sa dr Helen C. Evans, kustosom departmana za srednjovekovnu umetnost Metropoliten muzeja u NJujorku, koja stoji iza u javnosti već dobro poznate izložbe "Slava Vizantije" i iza novog proširenja krila Metropolitena posvećenog vizantijskoj umetnosti.
      
       Povodom novootvorene galerije vizantijske umetnosti i osvrćući se i na izložbu "Slava Vizantije", održanu 1997. godine, čini se da je najveća pažnja posvećena fenomenu relacija između različitih kultura i nacija, privučenih u orbitu Vizantijskog carstva. Istovremeno, čini se da preovladava teza da u vizantijskoj umetnosti teško da postoji nešto što bi se moglo nazvati provincijskom umetnošću - da svi centri, radionice i manastiri nose u sebi podjednako važan i razvijen kosmopolitski duh i artističku snagu?
       - To je ono u šta verujem. To je moj stav i pristup vizantijskoj umetnosti. K. Vajtmen, koji je organizovao prethodnu veliku izložbu baziranu na vizantijskoj umetnosti "Doba spiritualnosti" 1978. duboko je verovao u visoku kulturu prestonice, Carigrada, dok je sve ostalo nosilo odrednicu provincijalnog. S druge strane, stav koji podrazumeva da su umetnici koji su išta vredeli jedino živeli u Carigradu predstavlja simplifikovanje umetnosti veoma složenog i bogatog carstva. Zalažem se za u šire shvatanje stvari. Ono što smo mi nastojali da uradimo sa "Slavom Vizantije" jeste da pokažemo multikulturnu umetničku scenu. Izložbe su pokrenute samim kolekcijama. Posedujemo, na primer, veoma vredne eksponate s početka hrišćanske epohe, zatim bogati smo delima iz Sirije, Egipta, Mediterana, jer takve stvari g. Morgan je kupovao. U ovim galerijama smo pokušali da prikažemo kompleksnost Vizantijskog carstva, povezanost sakralnog i svetovnog sveta, i situaciju kada hrišćanstvo nastaje kao jedna od mnoštva religija da bi se izdvojila kao dominantna i večna. Žalim što u našoj kolekciji nemamo dovoljno objekata koje možemo direktno povezati sa Rimom. Međutim, ti objekti se nisu ni pojavljivali na tržištu u poslednjih 50 godina. Takođe, siromašni smo u manuskriptima, jer to je Morgan za svoju biblioteku sakupljao, tako da ta biblioteka poseduje neke, zbilja, spektakularne vizantijske manuskripte koje bismo želeli da imamo, ali ih sada dobijamo samo za pojedine izložbene projekte. Isto je i sa ikonama, jer su se u poslednjih stotinak godina samo nekoliko veoma vrednih pojavile na tržištu. Imamo dobre, ali ne i vrlo vredne ikone, kao što je, uostalom, slučaj i sa ostalim muzejima u Americi. Ali, s druge strane, možemo u velikoj meri da prikažemo veliku umetnost Carigrada ili Antiohije.
      
       Da li možete da kažete nešto više o pogubnim posledicama "prosvetiteljskog" diskreditovanja vizantijske umetnosti, kao hiljadugodišnjeg pada Rimskog carstva?
       - Vrlo sam zainteresovana za tu temu. Naravno, Gibonsova knjiga, pisana u vreme Američke revolucije i krize Britanske imperije, praveći tu paralelu umirućeg Britanskog i Rimskog carstva, prouzrokovala je jedan od glavnih izvora tog nesporazuma. I pored njegovih, očito, netačnih tvrdnji, on je ostao jedan od najvećih stilista engleskog jezika, te stoga i dugo referenca za vizantijsku umetnost. Sa izložbama "Doba duhovnosti" i naročito "Slava Vizantije" hteli smo da pokažemo da hiljadu godina uopšte ne predstavlja loš vremenski period. Međutim, vremenom su se granice razbile, vizantijske studije napredovale i, što je najvažnije, došlo je do susreta stručnjaka i istraživača sa Istoka i Zapada. Tako je sada lakše razumeti vizantijsku umetnost. Stvoreni su uslovi da se bolje razume. Kada je muzej, na primer, postavljao izložbu "Doba duhovnosti" 1978. vrlo malo ljudi je bilo u mogućnosti da dođe iz sovjetskog bloka. U doba izložbe "Slava Vizantije" mnoge zemlje su bile u mogućnosti da pozajme dela - neke su bile zainteresovane, a neke - malo opreznije. Uopšte se na nivou muzeja sada obavljaju razmene na različitim nivoima - studija, stručnjaka, između institucija - npr. sa Ermitažom. I to je zbilja veoma uzbudljivo - biti u mogućnosti izmenjivati iskustva, informacije, spoznavati dela, kulture i umetnosti sa dubokim analizama. Toga će svake godine biti sve više.
      
       Kakva je odgovornost Metropolitena kao ugledne institucije i kakav je način prezentacije tekovina umetnosti u ovom muzeju? To zapravo predstavlja parametar u svetskim okvirima.
       - Metropoliten je jedan od onih internacionalno priznatih muzeja koji nastoji da prikaže širinu svetske kulture i svaka kultura koja je uključena oseća da je važnost njenih dostignuća potpuno priznata kada su ta dela izložena u Metu. Smatram da su azijski narodi to najbrže uvideli i dosta ulažu da se sagleda značaj njihovih kultura u svetskom kontekstu. Moj cilj sa "Slavom Vizantije" bio je prikazavanje raznovrsnosti i širine Vizantijskog carstva, međutim, rezultat je bio i prepoznavanje svih kultura koje su nasledile ovu umetnost. Imate pravo - velika odgovornost leži na ovim institucijama, jer kada neko ode u Britanski muzej, u Luvr, Ermitaž ili Met onda smatra da je video najbolje što ljudska civilizacija ima da ponudi.
      
       "Slava Vizantije" je pokrivala period 843-1261. Vaš naredni projekat planiran je za 2004. Pretpostavljam da bi bio usmeren na prikazivanje vizantijske umetnosti posle okupacije latinskih krstaša.
       - Krenulo bi se od najvažnijih dela iz vremena krstaša, potom nastavilo sa restauracijom Carigrada, do prikaza dela iz zemalja koje su u tom periodu počele ravnopravno da objavljuju kandidaturu za nastavljača Vizantijskog carstva. U tom smislu će srpskoj kulturi i umetnosti u tom periodu biti posvećena velika pažnja.
      
       Kolika je privlačnost vizantijske umetnosti i kulture za jednog zapadnog istoričara umetnosti?
       - Verujem da je Vizantija neverovatna kultura. Zainteresovana sam za međukulturne veze - zašto se nešto preuzima, a nešto drugo - ne, na koga je uticala vera, na koga nije, itd. Svoju disertaciju sam zasnovala na armenijskoj umetnosti - kako su oni prihvatili i transformisali vizantijsku umetnost i kako je posle nekadašnje panmediteranske veze ta relacija sada koncentrisana na osu sever - jug, od Rusije do Nubije, a ne oseća se tako snažno, na primer u Španiji. Svojim radom želim da utičem na bolje razumevanje i prihvatanje ove umetnosti, njene artističke tradicije visoke sofisticiranosti, koja, neosporno, mora biti prihvaćena, jer smo onda u mogućnosti da odgovorimo i na neka pitanja o današnjoj umetnosti.
      
       ANICA TUCAKOV