"Kroz moje stvaralaštvo prisutne su dve stalne inspiracije. Žerikoova slika 'Meduzin splav' koja prikazuje životnu borbu kada se čovek ne miri sa sudbinom i 'Pijani brod' Save Šumanovića koja slavi radost života"

      Kosara Bokšan spada u umetnike čije je stvaralaštvo obeležilo srpsko (jugoslovensko) slikarstvo druge polovine XX veka.
       Retrospektivna izložba pod nazivom "Kosa Bokšan: pedeset godina stvaralaštva", otvorena prošle nedelje u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (traje do juna) belodano predstavlja slikara velikog umetničkog dometa, retkog i osebujnog senzibiliteta.
       Počela je da uči slikarstvo 1944. godine u ateljeu Zore Petrović, a već sledeće godine postala je student u klasi glasovitog profesora Ivana Tabakovića.
       Ali, stvarni početak desiće se 1947. godine kada sa grupom kolega (Petar Omčikus, Mića Popović, Bata Mihailović, Vera Božičković, Mileta Andrejević, LJubinka Jovanović) odlazi u Zadar i gde ti "zadarski komunari" (Lazar Trifunović) nastoje da "izgrade slikarstvo koje bi bilo negacija... plitkog shvatanja realizma što ne prevazilazi okvire obične opservacije" (Miodrag B. Protić).
       "Kroz moje stvaralaštvo," kaže Kosara Bokšan, "prisutne su dve stalne inspiracije: Žerikoova slika 'Meduzin splav' koja prikazuje životnu borbu kada se čovek ne miri sa sudbinom i 'Pijani brod' Save Šumanovića koja slavi radost života."
       I tako pedeset godina. Između "splava" i "broda", ili - "splavom" do "broda".
       Dok su se vršili poslednji radovi na postavci izložbe, Kosa Bokšan smireno ali sa zadovoljstvom, kao plodom uspešno obavljenog posla, govorila je za NIN o sebi, svom slikarstvu...
      
       Na početku vaš raspon se kretao, kako smatra Ješa Denegri, između nekog rudimentarnog ekspresivnog realizma i odjeka sutinovskog ekspresionizma, definišući to na osnovu fizionomija vaših likova i deformacije figura. Ali, šta je tada odjekivalo u duši jedne mlade cure, umetnice koja traži sebe i svoje umetničko "vjeruju"?
       - Naš odlazak u Zadar je, u stvari, bekstvo od sveprisutnog, nametnutog i rigidnog socrealizma. Bila nam je namera da slikamo drugačije, slobodno, po imperativima vlastite inspiracije. Tražili smo sebe van sistema nametnutih životnih i umetničkih vrednosti, van dominantnog i zahtevanog umetničkog pravca koji su bili karakteristični za to doba.
       To je kod mene bio ekspresionizam jer je to meni tada najviše odgovaralo, jer sam u tom izrazu sebe najbolje mogla da ostvarim. Mlada cura se tada osećala slobodnom u svakom smislu... Odjekivale su emocije, strast koju je izazvala sloboda i stvaranje, strast slobode stvaranja.
      
       Stiče se utisak da se nije radilo o ideološki osmišljenom, organizovanom suprotstavljanju već da je to u stvari bio intuitivan otpor mladih umetnika spram krutosti socijalističkog realizma?
       - Naravno. To nije bio nikakav ideološki ili politički otpor režimu, jer da je to bio, mi u Zadru ni crtu ne bismo povukli. Bio je to svojevrsni bunt mladih umetnika i njihova potreba da budu drugačiji, da daju nešto novo.
      
       To se sve dešava u tolerantnoj, tako retkoj tada, atmosferi velikog Ivana Tabakovića.
       - Tačno. To je bilo jako važno za sve komunare. Razumevanje i podrška profesora Ivana Tabakovića davala nam je još više samopouzdanja da istrajemo u svojoj nameri, da istrajemo u traženju svog životnog i umetničkog puta. I svi ti "zadarski komunari" postigli su zavidan uspeh.
      
       Odlazite u Pariz. Tamo tada vlada apstrakcija. Međutim, tu vašu fazu ne karakteriše strogi geometrizam već više slobodniji pristup kolorističkim i gestualnim rešenjima?
       - Pre odlaska u Pariz meni su bili veoma bliski fovisti, izuzetno sam ih volela. Naravno, poznavala sam ih posredno preko umetničkih knjiga, reprodukcija... Iz te fovističke faze išla sam ka mirnijoj atmosferi, ka svođenju izraza i kompozicije što me dovodi do "moje" apstrakcije. To je bilo vreme Sartra, vreme egzistencijalizma, jedno veoma lepo i dinamično doba. Razvijao se duh lirske apstrakcije a s obzirom da ja nikada nisam naginjala ka cerebralnoj apstrakciji, meni je više ležalo, da se tako izrazim, možda pod uticajem Poljakova, nešto što je bilo tradicionalno ali istovremeno i avangardno. Međutim, ta faza kod mene nije dugo trajala.
      
       Sa nepunih trideset godina izlažete 1954. u legendarnoj kafani "Dom" na Monparnasu, kafani Modiljanija, Sutina, Zadkina...
       - Tu je, koliko se sećam, svake godine bila organizovana nagradna izložba gde je izlagalo dvadesetak umetnika. Poslala sam jednu svoju sliku bez ambicije da bude uvršćena u izložbu, da bude prihvaćena. Međutim, ona je bila izabrana i to je za mene bilo značajno priznanje jer sam tek dve godine boravila u Parizu.
      
       Sledeće godine sa Petrom Omčikusom obilazite italijanske muzeje i galerije.
       - To je bilo impresivno. U Napulju sam se prosto zaljubila u Ticijanovu Laviniju, portret njegove ćerke. Utisci iz Italije su me preplavili, javilo se neko novo nadahnuće, da ne kažem inspiracija. Po povratku u Pariz počela sam da slikam ne više toliko apstraktno kao do tada nego sam išla ka enformelu, mada tada nisam znala za taj pojam. Niti mi je to bilo važno. Važna mi je bila koncentracija na svetlost prema jednoj tamnoj pozadini a da sve to bude strukturisano u jednoj formi koja nije apstraktna ali koja opet nije ni figurativna.
      
       Tada nastaje i vaša poznata slika "Enformel"?
       - Da. Tu sliku sam izložila u jednom salonu, koji se zove Komperezon. Ona je bila zapažena od francuske kritike i označena kao enformel, kao neki početak enformela. To me je čak povredilo...
      
       U kom smislu?
       - Pa, mislila sam da je to neki nedostatak konstruktivnosti, mislila sam da je to nešto pežorativno. Međutim, ja sam i ne znajući bila na tragu pravca koji će uskoro postati veoma značajan. To je takođe značilo oslobađanje u odnosu na apstrakciju i jedno odlaženje, doduše, kako ko, prema prirodi, prema inspiracijama iz prirode.
      
       Posle povratka u Jugoslaviju 1958. godine i vi prelazite na motive prirode. Ali ne kao na povratak figuraciji, ne kao povratak realizmu već na način koji je u Parizu definisan kao "apstraktni pejzaž", kao "obraćanje prirodi ne opisujući je" (Mišel Ragon).
       - Desio se kontakt sa okolinom Beograda, sa Ritopekom, sa tim prirodnim izobiljem, tom širinom, divljinom, ako hoćete... Bila sam zapljusnuta emocijama... Potom novo viđenje Dalmacije, mnogo godina posle zadarske avanture. Tada se rodila ta moja nova faza. Imala sam prilike u Ritopeku, preko svojih prijatelja, da dobijem neku kuću koja je bila još u izgradnji i da tu boravim... A Ritopek je sav valovit, u brežuljcima, pa miris Dunava, ljudi spontani... Doživljaji koji vas grabe sa svih strana. Jednostavno, prisustvo intenzivnog života koji je pri tome veoma likovan, veoma zahvalan za umetnika. Tu sam počela da radim svoje plastove, stogove, kukuruze i evenke, odnosno razne plodove koji se suše na nekakvim gredama. Taj izraz evenke za mene je simbolizovao izobilje.
      
       Možda ste najpoznatiji po ciklusu "Žene-planine". To bi se moglo i nazvati kao neki antropomorfni pejzaž, simbioza prirode i ženskog tela. Otkud ta fascinacija? Zar nije prirodnije da tu bude muško telo?
       - To je bio odgovor na jednu drugu simboliku. Pre žena-planina intenzivno sam se bavila mitom o Ikaru. Odnosno, muškim principom, rezimeom superambicije, nekog prevazilaženja sebe, svojih mogućnosti koji se završava tragično, padom.
      
       Jeste se palo, ali se i letelo.
       - Naravno, bavila sam se i letom i padom. U dekorativnim likovnim tretmanima, sa vrlo jakim kontrastima što je onda polako prelazilo u situaciju strašne dinamike, strašne životne borbe... Otkidanje od zemlje i odlazak u nepoznato. Onda mi se javila potreba da se spustim na zemlju i da nađem nešto stabilno, nešto trajno, sigurno, što ne podrazumeva Ikarov rizik...
      
       To je žena, to je zemlja... Žena-planina?
       - Da, zemlja je stabilnost, plodnost, sigurnost... A upravo to sve simbolizuje i žena. Znate, mi smo tada imali i brod i često smo plovili po dalmatinskom moru i oko ostrvlja. I u suton kada sunce polako zalazi vi imate jednu impresivnu igru svetlosti i senki, kada se te planine stapaju sa nebom i morem stvarajući obrise monumentalnih ženskih oblina. Prelep likovni ambijent gde sam sve to doživljavala kao neku snagu, gde žensko telo kao da spaja nebo, zemlju i more u predivnom koloritu.
      
       I na kraju on - Petar Omčikus, vaš muž, kolega... S kojim ste od početka vaše karijere. Da li je bilo uticaja, preplitanja, sukoba... Kako je to kada dva slikara toliko godina rade i funkcionišu zajedno?
       - Teško je odgovoriti na to pitanje jer ja uopšte ne mogu da zamislim da sam mogla drugačije da živim. Recimo, s nekim advokatom. Mislim da je život sa Petrom nešto izvanredno.
       Da li iza svakog muškarca velikog slikara stoji žena velika slikarka?
       Na ovo pitanje odgovorio je sam Petar Omčikus koji je došao pri samom kraju razgovora. Odgovorio je jednostavno: Da.
      
       LUKA MIČETA